Беседом се верном народу обратио Високопреосвећени Митрополит Јован рекавши да:

„Данашње Јеванђеље је релативно кратко, али са много поука, које нам омогућавају да живимо у овоме свету хришћански, да би живели хришћанским животом у овоме свету, задобили онај вечни непролазни свет. Данашње Јеванђеље нам говори о светиљкама, другим речима о свећи. Данашње Јеванђеље нам такође каже да нема ништа тајно што се неће открити, и ко има даће му се, а ко нема узеће му се и оно што мисли да има. И на крају данашње Јеванђеље завршава се тако да док је Христос поучавао народ, дошли су му и казали да мати његова и браћа његова су испред те куће и желе каже да га виде. А Христос одговара и каже: „Мати моја и браћа моја они су који слушају реч Божију и извршавају је“. Шта Господ каже? Мајка моја и браћа моја су они који слушају реч Божију, али извршавају је. Другим речима, он није овде ни мало хтео да омаловажи своју мајку, ни своју браћу, али каже иако си ти моја мајка, пазите, иако сте ви моја браћа, а не слушате моју реч, моје речи и не извршавате, то што се називате мојом браћом и мојом мајком неће вам помоћи за спасење. Треба све то што слушате да извршавате. Наравно, није лако ни извршавати, испуњавати своје Јеванђеље, али када човек приступа са вером побожношћу у Цркву, када приступа читању Јеванђеља, када кроз смирење своје, тражи од Бога помоћ да разуме, а човек не може да испуни нешто што не разуме. И зато се ми молимо да нам Господ просвети разум, али просвети просвећењем онога свише, како се каже у Јеванђељу, просвећењем оним одозго, а не да ја просвећујем свој разум неким својим умовањем, да тако кажем. Данашњи Јеванђеље и почиње, каже, рече, Господ: „Нико не поклапа судом светиљку, када је запали, нити је меће под кревет, него је поставља на свећњак да они који улазе у кућу виде ту светлост“.

Заиста, браћо и сестре, било би, како да кажем, неприродно да апостоли, па ни хришћани који су светлост Васељене, да се крију из страха, или да се крију из малодушности, као што је неприродно запаљену свећу стављати под суд. Шта вреди? Запали свећу, ставиш је под суд. Коме она се користи? Никоме. А сваки од нас, браћо и сестре, је запаљена свећа. Сваком је од нас Господ упалио свећу кад смо рођени, поготову кад смо крштени. И ако ту свећу не одржавамо, тај пламен свеће, то јест вере, у нама брзо ћемо да, опростите што ћу рећи, исклизнемо из хришћанског живота, оног хришћанског и Јеванђелског смиреног, и онда ће се у мени јавити она гордост, она сујета, и све оно што је супротно Богу и Јеванђељу. И заиста, браћо и сестре, и апостоли и хришћани су тако, као што реку, као упаљена свећа, коју је Господу упалио неугасимим својим божанством, и то оном светлошћу да би светлила свима. Ја сам светлост свету, каже Господ наш Исус Христос. И док човек има тај осећај да је Христос наша светлост, он никад неће своју светлост ставити испред Христове. Али, кад ми затамнимо у себе светлост Христову, онда, верујте, ми затамнимо у себе себе. И уместо да светлимо светлошћу, ми зјапимо тамом, зјапимо мрачношћу, браћо и сестре. Дакле, отуда хришћани су та светлост, чија је света дужност да свима људима светле, чиме? Хришћанским животом. Не животом по речима, него животом по делима, браћо.

Сваки човек, који иоле поседује благодат Божију и духа Божијега, он препозна одмах у човеку, чиме он светли? Собом или Христом. Јеванђелском науком или својом науком, да тако каже. Дакле, браћо и сестре, хришћанин је дужан да светли, рекох и понављам, својим животом и да осветљава и показује пут из смрти у бесмртност, из порока у врлину, из греха у добро, из пакла у рај. То је хришћанско назначење, а сваки од нас има назначење самим тим што нас је Бог створио по слици и прилици својој. Ми смо већ назначени за Царство Небеско. Хоћемо ли у Нега или ћемо оно друго Царство таме или Царство Светлости, то је опет до нас. Господ нас не приморава ни на шта. Често говорим, Господ нас не приморава ни да верујемо у Бога. То је наша слобода. Али шта човек има од тога када злоупотреби дарове Божије и шта човек има од тога када човек браћо и сестру злоупотреби слободу. И каже, ма ја нећу да живим ни по чијим правилима.

Ни у Цркви нас нико не тера да живимо црквено. То је наша воља, то је наша жеља. Али треба да будемо свесни шта значи живети у Цркви и живети ван Цркве. Живети у Цркви значи слушати Цркву. Како се живи у Цркви? Богослужбено. Молитвено, браћо и сестре. Слушање. Оно што се у Цркви говори, што се у Цркви пева. И зато, браћо и сестре, хришћанин је упаљена свећа коју је, као што реко Христос, у њему упалио у његовом рођењу. А својство свеће је шта? Да разгони таму. Шта ће у мене да разгони таму ако сам угасио ту свећу Божју? Али је најстрашније када се човек уљушка, да тако кажем, у тами, па му је лепо. Једно време му је лепо, а треба прогледати. А знајте, када држимо затворене очи, чешће, дуже, па их отворимо ако је Сунце, шта, не видимо, не можемо да распознамо, је тако? Је тако и са човеком. Када живи у себе својом гордошћу и својом сујетом, а једног дана ће видети каквим је животом живео. И зато Господ нам каже: „Ништа није тајно, што се неће открити“. Иако овде Господ мисли на саме апостоле, да ће се открити њихова невиност, због чега их осуђују, туку и убијају, али ће изаћи на видело и добро и зло. Дакле, браћо и сестре, то својство је и сваког хришћанина да својим животом, односно животом по Јеванђељу и свих других хришћанских врлина светли себе и онима који су око њега. Не светлиш ли светлошћу Христовом у себе? Ти помрачујеш не само себе, него и друге, оне који су поред тебе.

Бити хришћанин је дар Божији, то је благослов Божији, браћо и сестре. Али хришћанин, који је хришћанин? Онај који Христа носи у себи. И не само да га носи, него који Христом живи, браћо и сестре. Ако носимо Христа у себе, ако Христом живимо, онда заиста оправдавамо своје назначење, зашто нас је Бог назначио? А нас је Бог назначио да будемо светлост. Нас је Бог назначио да се спасемо, браћо и сестре, а не да пропаднемо. Јер Бог је дошао у овај свет да спасе свет, а не да уништи свет. Дакле, браћо и сестре, треба да знамо да светлошћу Божијом ми треба да светлимо која је у нама и да се молимо да нам Господ просвети разум. Онај који не просветљује свој разум светлошћу и разумом Христовим, он је онај за које још у старом временима учитељи казали да су то они, који причају, али ништа од тога што причају тиме не живе. Е, браћо и сестре, како се може постати светлост? Одговор је, драги моји, да светло се може постати само кроз веру. А кад човек је у вери и кад живи вером, онда му се све отвара, и оно друго што често не може да сазна и да разуме својим разумом. Али зато је вера, јер се често говорим и понављам, ми вером усељавамо Бога у себе. Каква нам је вера, такав нам је живот и какав нам је живот, таква нам је и вера. Ништа нам не вреди да се претварамо. Можемо претварањем и да замајавамо неког човека, али Бога не можемо. Он је срцезналац, он је свевидац, он зна не само шта смо ти и ја учинили, него и шта ћемо учинити. Само кажем кроз веру, јер ко верује, прима светлост. Тако кажу Свети Оци. Прима светлост. То је рекао Господ, браћо и сестре: „Ја сам светлост свету, ко иде за мном, неће ходити у тами, него ће имати светлост живота“. Значи светлост је живот, а није мрак, није тама. И још Господ каже: „Још је мало времена, светлост је са вама, идите док светлост имате да вас тама не обузме“. Идимо док имамо светлост. Имамо светлост Јеванђеља, браћо и сестре. Идимо том светлошћу. Ако не идемо светлошћу, ићи ћемо у тами. А у тами зна ли човек куда иде? Не зна. Не зна на шта ће да нађе, мрак је. И тако је исто страшно када човек замрачи у себе све оно што је Јеванђелско у њему, што је свето, што је узвишено.

Дакле, браћо и сестре, свако може постати светлост кроз веру. Зато апостоли су вапили Господу, па му казали Господе дометни нам вере. Вере никад много. Добра никад много, браћо и сестре. А ми мислимо често, кади учинимо неко мало добро, задовољим се тиме, па се улогорим, не треба ми више ништа добро. Не, треба да се тада сетимо речи апостола Павла који каже, добро чините да вам се не досади. Понављам, добра никад много, а зла једна кап, не даје много, него још и превише, браћо и сестре. Али, понављам, свако може постати светлост кроз веру, али не кроз мртву веру, како нам то и говори апостол Павла, како нам говоре и Свети Оци, не кроз неку типичну веру, којој смо тако склони. Само, браћо и сестре, изречену веру, коју само кажем на устима, на речима, језику, потребна је вера коју прате дела. Таква је вера Богу угодна. Од такве вере, кад ту веру претварамо у дела, ми се, браћо и сестре, усавршавао. Ми се мењамо, ми спознајемо и оно што не можемо својом умом и својим разумом да спознамо, али зато кроз веру познајемо. Зато пророк Исаија нам то лепо каже и указује, не само сува побожност и типични пост и понека милостиња, а после тога гордост и бусање у прса, као да говоримо. То пророк Исаија каже, видиш ли, Боже, да сам учинио то и то, а ми и те како знамо да се хвалимо шта смо учинили, браћо и сестре. А пророк каже, видиш ли, Боже, шта сам учинио то и то, а сада ме ти, Боже, исплати. Пазите, хоћу да учиним добро, али Боже, сада ми плати то што сам учинио добро. Зато нам исти пророк и даље каже, желиш ли да се распршиш мрак у твојој души, ти отпусти потлачене, дај свој хлеб гладноме, покажи своју љубав на делу и тада ће синути видело твоје као зора и здравље ће твоје брзо процветати и пред тобом ће ићи правда Божија и слава Божија и Господња и биће ти, каже, господ задња стража. Пазите, да, Господ је наша стража, браћо и сестре. Али ово нас подсећа да и ми треба да стражаримо над собом. Човек који не стражари над собом пропада. Човек који мисли, научио сам нешто, а то не обнавља, не понавља. Брзо то, не само што заборави, него и извитопери да тако каже. Па кад научимо да читамо, не читамо, на пример, често, заборавићемо да читамо како треба, браћо и сестре. Заборавићемо. И опет данас Господ каже, јер нема ништа тајно, што се неће открити. Да, нема ништа тајно, откриће се свачија дела и добра и лоша. Откриће се, као што сам рекао, сви они који нападају или оптужују друге, а себе уздижу и говоре како су они чисти, а други су нечисти. Како ја знам, а други не знају. Сваки који има, даће му се. Шта који има? Који има добра, њему ће се добро и добра. А то не значи да ће Господ узети од онога који нешто мало има, па да да богатоме који има. Не, дао ти је Бог и даје ти Бог, али зато и ти треба да будеш милостив. И ти треба да будеш милостив да даш другоме. Ако само мислиш да си само све постигао искључиво својом моћима или неким својим умећем, онда ти заборављаш брата и сестру и Бога. Заборављаш да је сваки дар који долази да је одозго од Оца Светлости. Ето опет о светлости.

Да се ми Господу помолимо, да се потрудимо, да као сарадници Божији чинимо што можемо, да нам Господ даје снаге, да нам даје моћи, да нам дометне вере, браћо и сестре, а кад нам Господ дометне вере, онда ће нам дометнути и благодати своје. А ми се искључиво спасавамо благодаћу божијом. Дакле, браћо и сестре, трудимо се да светлимо светлошћу, али не можемо служити светлошћу ако се не молимо да нам Господ просвети ум, разум, срце. Да нам Господ просвети тај наш помрачени ум којим често помрачујемо себе. Опет ћу споменути, то себи говорим више неголи вама, кад помрачим свој ум, гордошћу. Зато имамо ону дивне молитве, поготово у току Великог васкршњег поста, где се у Цркви молимо и певамо и говоримо, расејани мој ум, сабери Господе. Треба да се саберемо, браћо и сестре. Расејани човек је располућен човек. Он је растурен човек. Он није целостан човек. То је онај човек који иде мало ово, мало оно. Не можемо. Требамо једну врлину да узмемо, браћо и сестре, и да се у њој усавршавамо. И када с помоћу Божијом, нашим трудом, усавршимо, на пример, једну врлину коју год и изаберемо, онда ће, када усавршимо ту врлину, та једна врлина ће повлачити другу добру врлину. Тако исто и у злу. Кад не сечемо зло у себе и око себе, оно ће да овлада нама. А кад смо у врлинама, онда ће врлине ће да овладају нама. А у врлинама је Бог, браћо и сестре. Нека нам Господ помогне да не угасимо светлост ту свећу живота.

Пламичак свеће је, он је лак, њега и сваки мали ветар може да угаси. Ето, практично, кад смо негде тамо држимо свећу, напољу дува ветар, шта радимо? Ми рукама заклањамо свећу да се не угаси. Е зато треба да се заклонимо од зла, да не угасимо то добро које је у нас Бог усадио. Јер, морамо да сватимо да ћемо једног дана полагати рачуне, да се сваки труди у ономе што је. Да се, на пример, родитељи труди да васпитавају своју децу, али ако он неваспитан, како ће да васпитава своје дете?

Да се свештеници, ми свештеници, да се трудимо да будемо светлост свету, светлост народу, да се трудимо, браћо и сестре, да добро познајемо, да добро чинимо и да нам се добро не досади.

Бог вас благословио“.

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

Након одслужене Литургије и причешћа верног народа, Митрополит Јован је присутнима поделио иконице и свој Архијерејски благослов.

протођакон Мирослав Василијевић