Његовом Високопреосвештенству саслуживали су протонамесник Немања Младеновић, јереј Владимир Вранић и ђакон Александар Ђорђевић.
Чтецирао је Владимир Степовић док је за певницом било братство светога храма.
После прочитаног Јеванђеља Високопреосвећени Митрополит Јован, обратио се верном народу надахнутом беседом:
„Браћо и сестре, Јеванђеље које смо сада чули, много је поучно, а оно нам говори у суштини о вери. Говори нам о вери, јер ако имамо веру у Бога, онда имамо и Бога у себи. Ако имамо Бога у себи, онда имамо и љубав, и према Богу, и према ближњима. Ако имамо Бога у себи, онда у исто време имамо смирење. А кад имамо смирење у себи, онда заиста човек, браћо и сестре, остварује, тако речи, лако, све хришћанске врлине. А онај који нема смирења, немој да се заварава да има веру.
Вера произилази из смирења, и смирење произилази из вере. И зато, браћо и сестре, у данашњем Јеванђељу, кажем, пуно је љубави према Богу, и то шта човек, уствари, добија од јединог Дародавца, ако истински верује у Њега. Ако човек истински верује у Бога, он је на чокоту Христа. Баш онако, како и каже данашње Јеванђеље, како Христос, боље речено, каже за Себе, Он је прави чокот, који нико ништа и не може га нагристи. Тај чокот не може ништа и нико оштетити. Је чокот је оно што носи гиџу, из које расту лозе, а из лозе шта рађа, шта расте? Расте грожђе, расту плодови. И зато Христос каже: „Ко не остане на мени, то јест на чокоту, не може ништа доносити, никакве плодове.“ Напротив, она лоза која није на чокоту, она, како каже данашње Јеванђеље, она се сече и у огањ се баца.
Ко има прилику да види, онај ко има виноград, код виноградара, како виноградар иде од чокота до чокота, а гледа каква је која лоза, ако је се нека осушила, он је сече да не би заразила и другу. А ми смо, браћо и сестре, удови тела Христовог. И морамо да знамо, да ако нисмо са Христом, нисмо ни са ким, нисмо са собом. И, заиста, браћо и сестре, шта хоће Христос да каже овим речима, кад каже данашњу Јеванђељу: „Ја сам истински чокот и отац је мој виноградар“?
Шта то хоће Христос да нам овим каже? Хоће да каже, браћо и сестре, да је род људски, у ствари, тај рукосад Божији, и да је сваки човек дужан да живи у том рукосаду Божијем. А како ће човек да живи у рукосаду Божијем? Да слуша Бога, да слуша Цркву, да слуша Еванђеље, да хоће и чак и Цркву да исправља, а тај који тако ради и чини, који хоће да указује како други греше, у било чему, то значи да тог човека је заузела гордост, који мисли да он нешто зна. А тај који мисли да зна, који је убеђен да зна, тај никад неће да послуша савет. Он ће чути савет кад му неко неко даје, али он ће остати при своме. Он се неће ни мало променити, јер сматра немам шта да се мења. Мене Бог дао да друге учим, а ја не морам да се учим.
Дакле, браћо и сестре, будући да је људска природа оштећена грехом, падовима, управо због тога Син Божији Господ наш Исус Христос постаје један од нас. Постаје човек, истински човек, као и ми, али остаје Бог. Уствари, Он је Богочовек, али Он узима људску природу на себе да нам покаже како можемо и наша људска, пала природа људска, како она може да се исправи, да тако кажем, како она може, браћо и сестре, да се освети и да поново дође у висину Царства Христовога. Дакле, браћо и сестре, кад је човек, кад себе човек схвати да је он лоза, а то значи, он се бори да не дође, не дај Боже да се не откине од чокота. Ако се откине, та лоза суши се. И не само што се суши, него, каже, у огањ се баца. И заиста ми се сушимо, брачо и сестре, без Христа. Ми се сушимо без вере. Ми се сушимо без светих тајни и светих врлина. И тако, браћо и сестре, тај Богочовек Христос је прави чокот, јер је дао људима сва средства којима се они могу накалемити на Христа. Ми смо сви, који смо крштени, ми смо сви накалемљени на Христа, јер смо у Христа се крстили, у Христа се обукли. Али, ако не чувамо тај калем, а калем је врло осетљив, њега најмањи мраз, може да, што кажу, збрише, и тако је човек, слаб је човек. Ако се стално не усађује на чокот, то јесте на Христа, он се суши, суши и на крају се осуши. Дакле, браћо и сестре, треба да имамо то у виду и да будемо Богу благодарни, што смо накалемљени на Христа, кроз свету тајну крштења. Али ми стално то калемљење обнављамо светим тајнама и светим врлинама, а на првом месту светом тајну причешћа. Ако је неко од вас гледао, како онај човек, они људи који калемљају тамо, а видите онај калем, кадо калеми ставља ону плодну гранчицу, он је завија, он је увија, он је обилази, он види да није неки црв наишао на тај калем, јер ако је црв наишао, калем неће ни успети. Тако и са човеком, ако не пазимо на себе, онај црв нечастиви, који нам стално говори, ма ти си нешто, горди се, ти јеси, а уствари то је црв који, како кажу, изнутра је.
Ми видимо једно дрво, да ли је лепо, да ли има гране, да ли има лист, али једног дана само се срушио дрво. Зашто? Црв га изнутра нагриза. И зато ако човек, браћо и сестре, не води рачуна о свом срцу, у његово срце се брзо увуче тај црв, који срце хлади, који срце суши, који срце сужује. Дакле, браћо и сестре, да се молимо Господу, да нас Господ сачува на свом чокоту. Он је тај чокот. Људи мисле да је човек тај главни шраф у овом животу, у овом свету. Такав човек не схвата да је Бог домаћин у овом свету, не свата да је овај свет рукосад Божији, него сматра себе домаћином и узима улогу домаћина у омој свету. И зато и управо у данашњем прочитаном Свети Апостол Павле каже шта нас може одвојити од љубави Христове и од вере у Христа. Не може ни мач. Не може. И ако га некога посеку, Христа ради, он је посечен у смислу да нестаје. Он је посечен ради истине. Управо да би доказао да је целога свог живота био на чокот у Христу. И зато Апостол Павле данас каже: „Хришћани, вама је, каже, Христом дато оно што око не виде и оно што ухо не чује, и на срце човеково не дође“. И то нам је управо све дано кроз свету тајну Цркве, браћо и сестре. А да би смо то неизмерно богатство Божије могли бранити и одбранити од свих тих христобораца, непријатеља Христових, браћо и сестре, и Антихриста, ми треба да се обућемо, како рече данашњи Апостол, у свеоружије Божије. А свеоружије Божије: То је вера, нада, љубав, милосрђе, смирење, кротост, доброта. Дакле, браћо и сестре, ако смо обучени у ове врлине, о којима рече и данашњи Свети Апостол Павле, ми усвари живимо небом, овде на земљи. И зато је оно, Свети оци кажу, хришћани треба да ходају земљом, а да једноставно мисле на небо. Ако мислимо стално на небо, онда ћемо скоро, врло мало грешити. Ако заборавим на небо, а заборавим га зато што ја корачам, ја сам сила, ја сам моћ, ја сам снага, имам богатство, имам све, уствари тада немаш ништа. Ако Христа имаш, брате и сестро, у себи, све имаш. А немаш ли Христа, немаш ништа. Изгубио си све. Изгубио си све и у овоме свету, јер ово што си створио, хоћеш носити са собом? Нећеш. Али што је најгоре, онда просто губиш и ону вечност. И зато, браћо и сестре, треба да се пазимо лукавства ђавољега. А ђаво је лукав. Он прво хоће да нам веру ослаби. Па онда веру сведемо на маловерје. Веру сводимо на сујеверје. Ђаво је лукав, браћо и сестре, и он измишља лаж. Јер он отац лажи. Он хоће да нас слаже. И он нас лаже када нам нуди оно што уствари он нема. Он нам нуди и царство небеско, он нам нуди и богатство, а он свега тога нема. Он живи у лажи. И зато се каже да је ђаво отац лажи. И зато ми треба да се трудимо, браћо и сестре, да се клонимо лажи. По оној нашој народној: „У лажи су кратке ноге“. Само истина побеђује, а лаж никако. А да би ми били у истине, морамо бити са Христом, са Црквом, да слушамо Цркву, браћо и сестре. Морамо бити у Јеванђељу и да нам Јеванђеље буде смисао живот.
Али, не можемо бити ни у Цркви, ни у Јеванђељу, ако нисмо на чокоту Христу. Зато, нека нам Господ помогне да заиста останемо на чокоту Његовом, јер смо дужни да рађамо. Шта да рађамо? Добро, браћо и сестре. Добро. Дужни смо да рађамо и веру, и наду, и љубав. Човек који не рађа, он је безплодан, у духовном смислу. Који не рађа те духовне плодове, он је јалов човек. Зато, нека нам Господ помогне, понављам, да ми будемо стално и останемо на чокоту Христу. А које са Христом, тај нема чега да се плаши. Нема. Јер је Христос победитељ. Неће зло да победи. Добро ће да победи, браћо и сестре. Када? Онда, када се испуни време. Онда, када и зло достигне свој врхунац, и тада ће он зло мислити да је оно на врху, и оно тада пада. Побеђује Христос. Побеђује истина. Побеђује вера. Побеђује љубав.
Бог вас благословио“.
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
У наставку свете литургије Високопреосвећени Митрополит је причестио верни народ, и поделио је иконице.
ђакон Александар Ђорђевић
