Молитвено сабрање предводио је митрополит шумадијски Господин Јован, а њему су саслуживали свештеници архијерејског намесништва рачанског као и гост из жичке епархије: протојереј-ставрофор Миладин Михаиловић, архијерејски намесник опленачки и рачански, протојереј-ставрофор Видоје Рајић из Лапова, протојереј Владимир Вулета из Катрге (жичка епархија), протојереј Миломир Васиљевић из Вишевца, протонамесник Горан Живковић из Лапова, протођакон Иван Гашић и ђакон Марко Арсенић из Лапова.

После прочитаног Јеванђеља Високопреосвећени митрополит је изнео омилију на јеванђелска зачала и рекао:

“У Име Оца и Сина и Светога Духа. Помаже вам Бог, браћо и сестре.

Срећна слава овога храма, срећна слава данашњем колачару, председнику општине господину Бранку. Срећна слава свима нама који смо се данас сабрали у овај храм да прославимо ону која је већа, узвишенија, чистија, смиренија и од херувима и од серафима тј. Пресвету Богородицу.

Ми данас, браћо и сестре, прослављамо двоструки празник, а то су Света недеља и Рођење Пресвете Богородице, како наш народ каже: Малу Госпојину. Дакле, свака недеља је Васкрс у маломе или боље речено- Васкрс. Зато би то требали да имамо на уму, браћо и сестре, када кажемо: „Данас није Васкрс, данас је недеља, не морам да идем у Цркву!“ Не, недељом је Васкрс. Зато немамо оправдања када кажемо: „Недеља је, па не морам да идем у Цркву.“ Баш треба тада. Браћо и сестре Црква је сваки дан одредила да се поједини одељак из Светог Јеванђеља чита. Данас је одељак из Јеванђеља који смо чули, а који нам говори: како један законик за кога се подразумевало да поштује закон, а он га у ствари први кршио; тај законик је толико отишао далеко због своје гордости и сујете, да се чак дрзнуо да приђе Христу не да га пита оно што је најважније, него да га куша. Толико човек када огрезне у гордости и сујети оде далеко да мисли да Бога може да куша, односно, да Бога може да превари. Шта је рекао када је пришао Христу-Учитељу? Која је заповест највећа у закону? Пазите, самим тим што је овај законик пришао Христу и назвао га Учитељем то говори да он није знао ко је Христос? Он је мислио да је и Христос учитељ као што је и он учитељ закона. Када је приша Христу упитао га је: „Која је Учитељу заповест највећа у закону?“ (Мт 22,36) Није Христос хтео да се са њим обрачунава, него му је одмах одговорио: „Највећа заповест у закону јесте љуби Господа Бога својега свим срцем својим, свом душом својом, свим мислима својим, свим осећањима и љуби ближњега свога као себе самога.“ (Мт 22, 36-40) Врло је важно да Господ овде каже и потврђује да овима двема заовестима „виси сав закон и пророци“ (Мт 22,40) Заиста, браћо и сестре, ако бисмо се потрудили да бар ове две заповести испунимо у животу или боље речено да живимо по овима двема заповестима, онда бисмо заиста живели срећно и благословено, живели бисмо, браћо и сестре, овде са радошћу што ћемо подједнако свакога волети, без обзира да ли нас тај други волео или не. Ако бисмо испуњавали овде две заповести ми би овде већ почели да остварујемо то Царство Небеско, а тиме и наше спасење, а Бог је човека створио за вечност, Бог је човека створио за Царство Небеско. Дакле, данашње Јеванђеље казује нам, како бих рекао сав наш однос према Богу и у исто време показује нам и однос према људома, Немојмо да се заваравамо, какав нам је однос према другима, такав нам је однос и према Богу и обратно. Дакле, заповест о љубави према Богу и ближњима важи и за људе на земљи и иста та заповест важи и за анђеле на Небу. Толика је важност ових заповести да с правом Свети оци кажу: „Када би се све друге заповести изгубиле, нестале, ове две заповести биле би апсолутно довољне за наше спасење и за наш живот и за наш однос. Зашто? Зато што ове две заповести, браћо и сестре, казују и показују смисао човека и његовог живота. Зашто на првом месту треба да љубимо Бога, зашто то од нас Бог тражи? Зато што је Бог љубав! Љубав је не само врлина Божија, љубав је и суштина Божија, љубав је и биће Божије. Љубав је толико огормна и надмоћна, јер је она основ за сваку другу љубав коју ми имамо у свом животу. Свака друга љубав наша, ако није повезана са љубављу Божијом то није права љубав, то је љубав од данас до сутра. Љубав је Божија вечна, она никада неће проћи ни у овоме ни ономе свету. Вера ће проћи, како каже апостол Павле, нестаће вере, нестаће и наде (1Кор 13, 8) Нада и вера ће престати, а љубав остаје. Човек је он колико је љубав. Љубав воли, она прашта, љубав покрива како каже апостол Петар, мноштво грехова. (1Пет 4, 8) Управо у томе је проблем што ми не можемо грех другога да прихватимо зато што немамо праве љубави. Имамо ону себичну љубав, ону плотску, како би смо то рекли црквеним језиком, телесну љубав која од данас до сутра. Једно је љубав Божија вечна, браћо и сестре, али наша љубав постаје вечна, ако се црпи из корена љубави Божије. Зашто на првом месту треба да волимо Бога? То нам најбоље објашњава Свети апостол и Јеванђелист Јован када каже: еј човече хришћанине како можеш да кажеш да волиш Бога кога не видиш, телесним очима, а мрзиш брата свога? (1Јн 4, 20) То је лажна љубав и то је лаж. Господ је управо показао ту љубав када је дошао у овај свет за кога Свето Јеванђеље каже да у злу лежи (1Јн 5, 19). У овај свет који је пун греха, пун зла, пун мржње, пун злобе, пун пакости, браћо и сестре. Бог је најбоље доказао да је љубав што је у овакав свет санео љубав. Ми нисмо знали шта је љубав док није Господ сишао са Неба и док се Господ није Оваплотио, Родио у овоме свету. Он је сишао у овај свет, да би победио грех, злобу, пакост, мржњу. Он је све то учинио не ради Њега? Не, Он није био грешан, него ради нас и ради нашега спасења. Дакле, љубав је неупоредиво већа од законске правичности, јер „љубав не тражи своје.“ (1Кор 13, 5) Правичност тражи задовољство, у томе је разлика, браћо и сестре.

Други празник који ми данас празнујемо јесте Рођење Пресвете Богородице. Она нас је данас овде сабрала у овај у храм који је посвећен њој, њој која је већа, шира од Небеса како црквени песник то каже. Ево видите и овде имамо Богородицу која се зове „Ширшаја Небес“, она која је шира од Небеса, већа од Небеса. Видите како она држи руке, њен загрљај је већи од васионе. Њено крило веће је од Неба и од земље. Питање је само где се ми налазимо и где ћемо се ми наћи? У чијем крилу и у чијем загрљају? Да ли ћемо се наћи у крилу Мајке Божије у загрљају Мајке Божије или ћемо се наћи у загрљају своје себичности, своје саможивости, гордости и сујете. Ако смо у загрљају Мајке Божије онда чега да се плашимо? Мајка ваљда воли највише своју децу! Она ће да гине, она се сва жртвује за децу своју. Она се жртвује зато што има љубав, а љубави нема без жртве. Зато је Пресвета Богородица најчудеснија личност после Господа нашега Исуса Христа. Она је свела Бога на земљу и онај мост преко кога је Господ узишао на Небо и преко кога ћемо и ми браћо и сестре, ако се удостојимо љубави Мајке Божије узаћи не Небо. Дакле, она је увела Бога у овај свет како каже тропар данашњи. Пресвета Богородица је браћо и сестре, због своје чедности, због своје смирености, због своје чистоте и савршенства постала знак, како смо ми у Цркви синоћ у једној песми певали: знак благовољења Божијега тј. постала је знак благе воље-добре воље, доброте и то највеће Доброте. Ово је „д“ је са великим словом, браћо и сестре. Највеће доброте која се не може никада до краја схватити, јер Син Божији кроз Пресвету Дјеву је постао један од нас у свему сличан као и ми, осим у греху. Он је Бог који је постао човек, а остао Бог и тиме је показао да и човек може да постане бог, не по суштини, већ по благодати Божијој. Те особине Мајке Божије, та послушност, то смирење и простота учинили су да она постане Богородиица. Шта је она рекла архангелу Гаврилу кад је он дошао да јој каже да ће родити Спаситеља света? Збунила се! Не зна како, шта? Али због послушности и смирења иако је казала: ја остајем у девичанству. Ја сам се заветовала за девичанство, али нека ми буде по речи твојој. (Лк 1, 38) По чијој речи? Божијој речи. А архангел Гаврило је Божију вест пренесо Пресветој Богородици и ту савршену Божију простоту и ту савршену љубав Божију слива у једну личност међу људима, а то је управо Мајка Божија, зато су пуна уста мајке. То је она која је имала такво срце, која је имала такву чисту утробу да је могла да прими Онога који је већи од васељене, Који је већи од Небеса тј. Господа Христа коме су и Небеса била мала. Она је постала престо на који је могао да се усели и настани у њему Син Божији, ради нашега спасења. Она је оно што смо ми као људски род могли да принесемо пред Престо Божији и да она буде то наше Амин. Амин значи потврду, да тако буде. Она је управо то наше Амин, наша потврда, на шта? На промисао Божију. Промисао Божија је управо да се свет спасе, да се спасе сваки човек. Промисао Божија је браћо и сестре, уствари план на Његову икономију спасења. То је оно како црквеним језиком кажемо: домострој. Дакле, то је Амин на љубав Његову на нас људе у односу на читав свет, на читав род људски зато, браћо и сестре, живимо животом којим је Богородица живела. Неко ће рећи: ја не могу, ја сам грешан/грешна. Управо зато што смо грешни, али ако имамо веру у Бога, ако љубимо Бога, ако волимо Бога, онда ћемо волети и љубити Мајку Божију и онда ћемо љубити све врлине хришћанске које хришћанина издвајају из нехришћанскога света. Живимо њеним животом, животом: вере, љубави, послушности, па ћемо и ми тако живети животом оних двеју заповести које сам на почетку рекао: љуби Господа Бога свога свим срцем својим и ближњега као самога себе. (Мт 22, 37-38) Ако будемо тако радили и тако живели, онда ће овај свет поново да постане Рај и ми ћемо ходећи у овом свету који у „злу лежи“ (1Јн 5, 19) како каже Јеванђеље ми ћемо се осећати као да смо у Рају. А Рај и пакао је у човеку само зависи чиме човек живи, паклом или Рајем? То је моје и твоје опредељење, за које се ми опредељујемо. Човек када је пун себе он је у паклу, јер он никога не признаје. Не, него само истиче свој его и своје „ја“ , а други су најгори. Ово није хришћанско схватање. Без обзира колико то нама тешко падало хришћански је да свакога сматрамо бољим од себе, јер тај други за кога знамо да је грешан можда ће се сутра покајати, а ја останем у својој гордости и сујети и даље мислим да су сви гори, сви други незналице, да сам једино ја паметан, да једно ја правилно расуђујем. То је заблуда, а у заблуди живети, браћо и сестре, то је много опасно. Ако живимо по речима ове две заповести онда ће земља бити поново Рај и ми ћемо живети као у Рају тј. живећемо у слози и љубави, живећемо у жртви и са жртвом. Кад љубимо Бога онда ћемо љубити све што је Божије. Онда ћемо љубити и овај храм који је само слика Тела Христовог. Ако љубимо Бога онда ћемо љубити Свету Литургију која је основ и подлога нашег живота. Онда ћемо на Литургији се сконцентрисати, јер Литургија тражи целога човека. Не посматрача, него учесника, а учествовти у Литургији значи сјединити се са Христом, значи Причестити се. Зато, ако знамо да треба да се Причестимо, онда треба да горимо, како кажу Свети оци. Да горимо душом и телом, да у нама се запали Божански огањ који ако смо само посматрачи, онда ће нас, тај Божански огањ сагорети, браћо и сестре. Али Божански огањ не сагорева, он оплемењује, она загрева, он даје снаге, он даје моћи. Све што нам треба за овај и за вечни живот то треба да нађемо у Литургији. Свети старац Јустин Ћелијски говорећи како је Литургија радост, а не неко морање каже: „Не могу да замислим тужног човека тамо где се служи Литургија.

Нека нам Господ помогне и Мајка Божија да заволимо Бога, да заволимо ближњега, да заволимо Цркву, да заволимо Јеванђеље, да заволимо Свету Литургију. Онда ћемо заиста пронаћи прави смисао живота не само овде не земљи, него и у вечности.

Бог вас благословио и срећна Слава“.

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

Пред крај Свете Литургије мноштво деце и народа се Причестило Светим Тајнама, а потом је уследио вход око цркве и ломљење славског колача кога је уприличио, као и трпезу љубави председник општине Рача господин Бранко Радосављевић са породицом. Све је било свето и честито залагањем свештеника Ивице Камберовића и његове супруге Весне.