Беседом се верном народу обратио Високопреосвећени Митрополит Јован рекавши да:

„Речи данашњег Јеванђеља су речи самога Господа нашега Исуса Христа који нам јасно рекао како можемо да се спасемо и на који начин се ми спасавамо. А Он је то у данашњем Јеванђељу рекао: „Ако хоће ко за мном да иде, нека се одрекне себе, узме Крст свој и иде за мном“. За Христом се иде целосно, сабрано и неподељено. Човек подељен, између себе и гордост, између много што шта, он није целостан човек. И такав подељен човек не може да иде за Христом. Као што подељен човек у себе не може ни да донесе разумне одлуке. Подељен је, растрешен је, није сабран. И зато ми за Христом не можемо ићи расути, како каже наш народ. Ићи за Христом, а ми кроз овај живот у главном, на жалост, најчешће идемо некако подељено. Некако расејано, расуто, не сабрано. Ту је одговор, зашто ретко стижемо тамо, где смо пошли, или где треба да идемо. А где треба да идемо? Оно што каже господ у Јеванђељу: „Иштите најпре Царства Божијег и правде његове, а све ће вам се друго додати“. Значи, ми непрестано идемо у овом земаљском свету. Само је питање, да ли идемо правим путем. Да ли идемо сабрани, или идемо расејани.

На пример, лекари обраћају пажњу над тело човеково. Често упозоравају да је неопходно се ослободити многих невоља, неких штетних наслага на нашем телу. То нам саветују лекари. И баш нам то даје слику о штетним духовним наслагама које нам не дозвољавају да стигнемо тамо где смо се упутили. Где смо пошли, које у ствари, због свега тога, не оспособљавају човека да иде путем живота. А онај који не иде путем живота, он иде путем смрти. Духовне смрти. И све то, те наслаге које ми имамо, или стално их слажемо у себе, све нам то смета да идемо за Христом. И ако се не одрекнемо, прво себе, те своје гордости, не идемо за Христом. Ми у ствари обмањујемо себе. Мислимо да идемо за Христом, али ја, оно што би реко наш народ, терам по своме. И то нам Бог дозвољава, да терамо по своме. Бог прихвата нашу одлуку како ћемо живети, какви ћемо бити, све то Бог прихвата. Али треба ми да се запитамо, да ли је то све спасоносно, што ја мислим да је исправно.

Те наслаге на души, које су много штетније од свих наслага, које имамо на телу, а које често не примећујемо. А зашто не примећујемо? Зато што смо се саживели са њима. Човек који је у гордости, он се саживео са гордошћу. Он не прихвата да је горд. И он у ствари, кога обмањује? Бога? Не. Другога? Не. Обмањује самога себе. И сад се можемо и запитати које су то штетне наслаге на нашој души. Како кажу свети и оци, то је нездрава приврженост себи, нездрава приврженост искључиво овоме свету, нездраво самољубље и славољубље, нездрава наша нарцисоидност, и све то, да тако нешто имамо, ми у ствари на себе навлачимо рђу. Знате шта је та реч, рђа? Знате, гвожђе, баци га тамо у земљу, немој га узети из земље, оно ће почети рђа да га обузима, и рђа ће да поједе гвожђе, пазите, гвожђе поједе, како онда да не сломи човека, браћо и сестре. Зато су све те рђаве навике, у ствари, наша та наслага, која нас нагриза полако, док нас потпуно не уништи. А која је то рђа, коју човек навлачи на себе? Шта је то, браћо и сестре? То је на првом месту мржња. То је завист. То је чамотиња. То је она тесноћа срца и душе. То је оно што кажемо, баш ми је данас нешто тешко, нешто сам сабијен у мени. Па да, опомињете, Господ, да се много рђе навукло на наше срце, на нашу душу, на наше мисли, на наше речи. Дакле, браћо и сестре, зато треба да се ослободимо тих нездравих наслага. Овде првенствено мислим нездравих наслага на души. На то нас позива, управо, ово данашње Јеванђеље које смо чули, и де нас Господ каже да, ако хоћемо да идемо за Христом. Господ нас не приморава да идемо за Христом. Не. Али Он нам каже, ако хоћеш, другим речима, ако хоћеш да живиш вечно, хајде за мном. Он је тај живот. Господ је наша вечност, браћо и сестре.

Дакле, треба да се одрекнемо себичности. Треба да се одрекнемо колико је то могуће себељубља. И да узмемо Крст свој, а то значи све своје животне обавезе, које нам живот намеће. Па чак и болест. Страдање. Прогонство. Па и од оних који ми мислимо да нас гоне неправедно. Све ово, браћо и сестре, све оно боље речено, што ти не да мира, што ти не да спокоја, што ти не да да идеш за Христом, а то што ти не да, тебе, мене, то ће нас, што би рекао наш народ, скупо коштати. Јер ако изгубимо живот вечни, Царство Небеско, шта ће нам богатство, сво богатство овога света, браћо и сестре. Јер и зато Господ данас каже у Јеванђељу, каква је корист човеку, ако сав свет задобије, а душу изгуби. Шта ћу? Са чим ћу да изађем пред Христа? Са чим ће моја душа да изађе пред Христа? Хоће ли са неком науком, на што се ја ослањам, на неким списима које сам писао, речи које сам говорио, а нису праве. Хоћу ли изађи пред Христа са неким својим лиценцама својим докторатима, који докторат говориш да имаш кад ниси онај основни докторат довршио и завршио, а то је спасење. А спасење се стиче, браћо и сестре, подвигом, постом, молитвом, смирењем, хришћанским врлинама. Дакле, браћо и сестре, услов идења за Христом јесте ово што рече Господ данас, узимање Крста. И зато он каже, ако хоћеш, ако нећеш, не мораш, ја сам себе дао за тебе, да ли ћеш ти дати себе за мене, то је твоје. Дакле, ако хоћеш, ако не ћеш, остани ту где јеси и чекај смрт вечно окружен мржњом, болешћу, невољама. Тако то је тумачење Светих Отаца. Крст мој, то су моја у ствари страдања, али Крст није само символ страдања. Крст је символ победе. И ако заиста носимо Крст свој, свакодневни, са смирењем, онда ми побеђујемо Крстом. Крст је сила, Крст је слава, Крст је моћ, Крст је победа. Дакле, Крст мој, то су у ствари, рекох, моја страдања, невоље, кроз које ја пролазим, кроз које ме, у ствари, Господ води. Господ допушта на нас искушења, допушта и страдања, не зато да хоће да нас уништи, него да опроба нашу веру, да види нашу веру. Колико ја могу да поднесем та страдања, а ниједно страдање не можемо да поднесемо без вере. Без наде, без љубави, и понављам опет ову најважнију врлину смирења. То је много важно да препознамо и кад имамо страдања и невоља, да то препознамо као благослов. Као благослов Божији, као Крст свој. Ми смо често узрочници наших страдања. Муж и жена разводе се због чега? Што нису били спремни на страдање. Што нису разумели једно друго, него опет, по оно што мало пре рекох, свако тера по своме. Онда дође до развода, због растурања. И тако, ако не водимо свој живот, ми ћемо бити растурени. Дакле, ми кроз невоље треба да пролазимо са вером.

Вера нам помаже да поднесемо све шта нас снађе. Зато и Господ каже, све је могуће оним који има вере. Имаш веру у Бога, веруј да ћеш победити, али не ти, него твоја вера, љубав, нада и да не направим друге врлине. Да препознамо све те наше невоље кроз веру, са свешћу да ми нисмо презрени. Ма како и да смо грешни. Да ми нисмо одбачени. Бог никога од нас неће да одбаци. Само ако ми сами себе не одбацимо од Бога. А ми себе одбацујемо од Бога, тиме што се не одрекнемо себе, не узмемо крст, не идемо за Христом, што не могу да се одрекнем свога ега. Не могу да се одрекнем онога што сам се навикао. Човече, није се лако одрећи оно навикао. Наш народ је лепо рекао, једна је мука стећи неку лошу навику, али сто мука је одрећи ње. Дакле, треба да се одрекнемо себе. А то не значи да се ми одрекнемо себе као идентитета, као личност. Него да се одрекнемо свега онога што нам смета да идемо за Христом. А смета нам све оно што није Божије. Смета нам оно што ја проглашавам своје. Дакле, нека нам Господ помогне, да узмемо Крст свој и да га носимо са благословом. И понављам да га носимо са вером и смирењем, а онда ће тај Крст који ми носимо у смирење и са благословом, узети па ће носити нас. Јер ми све кроз Крст доживљавамо. И кад се рађамо, треба нам Крст. И кад живимо, треба нам Крст. И кад умиремо, треба нам Крст. Зато, сећате се, када је цар Константин пошао да ослобађа хришћане, појавио му се Крст на небу и шта је писало? Овим побеђуј. Зато наш српски народ је говорио: „Без Крста ни преко прага“. Али кад кажемо Крст, и кад се крстимо, ми треба да се крстимо са осећањем. Данас је Крст. Крст је Господ највише заволео.

Бог вас све благословио.”

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

Након одслужене Литургије и причешћа верног народа, Митрополит Јован је присутнима поделио иконице и свој Архијерејски благослов.

протођакон Мирослав Василијевић