Током јутарњих часова, када су верници са свештеницима и монасима из више десетина аутобуса, који су дошли из већина парохија Шумадијске епархије али и из Београда и других градова Србије, у миру и тишини прилазили манастиру, видело са да они не долазе да се упознају са још једним спомеником дугог трајања из наше историје, већ да прилазе светињи о чијој спасењској и молитвеној улози имају свест, осетило се да знају да су вековима у Тресијама многи тражили и налазили утеху, да су се сусретали с Богом. Имали су на уму да су манастирски житељи у сваком тренутку преживљавали оно што је сналазило Србе и њихове духовне и световне вође. И у време успона, када богоугодни владари краљ Драгутин и деспот Стефан Лазаревић утврђују српску државност и културу на северу; или када је после обнове Пећке патријаршије ово био један од најугледнијих манастира у околини Београда; а и у доба патријарха Гаврила Дожића који пред Други светски рат започиње велику обнову коју води угледни свештеник и професор Стева Димитријевић. Али и у доба страдања, после пропасти српске средњовековне државе 1459. године или након Велике сеобе Срба на север 1690. године, односно када после Другог светског рата безбожници чине све да овде утихне молитва. Хвала Богу, није престала. Све су верници, учесници прослављања Божијег трајања овог манастира, то знали, па су и данас дошли да у Светој Литургији доживе предукус Царства Божијег због којег је манастир Тресије и претрајао.

Светој Литургији испред Светоархангелског храма началствовао је Првојерарх Цркве Божије у Шумадији Владика Јован који се, као и његови претходници, несебично старао да Тресије данас буду манастир, по уређености и поретку, свима на радост и понос. Саслуживао је Господин Теодосије, Епископ липљански и игуман дечански, као и многи монаси и свештеници Шумадијске епархије. Живо учешће у Литургији имали су и многобројни појци, црквени хор Опленац из Тополе, ученици крагујевачке Богословије Светог Јована Златоустог...

Након прочитаних јеванђелских зачала (Матеј 22, 1-14, Прича о свадби царева сина и Матеј 5, 14-19, Бесједа на гори – о Закону старозавјетном и заповијестима Христовим) беседио је домаћин, Његово преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован:

„У име Оца и Сина и Светога Духа, помаже вам Бог драга браћо и сестре!

Сабрали смо данас овде, у овом свештеном манастиру, који вековима сабира, а Богу хвала и данас је сабрао све нас, све људе добре воље, људе богочежљиве, људе боготражитеље који су жедни Живога Бога и Речи Божије и правде Његове. И овде су се, управо, вековима напајали том Живом Водом и сабирали у заједницу Тела и Крви Господње, што управо и чини заједницу Бога, људи и анђела.

Као што се Бог јавио на Гори синајској, на Гори сионској, на Гори таворској, тако се Он јављао исто на овом мести и на овој Гори космајској кроз векове. Слава Божија на овом светом месту је почивала вековима и почиваће, ако Бог да, до краја света и века. А Господ је увек био уз овај манастир, шта год да се са њим догађало кроз историју. А догађало се много! О, када би нам ови зидови знали казивати шта су све чули, о потресним исповестима и дубоким тајнама које је кроз векове овде наш народ исповедао. Те тајне само су Богу знане и овим зидинама манастирским. Кад би ови зидови знали да говоре, како би могли да испишемо предивну, истина мукотрпну, дуготрајну, али велику историју српскога народа. Током свих седам векова у Тресијама је било све у знаку Христовог распећа и Христовог васкрсења. Зато је овај манастир опстао. Богу хвала, и данас опстаје као сведок духовности српске културе и писмености.

Зашто је овај манастир опстао, браћо и сесетре? Зато што је свака стопа ове земље натопљена молитвеним сузама оних који су кроз векове у овој светињи живели, а и оних који данас живе. Јер је свака стопа натопљена крвљу бранитеља и крвљу градитеља. Зато је свака стопа овога места освећена и зато нас данас овај седмовековни јубилеј позива да се сетимо да на светој земљи стојимо. И данас овде можемо рећи оне речи које је чуо Мојсије на Синају – изуј обућу јер је место где стојиш свето.

Браћо и сестре, светиња освећује место, али човек својим животом место освећује, зависно од његовог духовног и моралног живота. Људима који су живели овде Бог се јављао и крепио их да изнесу благи јарам Христов. Ето, Он, Христос и данас нас позива и данас се он јавља нама деци Божијој коју је Бог благословио да будемо учесници овог светог догађаја – прослављања седам векова заснивања манастира Тресија. Бог нас је удостојио, као и наше претке, да се окупљамо око овог светог олтара Божијега и да учествујемо на Светој Литургији која нас је данас овде и сабрала.

А шта је Црква друго, браћо и сестре, до служба Богу и народу. Шта је Црква, ако не сабрање за Трпезом Господњом око које се сабирао, сабира и сабираће се народ Божији. Та Трпеза Господња овде, на овом светом месту, постављена је пре седам векова - и она и данас постављена стоји. А и остаће, ако Бог да, до краја света и века. Чујемо и данас позив да дођемо на ту трпезу, да се нахранимо Живога Бога. Али, као што рече данашње Јеванђеље у коме је Господ упоредио Царство Небеско са свадбом домаћина – да увек знамо и да имамо тај осећај да је Господ једном поставио трпезу за свагда. Али и да преиспитамо себе, да се случајно не нађемо на тој свадби и на тој Трпези Господњој недолично одевени, као што говори данашње Јеванђеље. Да, недолично одевени, са недоличним делима која ми људи по својој слабости знамо да чинимо.

Заиста, историја овога манастира нерскидово је везана са историјом свога народа. Када је народ страдао, страдала је и ова светиња, кад се народ духовно подизао и ова светиња се подизала и обнављала. Зато смо у овај јубилеј укључили и прославу годишњица обнављања ове светиње. Тако је и сада, бреме свога народа ова светиња и данас носи. И носиће докле год овде буде горело кандило и свећа и док се год буде народ Божији окупљао на Трпезу Господњу, то јест на Свету Литургију.

Колико ли је, браћо и сестре, ова светиња за време свога постојања утешила уплаканих, орадостила тужних и уцвељених зацелила? Колико ли је ова светиња вратила народа Божијег на пут Христов, на пут покајања, на пут који води у Царство Небеско. Ево, Богу хвала, овај народ осећа и данас да ова светиња још носи његово бреме искушења, патњи и невоља. Зато овај Божији храм и данас и увек изнова сабира душе гладне и жедне Бога Живога, да се овде науче путу Господњем угледајући се на своје свете претке. Дивно је то у очима нашим и велики је то дар Божији, велика је то наука и порука нашега живота – сабрани смо данас око ове светиње током прославе овог јубилеја. Ми прослављамо тиме Господа који је прославио све оне који су живели и који су се сабирали у овој светињи и који ће се сабирати и живети до краја света и века.

Браћо и сестре, данас Црква Божија слави празник Појаса Пресвете Богородице, а слави и Сабор светих Срба. Нисмо могли изабрати богоугоднији дан да се саберемо око ове светиње него ли данас. Зато данас овако сабрани замолимо Мајку Божију да својим појасом опасује ову светињу и све оне који ће живети у њој, да она својим појасом опасује род људски и наш српски православни. Замолимо наше свете претке, којима је Црква овај дан посветила, да нас они сабирају на места на која су се они сабирали, а то је управо Трпеза Господња и Света Литургија. Замолимо их да нам помогну да будемо достојни њихови наследници, не само на речима, не само да се позивамо на њих, него управо да живимо њиховим животом.

Данас сам радостан и душом и срцем што овде са нама саслужује Његово Преосвештенство Владика липљански и игуман манастира Дечана Господин Теодосије. Он нам доноси благослов светиња косовских и благослов светог краља Стефана Дечанског. Да се помолимо и ми Богу за њега, за Владику Артемија, за сав српски народ на Косову и Метохији, да им Бог да снаге и крепости да издрже. Издржаће и они и ми, ако у срцу своме носимо Косово као колевку своју, ако у срцу и мислима својим носимо осећања да је Косово колевка наша. Зато, драги Владико, од срца хвала на благослову који нам данас овде доносите.

Вама, браћи и сестре, нека Господ узврати сваким добром, нека свети анђели којима је ова светиња посвећена буду ваши чувари, да вас прате на пута вашем, у овом животу који нимало није лак, али кад је хришћанину, кад је православнцу било лако? Никада! Али му је увек лако када је човек био са Богом. А Он је увек са нама, само да видимо јесмо ли ми са Њим?!

Нека сте срећни, нека сте Богом благословени, нека је благословен игуман ове свете обитељи отац Јован и његови житељи. Он овде носи бреме више од шест деценија, он овде пали кандило за вас, зато се сетите и њега у својим молитвама. Бог вас благословио!“

Након окончања свете Литургије, током које се причестио велики број учесника овог молитвеног скупа, Епископ Јован уручио је висока признања заслужнима за актуелну обнову манастира Тресија. Орден Светог Саве првог реда, на предлог Епископа шумадијског, добио је манастир слављеник, а уручен је архимандриту Јовану. Највише одликовање Епархије шумадијске, Орден Светог Симеона Мироточивог, за учешће у сређивању Тресија, Епископ Јован је доделио Живораду Милосављевићу, председнику општине Сопот, Јовану Јовичићу, привреднику из Неменикућа и Милети Радојевићу из Лазаревца.

На почетку културно-уметничког програма посвећеног великим јубилејима, о историјском трајању манастира Тресија говорио је академик професор др Момчило Спремић. Подсећајући да народно предање подизање Тресија везује за деспота Стефана Лазаревића, професор Спремић је наговестио да је време заснивања могло бити и раније:

„Не без разлога, градња се може померити за један век раније, негде на почетак XIV столећа, дакле на доба пре седам векова, у време владе краља Драгутина који је господарио тадашњом северном Србијом и североисточном Босном. Био је то побожан владар који је умро као монах Теоктист.

То нимало не умањује заслуге деспота Стефана Лазаревића по коме је народ овдашње Црквине звао Високи Стеван. Више него било који владар он је хришћански култивисао овај предео обновом старих и дизањем нових светиња. Не само да је посећивао овај крај, он је овде живео. Иако је био у двоструком вазалству, према угарском краљу и турском султану, његова Деспотовина била је узорна државна творевина, имала је солидну привреду у којој се нарочито истицало развијено рударство. Српско сребро стизало је тада на удаљена тржишта Медитерана и других крајева света, а управо овај крај био је познат по рударској производњи још од античких времена.

Строг према себи и према другима, деспот Стефан био је образован човек, љубитељ књиге и сам даровит писац. Печат духовном животу у његовој држави давали су исихасти, монаси светогорског образовног круга. Били су то монаси изразито аскетског правца који су се посветили тишини, савршеном миру – исихији, тежећи Божанској светлости која се указала апостолима на Таворској гори. Без сумње, у то време довршено је уписивање крста на падинама Космаја чије су четири тачке четири манастира, а западна је Тресије - са укупно осам манастира који чине космајску Свету Гору.

У турском попису из 1460. године први пут је забележен манастир Тресије под тим именом. Зашто баш тада? Зато што је три године раније обновљена Пећка патријаршија што је довело до обнове српске црквене организације. До тога доба српски народ и Српска Црква нису били признавани, били су ван закона. У попису из 1560. године Тресије су имале завидно братство од дванаест калуђера и приход од 400 акчи, више него било који манастир на подручју Београда. Али, без познавања општих међународних прилика није могуће сагледати ни историју једног народа ни прошлост једног манастира.

Када су крајем XVII века почели аустријско-турски ратови, Османлијско царство почело је да узмиче. Изгубило је Панонију, граница је враћена на Саву и Дунав недалеко од овога краја. Током дугих и тешких борби народ се селио. Бежао је преко великих река у Аустрију, а сеоба под патријархом Арсенијем III Чарнојевићем с правом је названа Велика сеоба Срба. Срушене су Тресије, а део покретног материјала пренет је у Фрушкогорске манастире. Али су Тресије и обновљене 1709. године трудом хаџи Висариона, игумана манастира Раковице с братијом, како пише на каменој плочи коју је он оставио.

Зашто су монаси обновили баш овај манастир? Зато што су знали више од нас, знали су његову старину, вредност, значај. Само овај јубилеј обнове од пре три стотине година вредан је обележавања и прослављања. Пошто је манастир и касније рушен, уследила је нова обнова 1939/40. године. И то је својеврсни јубилеј од седамдесет година.

Ипак, манастир и данас има и старијих предмета, из прве половине XIX века. Све у свему, да закључимо, дуга је и бурна историја манастира Тресија; вековима је био неми сведок прилика и неприлика. У ратним временима када се народ расељавао запустео је и рушен је, у мирним временима када се народ досељавао обнављан је и насељаван. Делио је судбину свога народа.“

Током културно-уметничког програма своју родољубиву поезију говорио је песник Драгомир Брајковић. Наступио је и црквени хор Опленац и фолклорна друштва космајског краја.

Гостољубиви домаћини, пре свега игуман Јован, свештенство Космајског архијерејског намесништва и благосчестиви народ овог краја, приредили су трпезу љубави за све ходочаснике током које се Владика Јован захвалио још једном свима који на било који начин помажу овај манастир. Са посебном пажњом и узбуђењем саслушано је обраћање Владике Теодосија о црквеном животу на Косову и Метохији. Са видним смирењем, истицао је да за све, па и за живот и трајање косовометохијских светиња у ова тешка времена, треба благодарити Богу. Ако се у светињама богослужи, окупиће се и народ. А светиње су живе и живеће са својим народом, поручио је Владика Теодосије.

Информативна служба Шумадијске епархије