Беседом се верном народу обратио Високопреосвећени Митрополит Јован, рекавши да:

“Апостол Павле каже, онај ко се хвали, треба да се хвали Господом, а не самим собом. Заиста, српски народ, ово што апостол Павле каже, он је то тако сажео у једној изреци народној нашој, де каже наш народ, ко се хвали, сам се квари. И заиста, ако ћемо да гледамо са хришћанске тачке гледишта, чему то ми појединци имамо да се хвалимо? На то питање свети Владика Николај каже, чиме се човече хвалиш? Умом, разумом својим, а то није твоје. И ум и разум ти је Богом дао. Чиме се хвалиш? Језиком, а језик ти је Бог дао. Али не да се хвалиш ти, него да хвалиш Бога. И заиста, чули смо данас у овом Апостолу који је овде прочитан, де апостол Павле каже, не хвалимо се преко мере. А човек заиста, када почне себе да хвали, он више меру изгуби. Он се заборави и почне да хвали себе. А тај који се хвали, браћо и сестре, он несвесно чини нешто што није свестан. А то је страх од другога да други не би о њему говорио оно што не треба. И зато каже апостол Павле, не хвалимо се преко мере, али имамо наду да ћемо се, када узрасте вера ваша, са вама величати. Јер није ваљан онај који се сам хвали, него којега Господ хвали. Човек може да се хвали, не знам како пред другима, али има ли користи од тога? Па нема. Зато апостол Павле каже, ко се хвали Господом, да се хвали. Ако нас Господ не похвали, то што се ми сами хвалимо, не знам, даром овим, не знам, оним, то је све, како опет каже апостол Павле, празна слама. Човек, хришћанин и Јеванђелске вере, има све вечне вредности, браћо и сестре, које га чине непролазним. Јер вером човек расте и узраста, он расте и узраста у све оно што је божанско, све што је бесмртно, све што је вечно и што је Богочовечно, како опет каже апостол Павле, вером.

А онај који живи вером, он да он заиста и слуша оно што каже Господ, што говори Господ, управо кроз Јеванђеље. Чули смо данас и Јеванђеље, када су дошли код Христа апостоли и казали, мати и браћа твоја чекају те да те виде, он се пита просто овако парадоксално, пита се Христос ко је моја мати, ко су моја браћа и одговара сам и даје објашњење, мати моја и браћа моја су они који слушају реч Божију и извршавају. То хоће да каже и самој мајци Божијој, својој мајци, нашој мајци свеопштој. Јеси мајка, ако не испуњаваш речи Божије, то што си само моја мајка неће значити много, али она је испуњавала, она је слушала речи Божије и живела по речима Божијим. А живела је по речима Божијим зато што је имала веру и што је имала смирење, зато је могла у том смирењу своме да каже Архангелу Гаврилу, који је дошао да јој јави ту радосну вест да ће родити Спаситеља света, збуњена, уплашена сигурно, али је ипак река, нека ми буде по речи Твојој. Пази, по речи Твојој. И ту човек би требало да о томе размишља и кад је у питању наше речи. На шта трошимо речи? Да ли контролишемо своје речи? Јел реч је мач са обе оштрице. Речју хвалимо Бога, славимо Бога, хвалимо човека, славимо човека, а не себе. Али истом речју и убијамо човека. Зато, браћо и сестре, расте ли вера у човеку? То сам он расте Богом. Јер, оно што често говорим, ми вером Бога усељавамо у себе. Расте Богом, и што је најважније, расте у Богу. И зато нема мере таквог човека у његовом узрастању, његовом усавршавању, јер је његова мера у мери раста висине Христове. Што каже Апостол Павле, усавршавајте се до пуноће раста Христовог. Можемо ли ми да достигнемо Христа? Не можемо. Али можемо да га достигнемо онолико колика је наша вера. И каква је наша вера. То је у ствари тај далеки, ако могу да кажем, идеал, узрастајте до пуноће раста Христовога.

Човек је, Бог је човека створио да се усавршава. Па дао му све. Како може да се усавршава? Иако је га створио несавршени, дао му је све. И немамо ми изговора, па ја нисам знао. Ако ниси знао, научи. Ако не можеш да научиш, питај. Питај, човече. Да ли је срамота питати по Богу? Срамота је глумити да знаш, а нећеш да питаш. То је срамота. Дакле, браћо и сестре, вера је, кажем ту, основа. А чиме вера расте? Да ли она расте само што ми сазнајемо веру из неке књиге или некога. Не, браћо и сестре. Вера расте љубављу. Вера расте молитвом, постом, милосрђем. Једном речју расте сваком Јеванђелском врлином. И таква вера, саграђена од свих светих врлина, како каже свети Владика Николај, и јесте оно што треба величати. То је оно што треба хвалити. И то је она вера чиме се хришћани, у свари, браћо и сестре, величају и хвалу. Ако не хвалимо Бога, ми не умемо да хвалимо ни другога, ни да га похвалимо. Али онда зашто хвалим себе. Нећу никако да будем нижи од другога. Хоћу стално да узиђем изнад других. Та хвала је она права хвала кад хвалимо Бога. А наш народ, управо за оне људе који се сами хвале, шта каже, хвалите ме моја уста, иначе ћу вас разбити. Човек не може да поднесе критику. Прво што он не разуме критику, да ли је критика права или није, то је друга ствар. Човек не може да поднесе критику, али зато подноси хвалу кад га други хвале. А чиме ћемо се хвалити, браћо и сестре, ако се на првом месту не хвалимо самим Богом? Апостол Павле каже, и који се хвали Господом, нека се хвали. Ове речи св. Апостола Павла су правила и мера управо те наше хвале, јер хвала која није од Господа и ради Господа, верујте, она је убитачна. Баш употребљавам ту реч. Она је убитачна је, она је бесмислена. Она је у свари фарисејска. А фарисеји су се само хвалили. Дакле, браћо и сестре, поставља се питање, да ли се човек збиља може хвалити и чим својим? Ово што је рекао у свари апостол Павле, ако се човек хвали видом, слухом, умом, разумом својим, то није његово. Није његово, није моје, није твоје, браћо и сестре. Све му је то и све нам је то дао Бог. Е, кад имаш осећај, да све што имаш, да је то дар Божији, е, онда ћеш тај дар знати да поштујеш. Онда ћеш тај дар умети да волиш. А онда ће тај дар подстицати да и ти неки дар учиниш другоме. Јер оно што често говорим, па ми када добијемо од другог човека, нек је то и безвредно нешто у неком материјалном смислу. А нама је то драго, што је дар. Зашто? Зато што кад дајемо дар другоме, ми у ствари дајемо део себе. То прави човек, хришћанин, зна да цени. А не да ли је вредан, да ли је златан или је од гвожђа. Он зна да је то део њега. И баш зато што знамо да је то део њега, ми ћемо тај дар чувати. Не ћемо га тамо бацити. Него ћемо ставити да га видимо, зашто га гледамо. Па да би се подсетили на тог човека који нам је дао. Иначе, ми често заборављамо и шта нам се даје. Али зато памтимо шта ја дајем. Кад је у питању неко добро. Е, то памти. И то, стално, томе које сам дао, што кажу, набијамо на нос. Е, ја сам ти дао то. Боље да му ниси дао. Јер ти си то дао су вишка срца, како каже и Јеванђеље.

А ниси дао, као део себе. Да се даш другоме. Ономе, како чујемо стално на богослужењу. Сами себе, једни, друге. И сав живот свој Христу Богу предајемо, браћо и сестре. Дакле, а Господ, кога то Господ хвали? Хвали све оно што је добро. Господ, браћо и сестре, хвали праведника. Јер, како каже цар Давид, не виде праведника остављеног ни деца његове да просе. Ако се трудимо да колико је то могуће човеку да живи праведно, е, онда ће му Бог додати снагу. И силу. И моћ. И онда такав човек зна, браћо и сестре, да га Господ неће оставити.

А Господ нас неће оставити ако славимо Бога. Ако хвалимо Бога. Он нас неће оставити, браћо и сестре, и зато каже да Господ хвали праведнике, јер праведник је, шта је у свари праведник? Праведник је оваплоћење, оличење, вечне правде, вечне истине, доброте и љубави. У слепој самозаљубљености својој људи хвале, у свари, шта они хвале? Хвале своје мане. Хвале своје недостатке, браћо и сестре. Хвале своје грехе. И хвале своја безакоња. Јер човек који сам себе хвале, он изгуби меру. Он не уме што би реко наш народ да стане. Или како опет наш добри хришћански народ каже, свирни, свирни, па за појас задени. Или још она лепа, и друга, и ако си мајка, покри се. Имај меру.

Мера је, браћо и сестре, правило живота. Дакле, браћо и сестре, свевидећи и свезнајући, Господ хвали само оне људе који су носиоци управо тих вечних вредности и који живе управо таквим вредностима. Само хвалисање нема никакве вредности. Достојан је хвале само онај кога Господ хвали. Шта ми вреди да ме цео свет хвали? А Господ каже, оно што ја јесам. И која ми је то онда користи? Никаква. То ћу имати користи, можда, не знам ни ја да кажем, материјално у овоме свету, зато што ћу ме хвалити други, па ће и други видети.

А шта ћемо са вечношћу? Ово је све пролазно. И ово што је пролазно, прави хришћанин треба да претвара у непролазно. А претвараће у непролазно, ако се везује за непролазно. Ако се везујемо само за оно пролазно, е, онда ћемо заиста хвалити себе и не ћемо у томе, као што рекох, имати неке границе. А Господ хвали, кажем, само оно што је безгрешно, што је добро, што је добротољубиво. И зато да се помолимо Господу, да нам Господ помогне, браћо и сестре, да хвалимо, па и да похвалимо и другога кад треба, па је чак и онога који није, можда, по нашим неким мерилима добар или није. Похвали га. Али требамо знати када треба. Јер човек није увек спреман да прима. Он само прима онда кад је спреман. Е, зато треба да знамо када треба и да похвалимо, а када треба и да опоменемо. Али то може да само свати разуман човек који има вере и који има смирења. И зато, браћо и сестре, кажем да се помолимо Господу да ми будемо такви и да се не хвалимо сами собом, него да нас Господ препозна и да нас Он хвали. Да не дођемо у то такво стање, кад изађемо пред лице Божије, да нам Господ каже не познајем те Јоване. Па како да Господ не препозна онога који је крв за мене дао. Живот за мене дао. Тебе, за свакога од нас. Како да родитељ не препозна своје дете, па да не знам какво му је. Дакле, браћо и сестре, јер ако се сами собом хвалимо, биће по оној народној, као што реко, хвалите ме моја уста, иначе ћу вас разбити. Бог нам је дао и језик, али да водимо рачуна на шта језик употребљава. Зато ће Апостол Павле рећи, онај који не уме да обузда језика свога, његова је и побожност, његова је и вера лажна. И заиста, ако човек не веже тај језик, тај ће језик свашта да прича, поготову кад му је слаба вера, кад му је слаб хришћански живот, кад му је слаб Јеванђелски живот. Зато нека нам Господ помогне, браћо и сестре, да се хвалимо Богом, а не собом. И да се молимо, да нас Господ удостоји, да нас Он и хвали.

Бог вас благословио!”

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

Након одслужене Литургије и причешћа верног народа, Митрополит Јован је присутнима поделио иконице и свој Архијерејски благослов.

протођакон Мирослав Василијевић