Издавачака установа Каленић, поред ранијих издања, ове године се представила са своје три нове књиге. Реч је о три значајне иконографске студије, Ричарда Темпла, „Иконе и тајновити извори Хришћанства“ (Richard Temple, “Icons and the Mystical Origins of Christianity”, Јоргоса Кордиса, „Фајумски портрети и византијска икона“, и „У ритму: етос линије у византијском иконопису“.

Ричард Темпл је основао „Темпл галерију“ у Лондону шездесетих година XX века као место за проучавање, рестаурацију, излагање и сакупљање икона. Објавио је низ књига, каталога и чланака о иконама и одржао бројна предавања. Књига „Икона и тајновити извори хришћанства“ представља зенит његовог бављења и проучавања хришћанске тајновитости. Сам Ричард Темпл истиче да је „Запад начелно био ненаклоњен тајновитости (mysticism) и настојао је да је спусти на маргине културе или да је напада као јерес. Порекло иконе је по својој суштини тајновито и управо то питање покушавам да истражим у овој књизи“.

Др Јоргос Кордис је познати иконописац и предавач на Богословском факултету у Атини. Излагао је на преко двадесет самосталних изложби у Грчкој и шире, као и на више групних изложби. Насликао је многе иконе и фреске у црквама и светим местима у Грчкој, Либану, Светој Гори... Написао је више значајних студија и чланака о византијском сликарству, теологији иконе и њеној естетици.

Ј. Кордис питања којима се бави у књизи „Фајумски портрети и византијска икона“ види на следећи начин:

„У наше време све више се говори о фајумским портретима и многи се диве овим ликовним споменицима касне антике, који представљају сву величину и висок ниво јелинског сликарства. Међутим, веома често се примећује одређено преувеличавања њихове повезаности са византијским иконописом. До погрешног разумевања овог односа долази због тога што се врши сједињење, односно изједначавање јелинистичких и византијских живописаца, и укида разлика између особености ова два ликовна предања. У сваком случају, таква теорија има позитивне стране у оном степену у којем заступа и подржава схватање да јелинска уметност наставља да траје и у византијском свету од самог њеног почетка. Међутим, та теорија у исто време ствара и пуно проблема, јер често води у преувеличавање или укидање посебности и аутономног постојања уметности сваког од ових периода. На тај начин настаје збрка која доводи до губљења разумевања смисла постојања византијских икона, али и фајумских портрета.“

Друга књига Ј. Кордиса, покушава да одговори на следећа питања: Да ли се може учити византијски живопис? Да ли је то уметност која у себи садржи ликовне законе и уметничка начела која би, даље, могла да се саопште некоме ко би имао жељу да научи ову свештену уметност сликања икона? И још више од тога: одакле би требало да започне неко ко би желео да разуме принцип (λογος) византијског живописа, да ли од његовог цртежа или колорита?

Заиста, на крају можемо рећи да је овогодишњи Међународни сајам књига, својеврсни празник и рођендан књиге.