Његовом Високопреосвештенству саслуживали су: протонамесник Бранислав Матић, јереj Владимир Вранић и ђакон Александар Ђорђевић.

Чтецирали су богословци Никола Марковић и Петар Василијевић.

За певницом били су оци храма са верним народом.

После прочитаног Јеванђеља Његово Високопреосвештентво Митрополит Јован обратио се верном народу бираним речима:

“Христос сам одговара на нашу недумицу, на наше питање, где је Царство Небеско? Тако што је рекао, Царство Небеско је унутра у вама. А где је Царство Небеско, браћо и сестре, ту је Рај. А како се живи у Рају? Живи се са Богом. Како се живи ван Раја? Живи се без Бога. Дакле, унутра у вама, каже Христос, је Царство Небеско. И Oн нас, у ствари, опомиње да ми то Царство Небеско, браћо и сестре, не тражимо у стварима око нас. Што често мислимо да је то Царство Небеско. Да не тражимо у стварима око нас. Да не тражимо чак ни у култури, цивилизацији, ни у градовима, ни у мостовима, него у нама. У нама, вели, Спаситељ, то јесте у нашој души. Ако унутра у нама нема Христа, онда нема ни Царства Небескога. Ако у нашој души не носимо Христа, и ако још не живимо Христом, онда заиста не можемо да осетимо милину Царства Небескога. Дакле, Царство Небеско, Христос упоређује са оним зрном, горушичиним, и малим зрнцетом, у коме говори Еванђеље, и то семе, то мало зрно, браћо и сестре, када се посеје, како бих рекао, у припремљену земљу, у узорану њиву, подрљану њиву, растрешену њиву, зађубрену њиву, када се ту посеје, то мало зрно, оно каже, расте и нараста, а како зрно то горушичино расте, браћо и сестре? Расте нашом молитвом, постом, вером, зрасте свим нашим хришћанским и Јеванђелским врлинама. Дакле, Царство Небеско, као што је рекао сам Господ наш Исус Христос, и ко њега у Себи има, он заиста осећа и сада то Царство Небеско. А то је Христос, понављам, то је блаженство, то је мир, то је спокој, то је, браћо и сестре, у истој време и ревност, да ревнујемо да задобијемо то Царство Небеско. Али, понављам, не тражимо га ни горе, ни доле, тражимо га у Себи.

Данашње Јеванђеље, као што рекох, други део говори о сејачу и семену, што хоће да каже да је сам Господ наш Иисус Христос тај сејач. Који сеје, а шта Он сеје? Сеје реч Божију. Сеје реч Божију куда? По нашим душама, по нашим срцима, по нашим мислима, по нашим осећањима, ако су нам мисли и осећања усмерена управо ка том Царству Небескоме. Дакле, Христос жели да нам каже да је семе реч, која, нажалост, пропада, када падне међу оне који не слушају реч Божију и који не извршавају реч Божију. Зато је Христос рекао, благо онима који науче и испуне, они ће ући у Царство Небеско. Сећате се оне јеванђелске приче, кад су дошли апостоли, па рекли Господу Христу, док је он тамо са народом разговарао, каже, ево, мајка твоја и браћа твоја стоје испред врата, хоће да те виде. А Он пита њих, а ко су то моја браћа? Ко је то моја мајка? Пази, тако да Христос не зна ко му је мајка, ко су му браћа, али Христос хоће да каже, моја мајка и моја браћа су они који испуњавају, слушају реч Божију и испуњавају. Дакле, сви они, сви ми, који слушамо реч Божију и испуњавамо, ми смо браћа, ми смо мајке, ми смо сестре Христове. Али кад не слушамо, или слушамо на свој начин, или још тумачимо на свој начин, па још хоћемо да прилагодимо Јеванђеље себе, уместо да се ми прилагодимо Јеванђељу, онда је заиста наш живот, браћо и сестре, промашен.

Дакле, треба да припремимо њиву наше душе, како би по њој Христос посејао семе божанско. Како би посејао реч своју. А реч Божија је, браћо и сестре, заиста божанство. Све је постало на реч Божију. Све. Узмимо прву страницу Библије, па прочитајемо, па каже и рече Бог да буде светлост, и рече Бог да буде ово, оно, и би, каже тако. Дакле, све на реч. Коју реч? Божију реч. Е, бар зато што је то Божија реч, браћо и сестре, да не би пропала Божија реч, да не би пропало то семе Божије, које стално Господ сеје по нашој души, само је питање да ли видимо и да ли чујемо то светло?Та њива, понављам, браћо и сестре, јесте наша боголика душа. Њу треба да растресемо, да тако кажемо. Њу треба да узоремо, да видимо шта је у души, шта је у срцу моме и твоме. Да ли се није успавала душа, да ли се није успавало срце наше, да ли се није успавала наша жеља за спасењем. Све то треба, браћо и сестре, да обрађујемо, да плевимо. Од чега? Од порока, од греха, од злобе, од пакости, како би то, управо семе Божије, та реч Божија, пала на плодно земље и доносила свој плод. Из данашњег Јеванђеља видимо, браћо и сестре, како је редка припремљена добра земља, нажалост, због којој се сеје семе Божије, и како је мало оних који се спасавају. Јер само чули смо из еванђелске приче данашње, где каже Христос да се само четврти део семена спасава. Пазите, четврти, један део. Чувајмо зато душу своју. Чувајмо срце своје. Чувајмо, браћо и сестре, од зла. Чувајмо себе од зла. Бранимо себе од зла.

Ако не бранимо себе од зла, зло ће нас врло брзо обузети. А зло настаје од злобе, од пакости, од мржње, од неверја, од сујеверја, од маловерја. Све то настаје од тога, браћо и сестре. Зато да се молимо Господу да очистимо своје срце, да у њега сместимо Бога, а кад у срце своје сместимо Бога, ми смо сместили управо то Царство Небесно. А кад смо у срце своје сместили Христа, ми смо, у ствари, браћо и сестре, сместили целу Васељену. Да ли је то могуће? Да ли је то могуће да у тај мали орган који се зове срце, да можемо да сместимо целу Васељену? Може, али како? Ко треба да прошири тај орган? Господ Христос. Али да би он проширио наше срце, да у њега може да сместимо и другога човека, не само себе, потребна нам је наша вера. Треба, потребно је да живимо вером и да вером, као што често говорим, усељавамо Бога у себе.

Вера је основ нашег живота, браћо и сестре. Онај који има веру, ону Јеванђелску веру, он и кад падне, он има веру да ће устати, он има веру да ће, онај који га је створио, да ће га подићи. А онај који нема вере, он кад падне, тај не устаје, браћо и сестре. Сам не може да устане. Повредио се много. А сваки наш пад јесте повреда наше душе, наше срце, нашег ума, нашег осећања, браћо и сестре. И зато немојмо да очајавамо и кад паднемо, људи смо, носимо грешну природу, људску. Имамо своје немоћи, имамо своје слабости, али имамо Свемогућег Бога, имамо силу Божију. Али ни свемоћни Бог неће да нам помогне ако ми не затражимо помоћ, браћо и сестре. Неће Бог насилно да нас спасава. Он тражи нашу веру, нашу жељу, нашу вољу. А Бог управо хоће да се сви људи спасу. Нека нам Господ помогне да се у нама зацари то Царство Небеско, да у нама, браћо и сестре, посејано семе Христово, да расте и узраста, и да га чувамо, и да га плевимо, како би од те речи живели богатство Господа“.

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

У наставку свете литургије Високопреосвећени Митрополит Јован, причестио је верни народ Телом и Крвљу Господа Христа и поделио иконице као знак успомене на данашње молитвено сабрање.

ђакон Александар Ђорђевић