Чтецирали су дипломирани теолог Ђорђе Одавић из Петке код Лазаревца и Ђурђе Ђоковић и Сава Николић из Старе Цркве.

За певницом је појало братство Старе Цркве.

Беседом се верном народу обратио Високопреосвећени Митрополит Јован рекавши да:

“Одломак из данашњег Јеванђеља које смо сада чули, за нас је веома поучан. Поучан је нам говори које су те вредности човекове и како човек треба да употребљава разум. Кажем разум, јер апостол Павле опомиње хришћане и каже живите разумно, а не неразумно. А ко живи разумно, браћу и сестре? Онај који слуша Цркву, Јеванђеље, који слуша Бога. Разумно живи онај који мисли да ништа не зна. Тај који мисли да ништа не зна, њему Бог управо открива да зна много што шта више од онога што је научио у овом земаљском животу. Заиста, браћу и сестре, треба нам да мудро живимо и на то нас упућује данашње Јеванђеље које смо сада чули, а оно нам каже да имамо бар једну бесмртну врлину. Која је то бесмртна врлина? То је, браћо и сестре, да будемо мудри као змије, како каже Јеванђеље. И, заиста, данашње Јеванђеље то нам потврђује, кад нам каже Господ, када вас потерају у једном граду, бежите у други. Шта сад? Како сад? Каже Христос, потерају вас у једном граду, бежите у други. А на многим местима каже, станите, па се успротивите злу. Али, браћо и сестре, кад ово Господ у данашњем Јеванђељу каже, кад вас потерају из једног града, бежите у други, другим речима Господ нас учи да не жртвујемо свој живот неразумно. Неразумно, да се не бацамо у опасност, без нужде, без велике потребе. И Господ каже својим ученицима, ви ћете имати невоља, гониће вас, прогањаће вас, изобличаваће вас, говориће о вама сваке ружне речи, али због чега? Не због тога што сте ви такви, јер нисте такви, али ће они о вама тако говорити због тога, зато што ви проповедате Јеванђеље. И не само што проповедате, него што живите Јеванђеље.

Дакле, браћо и сестре, и Господ каже, изаћи ће све на видело, и ти који вас пљују, и који о вама говоре најгоре, једног дана сазнаће, они ће да сазнају да ви говорите истину. Да ви говорите благе вести, јер шта је Јеванђеље, браћо и сестре, него блага вест. Све ће се то открити, али им Господ каже, ви будите стрпљиви, имајте стрпљења. А стрпљења нема онај који нема смирења, браћо и сестре. Стрпљења нема онај који је умислио да много што шта боље или зна или ради од других. Дакле, браћо и сестре, каже Господ, ви се њих не бојте. Него шта каже Господ, кога да се боји? Он каже, не бојте се јер ће се открити ваша невиност. А оно што је невино, највише се напада. Оно што је чисто, оно се највише напада, браћо и сестре. И овим речима Христос каже својим апостолима, откриће се, каже, ваша невиност. И дознаће људи праву истину, а ви истину проповедате. И не само што проповедате, каже Апостолима, него на прво место што живите истину. То је оно важно. Није важно, није толико вредно да ми само говоримо о истини, а да не живимо истином. Није довољно да говоримо о вери, језиком и речима, а да не живимо по вери. Ту нема никаквог односа са хришћанством, браћо и сестре. Али Господ, баш зато што их гоне, што их прогоне они који мрзе Христа и његово Јеванђеље, он каже, не бојте се они који убијају тело, а душу не могу убити. Пазите, не бојте се они који убијају тело, а душу не могу убити, него се више бојте онога који може и душу и тело погубити у паклу. Каква дивна реченица која нас заиста наводи на размишљање. Не бојте се оних који убијају тело. Господ нас учи, браћо и сестре, да убице могу убити тело. И то смо сведоци и данас. Убице могу да убију тело, али не могу да убију душу. Једино, а шта убија душу, браћо и сестре? Убија непокајани грех. Убија неспознање и не признавање да сам грешан. То убија душу. Дакле, овде видимо како је Господ човеку дао врховну власт над душом. Па каже, имате власт спасити душу, имате власт и погубити душу. Господ је дао нама да ми одлучујемо шта ће бити са нашом душом. И оно што ми одлучујемо уопште у животу, то Бог прихвата.

Да ли је добро, да ли је зло, то Бог увек прихвата. Зашто? Зато што имамо слободу. Е сад, што ту? Ти и ја и не знам ко други, изабира ону другу страну, да живи другачије. Уместо да живи у смирењу, живи у гордости. То стално спомињем и себи и вама, браћо и сестре. Али, браћо и сестре, ово је врло важно да знамо. Да од нас зависи, хоће ли се наша душа спасити или неће. То јесте, зависи од нашега живота. Ту човек решава, као што рекох, а Бог прима то наше решење. И зато по учењу светих отаца, када ово каже, бојте се, онај који може и душу и тело бацити у пакао. Шта је то пакао, браћо и сестре? Није то пакао оно што данашњи, по знацима навода, духовници говоре како је то тамо неки огањ, како је тамо нека ватра, како је не знам шта. Пакао је, браћо и сестре, живот без Бога. Е то је прави пакао. А шта је рај? Рај је, у свари, живот по Богу, браћо и сестре. Човек по својом сопственом избору одлази, односно, смешта своју душу, или у рај, или у пакао. И, браћо и сестре, пакао није нешто што Бог кажњава човека, него човек сам себе кажњава, што је чинио зло, што није живео по Јеванђељу, што није живео по заповестима Христовим, што није живео по светим тајнама и светим врлинама. Сам човек, браћо и сестре, кажњава себе, и Бог не кажњава човека, већ оне који се удаљују од Бога. Они су сами себе казнили, заиста сами. А човек, кад се удаљи од Бога, он буквално почиње да дивља, да дивља у својој гордости, својој надмености. А човек, када дивља, он не може да нађе прави пут. А пут је један, једини за спасење, то је пут Христов. Зато је Христос рекао, ја сам пут, истина и живот. Бог допушта нама и да се одвојимо од Бога. Бог допушта и да верујемо Њега и да не верујемо. То је опет, кажем, наш избор. То је наша слобода. Али ми некако слободу схватамо по томе да могу да радим шта хоћу. Да могу да говорим шта хоћу. Могу да, не знам, чиним каква зла. То ми сматрамо слободом. А где је ту одговорност? Е, онда ту одговорност заборављамо. Па мислимо, могу да радим шта хоћу, а не морам да одговарам. Е, једног дана морамо дати одговор, браћо и сестре. Немојте да се заваравамо. Једног дана морамо дати одговор. Како смо живели, чиме смо живели, за кога смо живели, због кога смо живели. Дакле, браћо и сестре, другим речима, Бог није мучитељ. То треба да знамо. Бог је човекољубац. Човек мучи самог себе. Управо из тих особина када је пун себе, када је надмен себе. Када мисли да оно што је сазнао, научио да је то оно што га испуњава. Апостол Павле каже, знање надима. Ви знате шта значи та реч надимати се, јели? Знање надима, а љубав изграђује. Горд човек нема љубави. Немој да се заваравамо. Дакле, Бог, понављам, није мучитељ, већ човекољубац, али они који су одступили од Бога и у овом свету, они ће у ономе свету и његову љубав и светлост ће доживљавати као муку. Јер нису имали љубави. И кад се сусрели са љубављу, за њих је то мука. А човек без љубави је скучен човек. Он је сиромашан човек. Он је бедник на крају крајева. Јер љубав је управо веза савршенства. И зато човек без љубави, када дође у сусрет са љубављу Божијом, за њега је то мучно. Јер онда ће казати зашто нисам волео. Или зашто сам волео себе. А нисам волео Бога и нисам волео ближњега. Св. Василије Велики каже, како Бог не напушта са својом љубављу ни грешнике у паклу. Јер он покрива све. Његова љубав покрива све. И зато св. Василије каже, зла у паклу не долазе од Бога, него од нас самих. А ми, опште, кад нам нешто није по вољи, ми почнемо одмах да кривимо Бога и другога. А себе, не. Да преиспитам себе, никако. Али ми је зато лакше да нападам другога. Или, како каже наша народна изрека, напад је највећа одбрана.

Човек, кад нема чиме да покаже свој хришћански живот, своју честитост, своје смирење, он ће показати то на супротан начин. И ово што каже св. Василије, на то додаје св. Исак Сирин потпуно је нетачно мишљење, пазите, ово је врло важно, потпуно је нетачно мишљење да су грешници у паклу лишени љубави Божије. Па да су били лишени љубави Божије, не би Господ, кад су га сахранили, кад је био телом у гробу, а у аду са душом, у паклу са душом, зато што он и тада Бог тугује што су себе грешници одвели у пакао. Али човек не тугује. Љубав је плод истине, према томе љубав је подарена свима једнако. Само је питање колико ми и шта узимамо од те љубави и колико ми примењујемо шта од те љубави. Али љубав има, браћо и сестре, двојак учинак. Двојак учинак, она је мучна за грешнике. Као што је, на пример, грешник, за њега је мучан човек који је праведан. Он не може да буде поред њега. Дакле, љубав има двојак учинак, као што рекох, она је мучна за грешнике, а уживање за оне који су живели у складу са љубављу. Браћо и сестре, дакле, човек сам одлучује шта ће изабрати. Рај или пакао. Бог никога насилно не спасава, нити насилно било кога осуђује. Кад би насилно Бог спасавао, он не би био љубав. А кад би насилно осуђивао, она Бог не би био правда. А Бог је, браћо и сестре, и правда и љубав. То морамо стално имати на уму. И ако смо грешни, а јесмо, да нас Бог воли, али то треба да нас опомене. Да кажем, па чекај, мене Бог воли оваквог, какав јесам, никакав. Па зашто oндa ја да не заволим Бога? Зашто? Дакле, браћо и сестре, Бог је, кажем, и правда, и љубав, и милост, зато идимо мудро кроз овај живот, који је проткан много, нажалост, више невољама и мукама. Много више проткан грехом, него добротом. Много више проткан мржњом, него љубављу. Али зато, браћо и сестре, нама је Бог дао разум. Да разликујемо шта је добро, шта је зло.

Ако то не разликујемо, онда значи не живимо мудро, него живимо немудро. Онда и радимо не мудро, него неразумно радимо, браћо и сестре. Али, рекох и понављам, да нам Бог помогне, да ми, браћо и сестре, имамо ум Христов, како то каже Апостол Павле, а кад имамо ум Христов, онда умујемо Христом, а не собом. А онај који нема ума Христовога, он умује својим умом, а тај ум његов може да га одведе далеко. Нека нам Господ помогне, да се спасемо” била је поука вернима Владике Јована.

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

Потом је Висoкопреосвећени Владика благоизволео да дипломираног теолога Миодрага Марковића из Петке код Лазаревца рукоположи у чин ђакона.

Овом прилико је Владика Јован поучио новорукоположеног ђакона речима:

“Данас имамо дуплу радост, или како би смо Црквеним језиком рекли, сугубу радост, а то је што ће ипођакон Миодраг Марковић из Петка код Лазаревца данас бити рукоположен у чим ђакона, а сутра, ако Бог да у цркви Свете Петке у Виноградима, биће рукоположен у чин свештеника. Да се помолимо Богу за њега, да благодат коју данас прима, да буде на њему и са њим. Да га та благодат и сила Божија води и чува кроз живот. Да та благодат Божија која браћо и сестре надомешћује све наше људске недостатке, и она ће надоместити и његове и Миодрагове и моје и твоје и свакога од нас, уколико живимо у благодати Божијој. Драги мој Миодраже, ја верујем да си ти свестан овог призива на који те је Господ призвао. А призив у свештеничку службу се даје изабранима. Значи Бог је тебе изабрао. Само је питање да ли ми тај избор поштујемо, да ли живимо по начину како нас је Господ изабрао или мислимо да нас могу да живимо овако, сутра могу да живимо онако. Ти ћеш данас, драги Миодраже, примити ђаконску службу. А то значи служба, да служиш. Како је то дивно, што нам Бог дао да служимо Њему, Цркви, да служимо свету Литургију. И тај осећај волео би да те прати целога живота. А пратиће те ако се будеш трудио да живиш литургијски. Овако ја се спасавам у тој Литургији коју овог тренутка служим. И зато каже Апостол Павле, сад је дан спасења, сутра не знамо сигурни хоће ли бити. Зато треба да водиш рачуна како живиш. Саветујем те и молим те да се молиш. То је најjаче средство, али уз молитву да додаш и пост. По речима Христови да се и демони изгоне постом и молитвом. Молим те да чуваш себе у послушности. Јер ко слуша, тај неће да залута. Ко пита, тај никад неће да залута. Али који је сигуран у себе, тај неће да слуша. Човек се може научити од најгорег човека, а човек се на крају може научити од животиње. Јер знамо да је Господ који је свемогући, да је он и преко магарице проговорио. Сећаш се Старог завета? Дакле, човек се може да научи, али који онај који сматра да није научен. Да се молиш, да слушаш Цркву и да питаш. Нека ти је овај дан на спасење, нека ти је овај дан буде благословен, а јесте. Само је важно да тај благослов данас чуваш до краја свога живота”.

Духовна поука Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

Након одслужене Литургије и причешћа верног народа, Митрополит Јован је присутнима поделио иконице и свој Архијерејски благослов.

протођакон Мирослав Василијевић