Поред великог броја верног народа Литургији су присуствовали и чланови породице ЊКВ принц Филип и принцеза Даница, принц Михаило и принцеза Љубица, као и министарка у влади Републике Србије гђа Милица Стаменковски.

Након прочитаног зачала из Светог Јеванђеља Високопреосвећени Митрополит се обратио верном народу рекавши:

“У име Оца и Сина и Светога Духа.

Браћо и сестре, сабрали смо се данас у овом прелепом храму, посвећеном светом великомученику Георгију, овде на Опленцу, који је подигао наш краљ Петар I. Сабрали смо се, браћо и сестре, овде на првом месту да се Богу молимо. Сабрали смо се да служимо Свету Литургију и да молимо Бога за здравље, за добро нашег народа, за добро свеукупног рода људскога, као и за покој душе нашег краља Петра I, о 104. години његовог упокојења. Краљ Петар I био је заиста добар владар. А његова доброта састојала се у томе што он није много владао законима, него је служио народу и тако владао народом. Нема веће части и почасти које човек може да учини човеку него да му послужи. А када човек научи да служи Богу, он ће заиста служити и ближњима. Краљ Петар I био је пун разумевања и љубави према Србији, према своме народу, али пре свега био је добар, и можемо слободно рећи, велики човек. А бити велики човек на земљи, на овоме свету, заиста, браћо и сестре, јесте достојно дивљења. И зато, када укажемо на неког доброг човека, ми не кажемо само „онај“, него: „то је онај добар човек“. И зато, браћо и сестре, то је узвишено, достојанствено и веома значајно. Само добар човек оставља добра дела. Као што, на жалост, лош човек оставља и он своја дела — али та дела су данас-до-сутра, а добра дела никада не престају: ни у овоме ни у ономе свету. Много је вредно бити добар човек и тиме бити највећи човек овде на земљи. Али ми хришћани, следујући Светом Еванђељу, питамо се: ко је највећи у Царству Божијем? Еванђеље нам каже да Господ Исус говори за Светог Јована да је он један од највећих рођених од жена — а најмањи у Царству Небеском већи је од њега. Видите шта значи бити у Царству Небеском. А у Царство Небеско не можемо ући, нити тамо бити ни велики ни мали, ако овде нисмо били добри, поштен и ваљани људи. О томе нам говори данашње Еванђеље које смо мало пре чули, где ученици Христови питају Христа: „Господе, ко је већи у Царству Небеском?“ А Христос им одговара — узима дете и каже: највећи у Царству Небеском је дете. Зашто? Зато што дете још увек није искварено грехољубљем, зато што има неограничено поверење у родитеље, зато што има чисто срце, зато што у себи нема гордости, те мајке свих грехова, и зато што се на целом бићу његовом осећа дах Божији. Зато је свако дете парче неба на земљи. И зато Господ каже: ако не будете као деца, нећете ући у Царство Небеско. По чему да будемо као деца? По узрасту? Не. Јер дете расте, одлази из породице, почиње другачије да мисли — али Господ каже да ако не будемо незлобиви као деца — нећемо ући у Царство Небеско. Погледајте дете — то родитељи најбоље знају: оно је толико незлобиво да нема у себи злобе. Чак и ако га родитељ грди, оно ће опет пружити руке и загрлити и оца и мајку. Зашто? Зато што има љубав. Дете је испуњено љубављу према свима. Ми одрасли нисмо такви: ми љубав делимо: према овоме имам, према ономе немам. А заповест љубави говори нам да волимо ближњег свога као себе самога, да чашћу један другога сматрамо већим од себе. А иде љубав још даље — позива нас на љубав и према непријатељима. Ако си Христов, сваки човек ти је брат — а брата нећеш сматрати непријатељем. Често човек данас измишља непријатеље. Може их имати, али највећи непријатељ је себи сам ако не живи хришћански, ако не живи љубављу. Зато што понестаје љубави – догађа се све што се догађа у свету. Ако не волимо ни онога поред себе, како ћемо волети непријатеља? Онда ратујемо у себи — а ко носи рат у себи, шири га и на друге. Да бисмо заволели и Бога и ближњег, потребна нам је вера, поверење и — на првом месту — смирење. Ако немамо смирења, нећемо чути једни друге, нећемо разговарати, нећемо чинити да другога чашћу узнесемо изнад себе. А одлуке које су донете у смирењу угодне су Богу. Смирен човек не чини ништа у афекту — он је помирен са Богом, са собом и са другима. Ако немамо љубави и смирења, онда љубав претварамо у интерес: волећу онога од кога очекујем да ми врати. Али љубав није таква: љубав се даје не тражећи ништа, а када се даје тако онда се све добија. Потребно је и покајање свакоме од нас. Не треба да чекамо да се други покаје, већ да ми почнемо од себе: ако се ја покајем – послужићу као пример другоме. Када имамо покајање — онда можемо стати пред Господа и молити Га да спусти свој благослов, да унесе мир. Људи треба да схвате да нису апсолутни и безгрешни. Тада изговарамо ону највећу молитву: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешнога“. Ко себе сматра грешним – неће осуђивати друге. Само ако тако изговарамо Исусову молитву, доћи ће решење свих невоља – не по нашој страсти и гордости, него по благодати Божијој. Мир у свету почиње од мене и од тебе. Човек је створен да буде миомир Божији, да мирише на добро. А не можемо мирисати на добро, а чинити зло. Бог жели да се сви спасу. Вера, љубав и правда се не бране виком и халабуком, него смирењем и молитвом. Ако у срцу имамо непријатељско расположење – налазимо се у обмани. Тамо где је љубав – нема мржње. А мржња тако изопачи човека да и када чини зло – мисли да служи Богу. Зато у Светом Писму пише: „Доћи ће време када ће вас убијати и мислити да Богу службу чине.“ Помолимо се Богу да у нама мржња уступи место љубави. Помолимо се за болесне, за страдалне, за покој душе нашег краља Петра I – да му Господ подари насеље у Царству Небеском. Ни он није био без греха, али је имао веру у Бога и у свој народ. Вера га је подстакла да подигне ову свету задужбину не у своју славу, него у славу Божију, да се овде поје Литургија овога и онога света. Нека Господ помогне нама, браћо и сестре, да се утврдимо у вери: да вера не буде само на језику, него да веру потврђујемо делима. Јер вера без дела је мртва, као што су мртва и дела без вере. Али када се сјединимо са Богом и једни са другима онда се волимо и молимо једни за друге. Не само за живе, него и за мртве. А Свету Литургију данас овде служимо сви заједно и за живе и за уснуле. Нека сте срећни, Богом благословени и нека Бог души прости нашег краља Петра.

Бог вас благословио!”

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

Након заамвоне молитве одслужен је парастос краљу Петру и уприличена је церемонија полагања венаца.