Након прочитаног јеванђелског зачала Високопреосвећени се обратио верном народу надахнутом беседом:

„У име Оца и Сина и Светога Духа.

Браћо и сестре, чули смо данас веоме велике поуке Светог апостола Павла из малопре прочитаног oвде Апостола. Кад човек размишља овим речима Св. апостола Павла, не зна се која је реченица боља од које. Не зна се просто, а не може човек да каже ова је поука, боља од ове. Јесу све тако сажете, тако спасоносне, толико узвишене, да заиста човек ако се потруди да их испуни он ће у себе осетити блаженство, он ће у себе осетити радост духовну, он ће у ствари у себе осетити плодове Духа Светога, баш управо овим плодовима којима говори Апостол Павле у овом апостолу, де каже плодови Духа Светога су вера, нада, љубав, милосрђе, кротост, смирење и тако даље. И ја бих се данас само задржао вашу пажњу на једној од повука ових, а то је где Апостол Павле нам данас каже, браћо, ако и упадне човек у нека сагрешења, ви духовни, исправљајте такве духом, али кротости. И додаје св. Апостол Павле, чувајући себе, да и ти, каже, не будеш искушан. Зашто каже, чувајући себе? Па људи, када мало мисле да су нешто на неком нивоу, да су постигли неко знање, поготово кад је у питању то духовно, врло брзо и лако падају искушење и кажу себи, па видиш, ја сам духовник, мене Бог створио да друге учим. А такав се човек, у опште не сећа да он прво треба да буде научен, па да би могао друге да учи. И завршава данашњи апостол, свети апостол Павле, када каже, носите бремена један другога и тако испуните закон Христова. Носите бремена један другога. Нема нико од нас да не носи неко бреме животно. Нема тога човека. Само је питање, да ли човек осећа или не осећа. Али баш зато апостол Павле каже, носите бремена једни другима, што би значило, Односи се и на прве заповести Божије, љубите Господа Бога свога свим срцем својим и свом душом својом, и мишљу, и свом снагом, и другога као себе самога. Пазите, и другога као себе самога.

Да ли смо ми, кад размишљали о томе, да ли волимо другога као што волимо себе? Да ли желимо том другоме оно што желимо себи. Да ли помажемо другоме да он носи своје бреме? Ако не помажемо другоме, нећемо лако ни носити своја бремена. Јер ако не осетимо рану другога као своју рану, ни наша неће тако лако зарасти,) И зато Апостол Павле у овоме он нам у ствари говори, да уколико смо у заједници Цркве, као тела Христовога, утолико се бринемо за спасење једни других. Хришћани не сме бити ни у чему себичан, не сме бити ни у чему саможив, не сме да буде себичан, па да само мисли на своје спасење. Лепо је то мислити на своје спасење, али у исто време ако не мислимо за спасење другога, неће нам то помоћи што само мислимо о себе. Зато он каже, бремена једних других носите, саосећајте са другима, а не, како ми то често кажемо, баш ме брига кад видимо да неко страда у било ком виду, нека он страда, то је његово. Да, он страда. Данас, нико не гарантује и тебе, брате и сестро, да нећемо исто страдати или још горе сутра, па онда ако нема ко да нам помогне, или оно што каже Његош „да било ко пожали када би помога“, ако немамо тог другога да се ослонимо на њега, ако немамо тог другога који ће нам казати неку реч утехе, онда ћемо ми заиста остати усамљени, а ништа није страшније, него кад човек се осети усамљеним. Ништа, чини ми се, није страшније, него кад човек схвати да он никоме не припада и да нико њему други не припада. То је управо онај човек који је заиста само себичан. Он води најужем окружењу свог крвног сроства, а за другога нема. Док црква не зна за крвно сроство у оном смислу како ми схватамо крвно сроство, јер смо сви у цркви једно, сви смо заједница, па према томе сви смо у сроству.

И ако, на пример, тако породица не схвата сву другу чељад у породици, онда та особа штрчи, та oсoба не прихвата породицу. Та oсoба хоће да се издвоји, мислећи ја сам превазишао породицу. Браће и сестре, ако будемо тако мислили да смо превазишали друге, у грдној смо заблуди. Дакле, колико смо у заједници цркве као тела, Христвог, као што рекох, толико се бринемо једни за друге. Уколико носимо бремена искушења потешкоће једни других, ми смо управо на путу избављења. Ми смо управо на путу спасења. Треба једно да сватимо, земља на којој живимо и свет у коме живимо, то је, , верујте, бојиште. А на бојишту, шта се ради на бојишту? Води се борба. Води се борба за победу или за погибао. Води се борба за ослобођење или се води борба, браће и сестре, да будемо зарубљени. И зато, земља је, рекох, бојиште на коме човек бије битку. Или за царство Божије, или за царство ђавоље, како је то често говорио Свети старац Јустин Ћелијски. Дакле, ми на овој земљи бијемо битку на живот или смрт. А човек често то и не види, не осећа. Он се предао. Он живи од данас до сутра. Нему је скоро дан и комад, најважније. Ми, кажем, бијемо битку на живот или смрт. Или се гине кроз грехе и упада у царство зла, како кажу Свети Оци, то је пакао. Или се односи победа кроз Свете Тајне, Свете врлине, кроз јеванђелски живот. И тако, ако идемо тим врлинама и јеванђељем, где идемо? Идемо у царство небеско. Идемо у рај. Где је рај? Тамо где је Бог. Шта је рај? Бог. Шта је пакао? Место без Бога. И ето довољно нам је да размишљамо о томе, као хришћани, колико Бога имамо у себе. И колико живимо по Богу и по Цркви и по Јеванђељу. Да ли уопште о томе размишљамо, или успут сретнемо, што кажу, од мене до уштап. На том бојишту је много рањеника. Јер се о душу човекову боре и анђели и ђаволи. Зато ми на крштењу нама Бог даје анђела, чувара, да нам чува и душу и тело. Али и онај други анђео, али онај нечастиви, не Божији, него онај нечастиви, он нам се ту увек придружи и увек је та борба између анђела и ђавола. И ђаволи се боре са људима помоћу грехова. Ђаво нас увек наговара не да чинимо добро, јер он није добар, он не може да буде добар. Ђаво нас увек наговара да чинимо зло. Ђаво нас увек наговара завади човече па владај. То је ђавоље, а анђели они нас бране помоћу управо тих небеских врлина. Ђаво нас наговара, али до нас стоји, он не може да нас натера да чинимо зло. Не може, верујте ми. Све док ти и ја не дамо пристанак на то на шта нас ђаво наговара. Ако не дамо пристанак, не може нам ништа, браћу и сестре. Он јесте моћан, али је моћнији Бог од њега. Он има силу, али већа је сила у Богу. Е само је сад у питању коме се ми опредељујемо. А то је онај тренутак кад нас дјаво наговара, кад ипак ако имамо бар колико-толико савести и хришћанског и јеванђелског живота, ми се у том тренутку запитамо да ли да прихватим и да не прихватим. Е то је тај тренутак нашег пристанка на оно на што нас ђаво наговара или нашег не давања пристанка. Анђели они нас увек наговарају да добро. Јер су они весници добра. И ако њих слушамо, ако слушамо свог анђела чувара, ако се молимо свом анђелу чувару, спасићемо се од многих искушења, од многих невоља. Дакле, браћо и сестре, људи се по својој слободној вољи опредељују или за грех или за Свете врлине. То је нама Бог дао да одлучујемо. Слободни смо. Можемо што често говорим. Могу да будем добар, могу да будем поштен, могу да будем честит. А могу и да не будем добар и да не будем честит. То је све у мојој, твојој слободи. Али, човек када говори о слободи, он заборавља да слобода повлачи одговорност. Баш зато што сам се слободно определио, јер данас ћу да се завадим са неким човеком, например. Човече, да ли размишљемо о одговорности? Да ли размишљемо да ли нам то доноси добро што нас овај наговорио да се данас с неким посвађаме? На земаљском бојишту хришћани стоје обучени у Свете врлине. Ми смо обучени у благодат Божију, када смо крштени. Е, сад је само опет питање, живимо ли у благодати Божијој или не живимо у благодати Божијој? Ми смо кажем, обучени у Свете врлине. На првом месту ми смо обучени у веру. У веру, у љубав, у наду, у молитву, у пост и остале врлине. Ево, од сутра почиње Госпојински пост. И то је наш призив. Пост нас призива да се уздржавамо. Не само од неке мрсе хране, што и то треба, и то је прописала Црква. Да се уздржавамо од недела. Да уздржавамо свој језик, да не прича свашта. Или како су то моји Студеничани говорили: „ја сам данас решио да припнем језик за зубе“. Ако си га припео онда он неће да ландара. Ако га ниси, онда ће он заиста да говори сва шта. Језик, тај мали орган људски на крају крајева, како каже наш народ, „језик нема костију, али све кости поломи“. Тако да, често речи знају да буду и горе од неког дела. Боље већ на неделу. Зато нас пост позива на узржање. Пост нас позива на промену. И на промену хране, наравно. Али на промену живота. Пост нас позива да појачамо молитве. Да појачамо да читамо више Свето Писмо. Житије Светих. Да појачамо да чинимо добро. Дакле, у тој борби, животној борби, тешко ко може да изађе, а да не буде окрњен. Да га метак не окрзне. Ово говорим сад у духовном смислу. То скоро да је немогуће. Али кад човек у духовном смислу, кад га тај метак удари, окрзне, знате кад, на прво место, кад малакше вера. Кад малакше вера, онда малакшу у нама Свете врлине. Кад малакше вера, ми изгубимо жељу и наду да се боримо са искушењима. А војник, како каже апостол Павле, који се не бори на правила начин, он не задобија победу. Зато треба све на правила начин да чинимо. Да се правилно молиме, да правилно постимо, да правилно чинимо добра дела и дела када чинимо, да то не чинимо у своје име и у своју славу, него у славу Божију, у славу добро другога, браћо и сестре. Зато нам саветује апостол Павле, да чим се, како бих рекао, тако нешто догоди са човеком, он каже, ви који сте духовни, исправљајте другога који је пао, поправите га. Али чиме? Не речим, него духом кротости каже апостол Павле. Само кротак човек, он може најбоље да утеши другога и да помогне другому. Дакле, браћо и сестре, другим речима, ви духовни који сте чврсти, то је хтео да каже апостол Павле, који сте чврсти у врлини, који сте чврсти у светом хришћанском и јеванђелском животу, ви који сте пуни дарова Духа Светога, управо ономе о чему нам данас тако лепо рече Свети апостол Павле. Јер, браћо и сестре, он каже, ако то имаш смирење, ако имаш јеванђелског живота у себе, притекни у помоћ другоме, притекни у помоћу, дај му. Шта му дајеш? Јеванђелске лекове, а не своје. Јеванђелске лекове. На пример ако је човек рањен гњевом. А ко од нас се не гневи? Ако је рањен гњевом, лечи га јеванђелском смиреношићу. Пазитe. Ако је рањен мржњом, ту смо најчешће погођени, ако је ранјен мржњом, лечи га љубав. Ако је рањен лажју и користи се лажју, живи у лажи, помози му да дође до истине. И реци му, човече, слаго си данас за другога нешто. Сети се оне наше српске изреке, лажи су кратке ноге. Али кад човек ставно понавља лаж, он се у лажи усавршава. Он и кад лаже, он мисли да говори истину. То је оно што опет Јеванђеље каже, дођи ће време када ће вас убијати и мислити да Богу службу чине.То поготово треба тако да чине они који су духовни, који су, браћо и сестре, искуснији у духовном животу. А не они који мисле: „Е, ја сам свештеник, па сам сад и духовник.“ Јеси намењен да будеш духовник, али да би дошао до тог степена да будеш духовник, треба много да претрпиш у животу. Треба много да се молиш. Треба много, браћо и сестре, да чиниш добра. Треба много да будеш искуснији у тој духовној медицини. И да дајеш те духовне лекове. Ми кад одемо код лекара, не кажемо му: „Што си ми прописао овај лек?“ Зашто? Па зато што имамо поверења — јер човек зна. Тако и у Цркви. Не можемо да кажемо: „Хоћу ја овај духовни лек.“ Не — узми онај који ти се даје. А у Цркви, браћо и сестре, има лекова за сваку нашу духовну болест. Верујте, у Цркви се прво лечи дух, прво се лечи душа, а кад се излечи дух и душа, онда се лечи и тело. Кад душа ојача у вери, ум и срце, онда почне да ојача и тело. онда и највећи болесник, кад има ове духовне дарове, лакше подноси и телесне болове. Не смемо себе да проглашавамо за духовника. У раним хришћанским временима није могао свако, па ни свештеник, да буде духовник док не добије благослов. У старим архијерејским чиновницима постојала је и молитва којом епископ даје благослов томе и томе да може поучавати. Сви смо ми, браћо и сестре — када апостол каже: „Носите бремена једни другога“ — под слабостима. Само, да ли то признајемо? Али човек некад само се буса у прса да има снагу: „Ја нисам у слабостима.“ Али сви смо ми, браћо и сестре, по слабостима, али зато вера Христова и љубав Његова вежу нас у једно тело, у тело Цркве Христове. И онда смо тада просто, како бих рекао, укопчани, сједињени. А кад смо укопчани и сједињени, постајемо и саосећајни. Зато, нека нам Господ помогне да носимо бремена свог живота — време, времена, како год хоћете. Јер ако нам Господ не помогне да носимо животно бреме, не само да ћемо клецати, него ћемо пасти. А није страшно пасти — човек је слаб — али је страшно не осетити пад и у том тренутку не тражити помоћ да нам неко приђе. Страшно је кад не тражим помоћ другога и нећу руку онога који је пружио да ми помогне, само зато што га не волим. Човече, ако у таквом стању размишљаш, а пао си, а нећеш никад да устанеш — онда неће ни Господ да те подигне. Зато треба да се држимо за руку Божију — за руке Божије које су стално испружене. Али нам треба тај духовни вид да видимо како је Господ свуда око нас. А да бисмо схватили да је Господ свуда око нас, треба прво да видимо је ли Господ у нама. Треба да прво видимо ко је у нама, браћо и сестре: љубав или мржња, ђаво или Бог, доброта или зло. То треба стално да преиспитујемо у себи. А ми често, на жалост, желимо да преиспитујемо друге. Желимо друге да исправљамо, а себе не. Или чекамо да се тај други поправи, па ћемо и ми — кад се он поправи — да се поправимо. Човече, није ни његов ни твој живот у твојим рукама. Поправљај себе. А кад поправиш себе у хришћанским врлинама, у Јеванђељу, у Христу, онда ћеш заиста дати пример другоме да се исправља — а не да желиш да тог другога склониш. Све док желимо да некога другога склонимо и мислимо да нам други смета, па и у идењу за Христом — у великој смо заблуди. Зато треба да се молимо једни за друге и да молимо друге да се моле за нас.

Бог вас благословио!“

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

На крају Свете Литургије верни народ се причестио Светим Тајнама, а по завршетку Високопреосвећени Митрополит је поделио благослов и иконице.

ђакон Немања Стојковић