Лепоти богослужења допринели су Српски православни појци из Београда.

У току Литургије Митрополит Јован је рукополжио у ђаконски чин дипломираног теолога Младена Марића, а у свештенички младеновачког ђакона Сашу Костадиновића.

Духовна поука Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

Духовна поука Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

Након прочитаног јеванђељског одломка, у својој Богонадахнутој беседи наш Митрополит је рекао:

“У име Отца и Сина и Светога Духа, Преосвећени Владико, драги брате Георгије, часно свештенство, преподобно монаштво, браћо и сестре, помаже вам Бог!

Нека је срећна слава овоме храму, срећна слава братству, срећна слава свима нама који смо се данас сабрали у овом прелепом храму, да прославимо Бога, да прославимо Мајку Божију и да прославимо заштитнике овога храма, свете праведне Богородитеље Јовакима и Ану. Као што сви знамо, јуче смо прославили велики и значајни празник рођења Пресвете Богородице. Кажем велики и значајни, јер без ње ми, браћо и сестре, не бисмо имали рођење Христово. Без ње не бисмо имали ни Васкрсење, зато њено рођење, преподобни Јустин Ћелијски, назива Малим Божићем. Назива га јер кроз њено рођење показала се благодат Божија, показало се оно што такође, браћо и сестре, певамо у Цркви, а то је да Бог где хоће побеђује поредак природе. Не само да побеђује, него и нарушава поредак природе. Како, зашто у овом случају? Тако, браћо и сестре, јер чудесно се родила Пресвета Богородица од њених родитеља, Светих Јоакима и Ане. Када је биолошки било готово немогуће, због година, због старости, али и баш због тога што је сва чудесна Богородица, браћо и сестре, требало је да буде чудесно и њено рођење.

Верујем да сте читали, да знате да Јоаким и Ана дуго нису имали порода, али имали су веру. И та их је вера држала. Имали су праведност, је су живели у праведности. И заиста, треба увек да се запитамо ко су управо родитељи Пресвета Богородице, то јесте како су они живели, како су сачували, посебно наглашавам како су сачували своју непоколебљу веру и наду у Бога у оно време када су многи приметили слабљење вере у Богоизабраном народу Божијем, Израиљском народу. Дакле, ово двоје сједињени савезом љубави у часном браку, они су га очували као велику светињу. А брак је, драги моји, велика светиња.

Очували су као велику Свету тајну која поставља почетак и људској и свештеној историји. Тај виши циљ живота, то је рађање и васпитање потомства за Бога и у Богу постизан је и свеопштим ишчекивањем Месије, ишчекивањем долазка Спаситеља и избавитеља рода људскога. Нама је, браћо и сестре, новозаветним људима, новозаветном народу, много лакше него старозаветном. Њима много и много што шта није откривено, што је нама откривено. Они нису много штошта знали, што ми данас Богу хвала, што знамо управо рођењем Господа Христа, јер је Он открио Оца. Син открива Оца, а Отац открива Сина, а Дух Свети води и руководи.

Браћо и сестре, управо благочешћем супружника Светих Јоакима и Ане, који се рађа из васцелог обраћања Богу. Из наде да ће се добити оно, браћо и сестре, што се даровало Божијем храму, што се даровало Божијем народу, што се даровало и сиромасима, и путницима, и богатима, и пролазницима. А шта се даровало? Господ наш Исус Христос. Он се даровао нама, Он се дао нама, Он се предаје нама. Да ли га узимамо, да ли га прихватамо, да ли се хранимо њиме, или не, то је до нас. А ми, бар крштени људи, треба да знамо оне Христове речи које он рекао, које једе Моје Тело и пије Моју Крв, тај има живота у себе. А то значи, тај има живот и овде на земљи, али тај и такав човек има и живот у вечности. Дакле, браћо и сестре, у то време, у време живота Јоакима и Ане, невидимо се градио дом њихове душе. Чиме? Вером, надом, љубављу, молитвом, трпљењем. Трпљење на које су се временом они заиста и навикли. И изродило је дубоко и стрпљења, код них се изродило дубоко смирење, да ишчекују онога који је речено да ће доћи. Будући да је израсло на чврстом уздању у вољу Божију и да је на тој вољи Божијој на њему, почивало то смирење их је сачувало од роптања, у тренутку тешког искушења кроз које је требало да прођу у својој старости. Пазите, подвлачим ово роптања, ми некако чини се данас имамо јако мало смирења, имамо јако мало трпљења, па кад нам нешто не иде, што би смо рекли од руке, уместо у смирењу да се молимо и да благодаримо Богу као што су то чинили и Свети Јоаким и Ана, ми често ропћемо. Зашто? Зато што смо незадовољани. А зашто човек, хришћанин треба да буде незадовољан? Нема разлога да буде незадоволљан кад има Христа, кад има Цркву његову као Тело, а кад имамо Христа и Цркву и кад живимо Христом и Црквом, па ми смо испуњени. А човек је незадовољан тамо гда је празан. Човек је незадовољан и празан када се не моли како треба и колико треба.

Када не чини добра, него чини зло. Е то зло празни човека. А човек, браћо и сестре, он треба да буде испуњен. И човек и јесте испуњен. Или богом, или оним другим. Или добром, или злом. Или љубављу, или мржњом. Или вером, или невером, браћо и сестре. Дакле, и Бог је управо наградио ово трпљење и смирење Јоакима и Ане. Шта је ово наградио код њих? Веру. Понављам, трпљење, праведност. И даровао им да роде не обично дете, него да роде мајку Господа нашег Исуса Христа. И да роде, у ствари, нашу мајку, браћо и сестре, то јест Пресвету Богородицу. Видите како Бог не оставља без награде оне који заиста живе праведно. Можемо се сетити и оних речи пророка цара Давида који каже, не видех праведника остављеног ни деце његове да просе. Нећемо просити, па да смо не знам у каквој беди и невољи спољашњој гледано, а опет кажем ако у себе имамо Христа, ако живимо Христом и ако живимо Црком и у Цркви. А браћо и сестре, у Цркви се живи служећи. У Цркви се живи богослужбено. И зато треба, браћо и сестре, да живимо Црквом, а не да се служимо Црквом, што често знам да говорим. Најстрашније је када ми, крштени људи, почнемо да се служимо Црквом, а не служимо Цркви. А човек се служи Црквом да би се само надмудрио над другима и да би нешто показао своје. Шта ми имамо своје? Па ми стварно немао ништа своје. Све што имамо, то нам је дар Божији. Па живот који имамо, драги моји, па то је највећи дар Божији.

И онда како можемо да кажемо да је мој живот? Али зато што добијамо те велике дарове од Бога, и живот, и љубав, и све, треба да узвратимо уздарје. Стари људи знамо да кад добијемо неки поклон од некога, без обзира да ли је он вредан у неком материјалном смислу, чим га добије, онда морам да размишљам како да то одмах узвратим. Е, то је тај дар који не смемо да заборавимо, браћо и сестре. Да узвратимо, а не да заборавимо. Јер ако не умемо да узвратимо човеку на његовом дару, верујте, не умемо да узвратимо ни Богу на свим његовим даровима које нам Бог дарује. И браћо и сестре, не заустављајући се пред природним препрекама, Ана се, како рече један црквени писац, молила за чудо. Које чудо? Имала је 100 година човече кад је родила. Биолошки је било скоро све немогуће. Она се молила за чудо и јесте се чудо догодило. И јесте се чудо догодило и она је молила за чудо и говорила, како каже тај човек цркве, молила се она и говорила, Разреши болест мога срца Господе и разреши окове моје неплодности. Нека оно што родим буде принето Теби на дар и нека се у њему и у њему благослови и прослави Твоје милосрђе. Пазите, она се моли да добије дете, али то дете да одмах га дарује Богу. Јер зна да је то дете плод љубави, плод смирења, плод послушности браћо и сестре.

Смирење и послушност је управо Богородицу учинило Богородиом. Она која је, кад је дошо Архангел, говорила да јој јави благу вест да ће родити Спаситеља света, збуњена, као што би се сваки од нас збунио, смушена просто речено. Не зна, он јој каже да ће родити Спаситеља, а она њему каже Архангелу, како, кад сам се заветовала да ћу живети девствено. Он јој каже да ће Дух Свети сићи и осенића је. Кад је она то чула, она је могла да одбије глас и речи Архангела Гаврила. Имала је слободу, као што и ми имамо слободу. Хоћемо ли бити са Христом или нећемо, бити са Црквом или против Цркве, да будемо у љубави или да будемо у мржњи, то је наш избор. Али она, због своје смирености и љубави, она шта је одговорила Архангелу, нека ми буде по речи Твојој. Е, то је, браћо и сестре, важно. То је важно у нашем животу да стално испитујемо себе, да ли у нама све бива по речи Божјој или се у нама догађа по речи нашој. А реч Божја је Светиња, треба да буде и човекова реч Светиња.

Нажалост, често пута, морамо признати да то није тако. Често пута, причамо и што треба и што не треба, што би рекао наш народ. И заиста, пример живота Јоакима и Ане и пример васпитања свог детета, у ствари треба да нам буде пример и у данашње време. Неко ће казати, па, то је старо време, ми живимо у новом времену, ми живимо у напредном времену, ми живимо у цивилизацији. Да ли ће нас цивилизација спасити, браћо и сестре, али, ето, кажем, дивног примера, како у животу треба да будемо истрајни, како у животу треба да будемо упорни у вери, нади, љубави, па ће Господ само тако чути наш вапај, чуће Господ и Мајка Божија и наше молитве, и даће нам оно што тражимо, наравно, ако првенствено тражимо оно што нам је највише на потребу, а највише на потребу је наше спасење, онако како каже Христос, иштите најпре Царства Божијег и правде Његове, а све ће вам се друго додити. И зато, данас, када прослављамо ову предивну породицу Јоакима и Ану и благословену кћер, њихову Пресвету Богородицу која је од њих рођена, заиста, браћо, треба да се запитамо, нећемо ли се осврнути данас на саме себе. На своју породицу, на своје време, чији дух није дух стварања, него, нажалост, усуђујем се, рећи дух разарања. Па, зар нам није разорена породица? Ајде, будимо искрени, па размислимо, зар нам није разорена и данас породица, браћо и сестре? Зар нећемо себи поставити питање, шта је разлог и где је корен суровог и мрачног времена које се надвило над целим светом, а посебно на породицу и довело свет на руб пропасти. Чујете, слушате шта се догађа и у свету и код нас, и дошли смо на руб пропасти, највише зато што смо изгубили веру, односно ослабила нам вера, боље тако да каже, нисмо изгубили, хвала Богу.

Ослабила нам вера и највише зато, браћо и сестре, што смо занемарили породицу, што у њој скоро да нема више разговара. Деца на једну страну, родитељи на другу. Често се родитељи и деца не састају, не срећу се у дому своме. Свако иде на своју страну. Изгубило се то заједништво, браћо и сестре. А тамо где се губи смисао за заједништво, губи се и љубав, губи се и вера, губи се, браћо и сестре, и поверење. И управо, ако се не будемо вратили породици, да васпитавамо породицу у хришћанском духу, све ће нам отићи низбрдо, браћо и сестре. Зар ми данас нисмо, како је то приметио један велики црквени научник, који каже, зар данас нисмо рушиоци управо те домаће цркве, како Апостол Павле назива породицу, домаћа црква. И све треба да пође из породице.

Данас ћемо ћути, чуо сам сто пута од родитеља, па није моје да васпитавам ја децу. То је предмет или обавеза школе, друштва, цркве. Пазите, браћо и сестре. Неће се надзидавати, надградђивати оно што се понесе са кућнога прага. То је оно што често говорим, оно што се не понесе са кућнога прага. Никаквом дипломом се то не може постићи и достићи. А данас ми је важно да ми дете заврши школу. И треба да буде важно. Важно је да имам, да му дам кућу, да му дам сва могућа уживања, али нисмо се запитали, нисмо ушли у душу тог детета, да ли га то чини срећним. Имао сам прилике, браћо и сестре, у свом животу, где родитељ купи детету најскупљи аутомобил. Сагради му огромну кућу, смести све. А дете не уме да каже ни хвала. Не уме да буде задовољно, браћо и сестре. То је страшно. А зашто не уме да буде задовољно? Зато што је наступило отуђење. Отуђење између родитеља и деце. И заиста поново ћу се вратити на ово што кажем, да је породица стуб. Зар нисмо ми разарачи старинских правила породичног поредка и реда? Зар нисмо ми дали своју децу да их васпитавају тамо у неком далеком свету? Где их хране, како опет рече један мудар човек, трњем и чичком и тако их удаљују од топлог породишног гнезда, топлог породишног родитеља. Родитељског гнезда. И тако их у ствари одвајају од Оца Небеског, али тако нам се деца удаљавају и од родитеља, биолошких родитеља, браћо и сестре. Погледајте докле смо дошли. Дошли смо у стање, оно што је мудар и наш народ говорио, чега се паметан стиди, тиме се будала поноси. Зар ми данас не прокламујемо и не причамо о разврату, зар данас не причамо и величамо оно што је неприродно, а ви знате на шта мислим ово кад говорим? Онда ћемо, и још тај, и још најгоре, још ћемо то што је неприродно прогласити поносом. Човече, докле смо дошли, људи, да ли размишљамо да треба на некоме да оставимо свет, да ли размишљамо да на некоме треба доставимо кућу, цркву, државу?

Дакле, браћо и сестре, ја све разумем, разумем да је живот тежак, он, међутим, постаје неподношљиво тежи када браћо и сестре, из тог нашег живота протерамо Бога. Ако протерамо Бога, браћо и сестре, када се из дома протера Бог, на Његово место долазе нечастиве силе, нечастиви зли духови који сеју свој смртоносни коров, сеју мржњу уместо љубави, уместо слоге, сеју раздор, и требало би да схватимо и ви и ја, јер то је, браћо и сестре, и наша садашњост, али и наша и будућност. Наша будућност. У томе је наша одговорност и пред Богом, пред породицом, пред црквом, друштвом, и то страшна одговорност. Кад будемо ми родители, било, телесни или духовни родитељи, изашли пред лице Божије, а то ћемо једног дана изаћи сви, јер тако, прво што ће нас Бог питати, где су ти деца? Где су вам деца? Шта ћемо да кажемо? Хоћемо ли да се изговоримо, па нисам могу да га васпитам, дао сам га да га васпитава улица. Није отац и мајка дао себе да васпитава своје дете, него га да тамо да други васпитава. Лепо је и то, прилике су тако да и морамо то све, али не може ништа да замени за детету родитељску љубав и родитељску пажњу и родитељско старање браћо и сестре. Дакле, на ово нас све опомиње, кад је у питању васпитање деце и на родитеље посебно, опомиње нас Свети Јован Златоусти који је рекао, цитирам, родитељи који занемаре да своју децу васпитавају на хришћански начин, већи су беззаконици од убица своје деце. Страшне речи. Од убица своје деце, јер убице, каже, разлучују душу од тела, док ови и душу и тело бацају у огањ вечни. То каже највећи учитељ Цркве, Свети Јован Златоусти. Разумем време, разумем да време носи своје, али, браћо и сестре, ми смо хришћани, ми морамо да се разликујемо од нехришћана, у сваком погледу, а и наша деца треба да се разликује од друге нехришћанске деце.

Разумем да хоће младост данас и да буде и овако и онако, да се понаша и овако и онако, али у том понашању изгубићемо децу. Родители ће се изгубити децу, зато што хоћу да моје дете буде прво у свему, ономе што му овај нови свет доноси. Хоћу да моје дете се облачи накарадно, да буде голо, да тако кажемо, простите што овако говорим, и тиме се поносе. Хоћу да ми дете буде, Боже опрости, и као неки вампир. И мислимо да смо постигли нешто, а не знамо да смо тиме убили душу у том нашем детету. Зато што га нисмо усмерили правим начином хришћанским и јеванђелским животом.

Зато, браћо и сестре, молимо се Богу, молимо се Пресветој Богородици и њеним родитељима да нам она и они дају разум. Да разумно живимо, да разумно васпитавамо и себе и своју породицу. Да браћо и сестре спасавамо децу своју од искушења. Све ово што гледамо својим очима, све су то велика искушења за децу. Још ћу нешто рећи, ми имамо добру омладину, добру децу, у односу на то шта им дајемо. Добру! Али то није довољно. Зато је потребно више, како је то рекао један црквени човек, Богу да говоримо о деци, него деци о Богу. Ово може звучати чудно. Како? Ми када говоримо Богу о деци, ми се молимо за нашу децу. Кад деци говоримо о Богу онда ћемо га усмерити. Прочитао сам давно о једној дивној руској породици, где је једна мајка имала 14 деце. Нажалост, муж је преминуо и она је остала сама и без запослења и без коре хлеба. Сва се предала да васпитава своју децу и све их је васпитала, осим једнога. Најмлађе, које није слушало савете мајке, већ све супротно, разбијално, тукло, шта није све чинило. Гледа јадна мајка, то је кост од њене кости, тело од њеног тела. Моли га, што га више моли, то оно још више, у том свом насртају поступа. Кад је видела да не може да га васпита, када је видела да ће дете скроз пропасти и телесно и духовно, шта је она урадила. Она је клекла пред иконе у својој соби и почела гласно да се моли Богу и каже – Боже, не могу да сачувам ово моје дете, узми га ти, сачувај га, погинуће, нестаће. И тако се молила, а док се она молила дете је разбијало. У једном тренутку дете примети да мајка клечи и да плаче, чује како се моли и шта се моли. Кад је то дете видело и чуло, шта је урадило? Дошло је поред мајке, клекло и рекло – Бићу ја добар, немој плакати. Хајде да се заједно молимо. То дете је постало пример васпитања. Ето видите шта чини молитва, шта чини жртва. Лакше је много родити телесно дете, него га очувати и васпитати. Зато је родитељски позив, најсавршенији позив браћо и сестре. Зато да се молимо Богу и да будемо благодарни што се наша омладина све више враћа Богу и Цркви. То треба да им помогнемо и да их не спутавамо. Нажалост, колико сам пута чуо од родитеља – ма дете ми нешто чудно, много иде у Цркву. То је за њега ужас. Да ли се у Цркви учи да буде неваљалац? Да ли се у Цркви учи да не треба да буде човек? Учи се Јеванђеље, учи се заповестима.

Нека је срећна данас слава овога храма, да сте срећни и Богом благословени и да нам пример Јоакима и Ане буде пример како треба и као родитељи и као деца да живимо. Бог вас благословио!“, закључио је Митрополит Јован.

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

Након Причешћа великог броја верника овог шумадијског села наш Митрополит је освештао славске дарове и пререзао колач поводом храмовне славе. Овогодишњи домаћин био је господин Срећко Борисављевић са породицом.

Након тога се приступило трпези љубави коју је припремило братство храма Светих Јоакима и Ане. Током ручка присутнима се обратио старешина међулушког храма јереј Милутин Гашевић и захвалио најпре Богу и нашем Епископу, а онда и свима осталима на помоћи и љубави коју пружају братству ове цркве. Отац Саша Костадиновић је бираним речима захвалио нашем Архијереју на љубави, пажњи и благослову, којима је обасуо њега и његов дом, са посебним освртом на данашње рукоположење у свештенички чин. Том приликом отац Саша и отац Младен су Митрополиту Јовану уручили дарове, као знак захвалности.

јереј Марко Јефтић