На Литургији је појао степојевачки хор Деца неба и Српски православни појци.

Након прочитаног јеванђеља Митрополит Јован је честитао славу окупљенима и обратио се беседом:
“У име Оца и Сина и Светога Духа, помаже Бог, браћо и сестре.

Срећан данашњи празник Сабора Срба Светитеља. Срећна слава овом храму који је посвећен њима. Нека је срећан и благословен наш долазак у овај храм данас, када треба да се сећамо свих наших Срба Светитеља, које је Црква установила да се празнују у последњу недељу августа месеца.

Благословен је Бог који нас сабира. А кад нас сабира Бог у храмовима, браћо и сестре, онда нас сабира у тело своје, у Цркву своју. И зато кажем: нема већег благослова него да се сабирамо у Цркви, у телу Христовом. Да се сабирамо, браћо и сестре, на Литургији која, као што често говорим, спушта небо на земљу и земљу уздиже на небо. Заиста је дивно доћи на свету Литургију, учествовати и причестити се. Јер Литургија се служи ради причешћа, и зато свети оци кажу: тамо где нема причешћа, не треба ни да се служи Литургија. А ми долазимо на Литургију да се причестимо, да се сјединимо са Богом, да Христа сместимо у себе, да примимо благослов Божији, благослов Цркве, и да тај благослов, браћо и сестре, пренесемо у домове наше. Знамо да не може увек цела породица да буде на Литургији. Али се сећам како нас је учио мој отац: пошто смо били многобројна деца, он је пола породице слао у Цркву на Литургију, а пола да припреме дочек оних који су били у Цркви, који су доносили благослов, нафору. И ми који смо били код куће нисмо ништа окусили, док нам они не донесу нафору и пренесу благослов.Зато кажем да је благословен наш долазак овде, у овај храм. Али, браћо и сестре, ми треба да будемо Богу благодарни, Срби, што је из рода нашега Бог подигао толики број светитеља које прослављамо. Кад прослављамо наше Србе светитеље, то није национализам — Црква је Христова. Али сваки народ има своје светитеље. У сваком народу Бог шаље свете људе да укрепе народ, да издржи у невољама, у патњама и мукама. Тако је било кроз историју српскога народа. Зато треба да благодаримо Богу што имамо посреднике из нашега рода, који нас заступају својим молитвама пред Богом. Дакле, браћо и сестре, данас Црква, прослављајући Сабор Срба светитеља, открива нам њихове свете душе, открива нам и казује њихову тајну. Коју тајну? Тајну живота. Тајну живота — чиме су они живели? Открива нам ради чега су ти наши светитељи живели, браћо и сестре, како су живели у овоме свету и како су се посветили. Како? Живели су вером. И то не маловерјем, него оном јаком, еванђелском вером. Браћо и сестре, живели су вером, јер што је већа вера у човеку, то тај човек има више Бога у себи. Зашто? Зато што човек вером усељава Бога у себе. Али су они живели и нечем другом, ако могу тако рећи. Живели су тако што су испунили првенствено оне две заповести Божије: да волимо Бога свим срцем, свом душом, свом мишљу и да љубимо другога као самога себе. Те две заповести су они остварили у животу и живели таквим животом. И зато их је Бог прославио и осветио. Дакле, браћо и сестре, Црква открива њихову тајну, тајну њиховог људског бића, да нам покаже да је човек створен да постане храм Пресветога Духа. То је наше назначење — да постанемо храм Духа Светога. Ако у нама нема Духа Светога, наш живот је промашен. Онда значи да се не руководимо Духом Светим, јер нас Дух Свети учи, а ако Га нема у нама — истерали смо Га. Ако сме тако да се каже — првенствено невером, затим гордошћу, сујетом и другим страстима. А кад човек не живи Духом Светим, он живи својим духом. А тај мој и твој дух, браћо и сестре, ако није оплемењен Духом Светим, онда је дух овога времена. А дух овога времена неће Бога, дух овога времена неће смиреног човека. Дух овога времена хоће гордог човека, човека који стално жели да се показује над другима, да буде „неко и нешта“. А смирење — оно се никада не истиче. Смирење показује, браћо и сестре, каква нам је вера и какав нам је живот. Зато у Јеванђељу стоји: Бог се гордима противи, а смиренима даје благодат.

Дакле, ми треба да постанемо храм Духа Светога. И ми смо постали храм Духа Светога оног тренутка када смо крштени, када смо задобили Духа Светога и када смо у крштењу запечаћени — онда када свештеник каже: „Печат дара Духа Светога.“ Само је сада питање: да ли живимо тим крштенским животом? Многи мисле: „Крштен сам, све је у реду, не треба више ништа.“ Па се човек сав усредсреди на један папир — крштеницу — и мисли да је то довољно. Али то није довољно. Тај папир нас неће спасити. Спасава нас живот — како живимо и да ли заиста живимо крштенским животом. И заиста, браћо и сестре, тако су живели Срби светитељи. Показали су нам пример како треба да живимо. А најбоље ћемо то показати ако живимо Христом, ако је Христос у нама. А када је Христос у нама, онда је и цело Небо у нама, браћо и сестре. Кад је Христос у нама, онда је цела Васељена у нама. Кад живимо Христом, кад живимо, браћо и сестре, Црквом, кад живимо светим оцима, можемо и ми да се удостојимо Царства Небескога и да будемо спасени. Идеал спасења ми често замишљамо као нешто превелико, нешто неоствариво. А то говоримо зато што нам је слаба вера и што не живимо црквеним животом. Али ево нам примера ових дивних светитеља наших, из рода нашега. И они су носили тело као и ми, и они су имали искушења, и они су имали падова, али нису губили веру. Стално су се молили Богу, и кад су грешили — кајали су се, браћо и сестре. Зато треба да будемо благодарни Богу, као што рекох, што нам је дао светитеље из рода нашега. И ми, с те стране, треба да будемо и горди — али не горди у смислу да се узносимо, него горди у томе што благодаримо Богу што нам је дао ту плејаду светитеља. А много је незнаних светитеља Срба, више него оних које данас имамо у календару, браћо и сестре. Само Бог зна колико ова српска земља у себи крије свете људе и свете мошти. Али кад буде Богу угодно, и они ће се огласити. Зато, кажем, треба да будемо благодарни Богу што имамо такво богатство. Имати светитеље из свога рода — то је највеће богатство, браћо и сестре. А неко је давно рекао: величина једног народа не састоји се у величини земље, колика је та земља. Величина једног народа не састоји се ни у броју његових људи, у томе колико милиона их има. Величина једног народа огледа се у томе колико је тај народ изродио светитеља и угодника Божијих. Ето зашто треба да будемо Богу благодарни. Али, иако имамо те светитеље — то јесте благодат Божија, то јесте дар Божији, у исто време то је и велика одговорност за нас. Која одговорност? Не да се само позивамо: „Имам светога Саву, имам светог кнеза Лазара, имам светог Николаја...“, а да при том не живимо онако како су живели свети Сава, свети Лазар, свети Николај и сви остали. Да ли се угледамо на њихов живот, или се само, кад треба да се надмудримо са неким, позивамо на то да смо Срби? Неће нас спасити то што смо Срби, ако нисмо Христови, ако нисмо у Цркви Христовој, ако не слушамо Цркву, браћо и сестре. Дакле, данашње Јеванђеље нас управо томе учи. И хоћу поново да нагласим колико је важно да човек буде благодарни. Јер само онај човек који је благодарaн — он зна да се моли. Онај који је благодарaн, све што има у себи не сматра да је његов дар, него да је то дар Божији њему дат, теби, мени, браћо и сестре. И све дарове које имамо — нема човека без дара — Бог нам није дао да их чувамо само за себе, да се њима гордимо или да их поседујемо као неко власништво. Није нам то Бог дао да бисмо се тиме надимали, него да умножавамо у служењу, у молитви, и да од тог умножавања живимо, али и да другима делимо. А човек дели другоме оно што има у себи. Ако има смирење — смирење ће делити. Ако има веру — веру ће делити. Али ако живи у гордости и у сујети — онда ће и то делити. А то је огромна разлика. Када делимо смирење, задобијамо смирење. Али када делимо гордост, када се почнемо гордити и сујетити, онда, браћо и сестре, то постаје наша духовна погибао. Горд човек неће Бога. Он хоће себе да устоличи уместо Бога. Он никада неће да послуша никога, него, што би рекао наш народ, „тера по своме“. Да, можемо — имамо слободу да живимо како год хоћемо, и праведно и неправедно. Али је српски народ мудро рекао: „Можеш како хоћеш, али не можеш докле хоћеш.“ О тој неблагодарности, браћо и сестре, најбоље нам говори данашње Јеванђеље у причи о винограду и виноградарима. Чули смо како је домаћин засадио виноград, оградио га плотом, направио пивницу, све уредио и дао људима да се старају о винограду. А виноград овде представља свет. Ми представљамо виноград Божији. Бог је свој виноград засадио од најбоље лозе, од најбољег чокота. Он је прво уредио земљиште и онда засадио лозу. Бог је све то уредио и дао нама да тај виноград обрађујемо. У духовном смислу, то значи дао нам је да обрађујемо себе. Али, да ли обрађујемо себе? Ако себе обрађујемо, даваћемо плодове. Ако себе не обрађујемо, неће бити плодова, браћо и сестре. И заиста, када нам је све то Бог дао, кад је све припремио, а ми опет нисмо задовољни оним што имамо, онда показујемо неблагодарност. Неблагодарни смо. Нисам задовољан својим положајем, нисам задовољан што ми је Црква дала ову епархију, нисам задовољан што ми је владика дао ову парохију, нисам задовољан овим или оним. Човече, ако тако размишљаш, онда заиста не живиш за Цркву. Уместо да све што је дато прихватиш као дар Божији, ти показујеш неблагодарност. Када добијеш благослов Цркве, а ти се буниш и ропћеш, још ропћеш на онога који ти дарује — шта је то, браћо и сестре, него неблагодарност? И зато ми се чини да нема ничег ружнијег, ничег увредљивијег, ничег душегубнијег у овоме свету од неблагодарности људске. Тамо где дете уме да заблагодари на родитељској љубави и жртви — а деца се не рађају без жртве — то је благослов. А шта може бити неблагодарније него кад човек заташка, забашури учињено добро дело? А све што је Бог створио, гле, све добро беше. Исто тако је ружно када човек врати милост немилошћу, верност неверношћу, част бешчашћем, доброту подсмехом. Често, браћо и сестре, можемо да учимо од људи, али верујте, можемо да учимо и од животиња. И често животиње знају да узврате благодарношћу када им се учини добро. А ми, да ли благодаримо Богу? Или мислимо: „Ово што имам да једем и да пијем — то је само моје, ја сам то стекао, ја сам то радио.“ Да, треба човек да се труди, да сеје, да плеви, да ради све што треба. Али ако Бог не да — ако не пошаље кишу, ако не да сунце — узалуд је што смо засадили виноград, што смо обрадили њиве. Ако Бог не благослови, ништа неће уродити. И заиста, браћо и сестре, човек често не уме да заблагодари Господу своме за доброчинства која му чини Бог — кроз знана и незнана добра. А Бог нам, верујте, много више добра чини и дарује оно што не знамо, него оно што знамо. Људи се, браћо и сестре, често много више срде на неблагодарног човека него на било кога другога. Јер човек човеку може да учини неизмерно већу услугу него било која животиња. А опет, рекли смо да чак и животиња зна да заблагодари. Погледајте: када даш коњу коцку шећера — шта он уради? Климне главом, заблагодари. А ми нисмо од Бога добили коцку шећера, него смо примили све. Примили смо Христа. А да ли умемо да заблагодаримо? Или ако и заблагодаримо, учинимо то успут, као да нам је све само по себи дато, тек кажемо: „Хвала Ти, Боже.“ Дакле, браћо и сестре, оно што треба да знамо јесте да је благодарност дар Божији. А тај дар сваки од нас је задобио. Само је питање: да ли га упражњавамо, да ли га чинимо другоме? У овоме свету благодарност добија свој прави божански сјај. А неблагодарност, напротив, добија своју паклену ругобу. Како само човек уме да учини човеку! Она изрека каже: „Човек је човеку вук.“ Али пазите, браћо и сестре, како? Како да будеш вук човеку? Па он је исто огледало Божије творевине, исто биће као и ти и ја. Али, нажалост, када ухвати човека мржња и гордост, он више не види никога испред себе. Не види другог човека — види само себе. Само о себи машта.

Дакле, браћо и сестре, ниједна жива твар у свету не може бити ни толико благодарна, али ни толико неблагодарна, као што може бити човек. Отуда, најблагодарнији човек у ствари је најближи савршенству. Његова благодарност према свим Божјим створењима око њега чини га најбољим грађанином ове планете коју зовемо земља. Благодарност према људима чини га најбољим грађанином људског друштва, а благодарност према човеку и према Богу треба да нам је стално на уму. Зато на свакој Литургији чујемо када свештеник каже: „Заблагодаримо Господу!“ И када чујемо: „Горе имајмо срца.“ Да ли то само пролази крај нас, уђе на једно уво, изађе на друго? Или се заиста тада сетимо, потресемо у себи и уздигнемо срце горе, ка небу? Да ли истински благодаримо? Браћо и сестре, човек од човека прима дарове, али сви су ти дарови несравњиво мањи од оних које човек даноноћно прима од Бога. И шта је онда сва наша благодарност људима и створењима у односу на благодарност коју дугујемо Богу? Ево, чули смо у данашњем Јеванђељу: Бог је засадио виноград, а ми смо рука Божија. Ако себе не заливамо Духом Светим, осушићемо се као лоза која није заливана, и нестаћемо. Ми смо рука Божија. Бог је човеку дао овај свет да га обрађује. Творевину је дао човеку у руке да се и она спасава кроз човека. И зато апостол Павле каже да сва творевина тугује, јер човек занемарује своју одговорност према творевини Божијој. Заиста, браћо и сестре, све нам је Бог дао: да обрађујемо, да радимо, да се хранимо од онога што радимо. А у данашњем Јеванђељу чујемо: Господар је послао слуге да уберу плодове. А виноградари? Једног убише, другог пребише, трећег засули камењем. А који су то плодови које Бог од нас тражи? То су плодови покајања, браћо и сестре. То су плодови. Џаба нам је све што имамо, ако немамо покајања. А покајања нема без вере, нема без смирења, нема, браћо и сестре, без благодарности. Зато, нека је благословено ово наше данашње сабрање на светој Литургији, наш долазак у овај храм. Нека буде срећна слава овога храма, вама који припадате овоме храму, и свима који смо данас овде. Нека је срећна слава свештенику и црквеном одбору. Нека Господ и српски светитељи, како је говорио свети Владика Николај, помогну да се ми, браћо и сестре, омудримо. Да се потрудимо да задобијемо оно што нам Црква и Литургија увек дају. А шта нам дају? Дају нам Христа, дају нам Царство Небеско. Зато је и Христос рекао: „Ко не једе моје тело и не пије моју крв, нема живота у себи.“ Нека је срећна слава, нека је срећан ваш долазак у овај храм. Нека Господ чује молитве наших светих предака — а чуће их, ако и ми умемо да се молимо нашим српским светитељима, који се непрестано моле за нас. Молити се значи разговарати са Богом. Не молити се значи разговарати са самим собом и разговарати са непријатељем. Зато је и речено да је молитва побожан разговор душе човекове са Богом. А човек кад почне да разговара са собом, онда — како каже народ — знај да је узео себе у своје руке, а није себе ставио у руке Божије. Ставимо себе у руке Божије, браћо и сестре, и Бог ће нас водити. Дух Свети ће нас водити и довести до Царства Небеског”.

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

После причешћа великог броја деце и верног народа, уследила је литија око храма а затим је Владика Георгије благословио славске дарове и пререзао колач. У порти храма је додељен орден Вожда Карађорђа Господину Дејану Кастратовићу Калету и архијерејске грамате заслужним појединцима а затим је одржан славски програм уз хорско певање и фолклорне игре. За све окупљене приређена је трпеза љубави испред храма и у парохијском дому а трудом надлежног свештеника Ненада Петровића, његове породице и црквених одборника.