За благољеоије сабрања били су задужени Србски Православни појци.

Надахнутом беседом Митрополит Јован је тумачио данашње Јеванђеље:

„У име Оца и Сина и Светога Духа!

Помаже Бог Браћо и сестре!

Данас смо чули Јеванђеље које нам говори како је Господ наш Исус Христос на првом месту милостив Бог, човекољубив и мисли о човеку, о телу и души људској. Јеванђеље нам говори како је Господ у пустињи са пет хлебова нахранио више од пет хиљада људи. Запитајмо се о том месту где се ово збило, у пустињи, и о том мноштву народа који прате Христа. Пустиња је пусто место без услова да човек живи тамо. Велики број људи, њих неколико хиљада, дошло је за Христом у пустињу. Шта је то што их је покренуло? Покренула их је духовна глад и жеђ за Христом. Желели су само да буду уз Христа. Желели су да гледају лице његово и да слушају реч Божију. Заборавили су да су отишли далеко од села и нису размишљали о повратку кући, нити су бринули о основним животним потребама. Сконцентрисали су се само на Христове речи јер су његове речи за њих биле духовна храна и телесна. Пустиња овде није само географски простор. Она је овде уствари духовни појам. Господ који чини чуда иде у пустињу са народом, да би бесполодност пустиње учинио родном својом речју. Пустиња тако постаје благослов. Господ открива пустињу као место, које је са једне стране дивље, пуно искушења, зверова и великих изазова. Истовремено пустиња је и место на коме се рађају велике идеје, по сведочанству светих отаца. То место рађа велике умове и људе. Господ нам то сведочи својим примером, јер је и сам често одлазио у пустињу да се осами и моли. Пустиња је дала многе велике људе: Христа, Светог Јована Крститеља... Пустиња је самоћа, место на коме свој ум можемо да одвојимо од спољашњих слика и информација којима смо данас притиснути. Пустиња нас одваја од информација споља, али неретко и од оних информација које долазе од духовних непријатеља. Пустиња омогућава човеку да се за неко време повуче од спољње хуке и буке. Пустиња тражи само једно, да будемо везани за Христа, без обзира да ли смо у граду или селу. Она тражи да се не одвајамо од темеља нашег живота, Господа Исуса Христа. Пустиња није усамљеност, већ место молитве. Молитва је општење и разговор са Богом. То је заједница са Богом и са самим собом. Када смо на усамљеном месту, у клети свога срца, имамо прилику да присније стојимо пред Богом. Стојећи пред Богом стојимо пред њим као пред огледалом, а не узалуд. Ми треба да се огледамо у Христу. Огледаћемо се у Христу ако се огледамо у Јеванђељу. Огледајући се у Христу и Јеванђељу ми видимо себе онаквима какви ми јесмо. Не величамо себе, него признајемо себи себе. Видимо тада какви јесмо у односу на оно какви треба да будемо. Човек се стално пита какав је и какав треба да буде? Сагледајмо себе у контексту заповести и закона Божијих. Да ли поштујемо заповести Божије? Да ли поштујемо закон Божији и живимо по њему? Или живимо свак по свом закону? Преиспитајмо се да ли стојимо на путу спасења и трудимо ли се својим немоћима људским да усагласимо наш живот са Богом живим и Јеванђељем? Да ли је наш пут пут Христов или онај који смо сами изабрали? Да ли је реч Христова мера којом меримо све остало, а најпре себе саме? Да ли ми процењујемо себе? Да ли улазимо у себе? Имамо ли времена да себе погледамо изнутра? Да ли себе изнутра улепшавамо са оне духовне стране? Или бринемо само о спољашњем украшавању? Да ли узимамо било коју другу меру мимо Христа и Јеванђеља? Често узимамо себе саме за ту меру. Ако тако чинимо нећемо исправно видети себе нити се бавити собом, већ ћемо се бавити другима. Није ми важно шта је у мом срцу, али ми је важно шта је у срцу оног другога. Желимо да уђемо у другога, али у себе нећемо да уђемо. Човек се плаши да уђе у себе, јер се плаши себе и онога што ће да затекне у себи. Ако не уђемо у себе нећемо видети своје срце. Срце, тај мали орган људски, је безообални океан, кажу свети оци. У њега када уселимо Бога, оно постаје веће од васељене. У срцу тада има места не само за другог човека, већ и за све људе на планети. Када Христа уселимо у себе, тада смо у себе уселили љубав Божију. Та љубав већа је од васељене. Треба да проверавамо себе да ли смо на правом путу, Христовом путу? Само је Христос могао да каже за себе да је Он Живот, Пут и Истина. Били смо на погрешном путу. Ономе ко схвати да је на погрешном путу, могућ је повратак на прави пут. Када човек навикне на погрешан пут, онда је њему тако лепо и он не види да је на погрешном путу. Али погрешан пут уместо у вечност и живот вечни, води у провалију. Када се сурвамо у провалију, тек онда схватамо да смо ишли погрешним путем. Као хришћани не бисмо смели да будемо на погрешном путу јер имамо Христа, Јеванђеље, Цркву, свете оце. Они нас стално опомињу шта је прави пут. У нашу људску природу су уткане и глад и жеђ. Ми смо гладна и жедна бића, али најпре Бога живога. То најбоље осећамо када имамо Бога у себи. Када немамо Бога у себи, нећемо ни осетити глад и жеђ за њим. Господ се, сведочи данашње Јеванђеље, сажалио на људе који су били гладни и жедни, далеко од својих кућа, а падао је мрак. Господ се на њих сажалио и није их само нахранио, већ и исцелио болесне међу њима. То је још један повод зашто су људи хрлили Христу, да би добили исцељење. Христово сажаљење је подстицај и нама да се сажалимо на другога човека. Треба да се сажалимо над немоћним људима. Господ се сажалио и над онима који су га на крст приковали молећи Оца да им опрости јер не знају шта раде. У пустињи се десило велико чудо. Господ са пет малих хлебова храни више од пет хиљада људи. Човек који не верује ово не може да схвати. Тамо где нема вере, тамо нема ни чуда. Запитајмо се да ли бисмо могли сами да се нахранимо са тих пет малих хлебова? Христос је дао Хлеб народу у пустињи. Али Господ нам је до много више, дао нам је Себе, духовну трпезу, Свету Литургију. Литургија је та трпеза коју је Господ поставио када је установио Свету Тајну Причешћа, непосредно пред своје страдање. Та трпеза и данас стоји. То је Света Литургија. Та трпеза се неће скидати све до другог доласка Господа нашег Исуса Христа. Та трпеза је она Тајна Вечера. Господ је рекао да само онај који једе његово Тело и пије његову Крв имаће живот у себи. Ко не чини тако неће имати живот у себи. Какав је живот оних који се не причешћују. Живот без Бога и од данас до сутра. Ми хришћани не живимо тако. Створени смо не за неко кратко временско ограничење, већ за вечност. Да бисмо се нахранили Христом, као овај народ у пустињи, потребно је да се на Светој Литургији целим својим бићем предамо Богу. Литургија тражи целог човека. Ђаво ионако жели да нам помути разум, како се не бисмо сконцентрисали на молитву. Подмеће нам маштања која нам расејавају пажњу при молитви. Треба да се целосно предамо Богу и да се молимо. Молитва је наша заједница са Богом и наш разговор са Богом. Треба стално да осећамо присуство Божије у себи, које ће нам донети велику радост при молитви. Цело наше биће биће обузето необичном радошћу Духа Светога. На Светој Литургији наше мисли треба да су сабране и усмерене ка Царству Небеском. Господ нас поучава да најпре иштемо Царства Небеског и правде Божије, а све ће нам се остало додати. Потребно је да проверимо да ли смо добри људи и хришћани. Да ли смо хришћани само на речима, а на делима смо нешто друго. Ако смо хришћани само на речима, онда нам је све џаба, па и наша вера. Вера са усана мора бити преточена у дела. Верујмо у Христове речи. То су Божије речи, а не речи обичног човека. Треба нам благодарност, да стално благодаримо Богу. Онај ко не зна да благодари, не зна ни да се моли ни да поштује другога. И ова наша Литургија је благодарење. Када благодари човек се смирава.

Чудо и подвиг без смирења су бескорисни. Нека нам Господ помогне да схватимо да нас Господ неће оставити ни гладне ни жедне све док Господа тражимо и смештамо га у себе и благодаримо му.“

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

Сабрање је завршено трпезом љубави коју је за окупљене припремио парох чибутковачки свештеник Жељко Ивковић са својим парохијанима.