„Дан доласка у манастир остао ми је дубоко урезан у памћење“, прича отац Јован. „Идући у рано јутрo путем ка манастиру, осетио сам тако снажан мирис тамјана, као никада у животу. У манастиру, сваки предмет привлачио је моју пажњу сјајем и чудном лепотом.“
Када посетиоци манастира Тресије кроче у порту и сусретну се са Вама, на шта им прво скренете пажњу?
„Не када уђу у наш манастир, када пређу праг наше капије, него и када му прилазе, и свакодневно помислим - нека се Богу моле. Велики су били, поготово данас, изазови и искушења за наше душе. Само вера наша православна може да нас сачува и спасе“.
Какав утисак носите, осврћући се на обнову и изградњу у којој сте учествовали као духовник и неимар?
„У души сам смирен и задовољан када људи, верници и намерници, дођу оптерећени неким својим немирима, а оду одавде смирени и растерећени. О обнови и изградњи нашег манастира, у претходним годинама, нека дела говоре. Она то чине упечатљивије од наших речи. Овај манастир је историјски манастир. Овај манастир је устанички манастир. Био је руина која је личила на једног старца који је све ратове одратовао. Изумрла му породица. Остао слеп и хром. Тако је овај манастир некада изгледао. А данас, овде се догодио прави препород“.
Готово свакога дана у манастиру се нешто гради, ради, ствара. Напредак је толико очигледан да ова Светиња већ сада личи на најлепшу капију Космаја.
„Увек сам размишљао о томе шта треба урадити у новом дану који нам је Бог даровао. Себи лично ништа не приписујем. Само благодати Божјој – и за одуховљење и за градитељски напредак и уређење нашег манастира.“
Обдарени се талентима за занате и уметност?
„И на томе благодарим Богу коме сам служио. Пчеларио сам, виноградарио, копао, зидарио и бавио се столаријом, а знам што-шта и око механике. Ако хоћете да будете добар домаћин све то треба да савладате. Што се уметности тиче, уважавам оне који уметност стварају. Опробао сам се у сликарству и духовној музици. Мислим, приметили су нешто од тога људи који овде долазе.
Три године трају припреме за обележавање јубилеја манастира Тресија. Ако подвучете црту испод обављеног посла, шта намеравате још да урадите?
„Прво, да се још усрдније Богу молимо, а друго, да недовршено у манастиру завршимо. Али, желео бих, и та ме мисао никако не напушта, да се до разрушеног манастира Кастаљана у Космају направи нови пут. То је једва један километар, а штета је не видети и ту космајску светињу само зато што нема ваљаног прилаза. И то да знате, када смо на Ђурђевдан 2000. године служили службу Божју на темељима Кстаљана, барјак са иконом Светог Георгија обасјала је задивљујућа светлост. Можда, и као позив да се, ово што рекох, опосли.“
У манастир Тресије долазиће све више посетилаца и после јубиларних датума. Бар из неколико добрих разлога. Најпре, ради сједињења са Господом, коме се тресијски угодници тако усрдно моле. А и зато што манстир привлачи чудном лепотом, зато што његов игуман, отац Јован, оно што обећа – испуни, и због тога што старешина манастира Тресије већ пуних шест деценија верно служи Богу и људима.
