Лепоти богослужења допринели су Српски православни појци из Београда.

Пре евхaристијског сабрања Митрополит Јован је освештао конаке манастира Светих апсотола Петра и Павла.

Након прочитаног јеванђељског одломка, у својој Богонадахнутој беседи наш Митрополит је рекао:

„У име Оца и Сина и Светога Духа! Помаже вам Бог, браћо и сестре.

Нека је благословен данашњи дан, нека је благословено наше сабрање у овом новом манастиру, где смо дошли да се Богу молимо, да служимо Свету Литургију, да се причестимо и да се сјединимо са Богом, кроз Свету Тајну причешћа.

Нека је благословен ваш долазак у ову Светињу нову, која је одскора, као што знате, ова је црква претворена у манастир. Хвала Богу и до сада су се овде редовно служиле службе Божије, недељама, празницима, а од како је постао овај манастир, од како је дошла игуманија Павла са сестрама, овде имате, браћо и сестре, сада свакодневно богослужење. А то значи да овај манастир је молитвено још више пропојао.

И зато и нека је благословено и благословени долазак ових монахиња овде, које се за вас све Богу моле, и зато вас молим да их подржите, да би оне охрабрене вашим доласцима на богослужење добили још већу духовну снагу и крепост да се моле за вас. Не могу да овог пута не заблагодарим свима онима који су овде много и много учинили за овај манастир. Од оних који су градили ову цркву до оних који су градили и овај манастирски конак, и оних који су наставили овде да граде.

Ту мислим на првом месту на свештеника Бојана, који се заиста трудио и труди. Али ни он, ни ово монаштво без ваше помоћи не би све могло ово ништа остварити. И хвала Богу, и молим се Богу да Бог, изграђујући овај манастир, а има још шта да се изграђује, да се изграђујете и ви, браћо и сестре, да се уграђујете у темеље ове Светиње, јер Бог једини зна колко је овде светих душа ходало, који су се овде Богу молили и удостојили вечнога живота.

Ја се усуђујем да кажем, а с обзиром да сам познавао тог човека, заиста дивног свештеника, дивног проповедника, свештеника који је узео на себе да живи онако како је живео Свети Јован Кроштански, а то је отац Милутин који овде лежи поред ове цркве. Као студент водио нас је често, сада блажене успомене и Владика Амфилохије, и Владика Атанасије код нега, а и он је њега доводио често на наш факултет да нам говори о Светим Оцима. Ево, исповедам да је тај човек, тај свештеник познавао тако добро патрологију, тако добро познавао Свете Оце, ја сам био посрамљен како тај човек говори о Светитељима, говори тако као да је он живео са њима, а јесте живео, јер је њихов живот он уселио у себе и живео светоотачким животом.

Браћо и сестре, ми живимо у једном озбиљном времену. У времену где су обезвредњене вредности, у времену где су замењене вредности, у времену када видим да просто поједини не само што неће, него и не желе да помогну другоме. А наш хришћански живот састоји се управо у давању другоме.

То јесте на првом месту давању себе Богу, а онда у исто време давање себе другоме. Живимо у времену које је пуно саблазни, а нажалост многи и не знају да саблажњавају. Чули смо данашње Јеванђеље које нам управо говори о саблазни. А саблазан је, браћо и сестре, тешка духовна болест. Господ није рекао за онога који погреши да му се обеси камен, о врат и да се баци у дубину морску, него ономе ко саблазни другога. Зашто? Зато, браћо и сестре, ми кад погрешимо, ако смо свесни погрешке, ако смо свесни греха, ако признајемо да смо погрешили, да смо се огрешили, ми можемо и да се, онда, уз помоћ Божију и благодат Божију, и да се поправимо, и да се исправимо.

Могу да се покајам ја, а шта да радим ако сам ја својим животом саблазнио другога, а хоће ли он се покајати, а ја га навео на грех да тако кажем. Зато Господ каже да је саблазан тежа и од греха. А шта је у ствари, шта су саблазни, браћо и сестре? Речено простим нашим језиком, саблазни су сметња свакоме човеку да иде правим путем, путем Божијим, путем Јеванђеља. И заиста, као што рекох, овај свет је пун саблазни. А свима је саблазнима заједнички циљ. Шта им је циљ? Циљ, браћоо и сестре, спречити, онемогућити људима веру у Бога, веру у Христа Господа. И зато сваки човек на свом животном путу наилази на честе саблазни. И сад, онда можемо и поставити питање, кад знамо да су саблазни, велике, да су по оним речима Светог Антонија, кад му је Бог открио, да види како је ђаво распростро мреже по целому свету, и каже, Свети Антоније, нема места иглом да убодеш, да ђаво није своју мрежу простро. Али ми не треба да се плашимо тога. Шта је ђаво у односу на Бога? Ништа.

Ђаво има моћ, али Бог има свемоћ, браћо и сестре. Ми не треба да се плашимо, иако је ђаво простро своје мреже, како да лови људе на све могуће начине, па ево, и преко саблазни, ми треба, хришћани, да знамо, да је Господ распростро своју мрежу, и тражи, не приморава нас, да уђемо у ту његову мрежу. Иако смо у његовој мрежи, а та мрежа јесте Црква Христова, браћо и сестре.

Иако смо у Цркви, ми смо у мрежи Христовој. Ми смо онда спашени. Мрежа се баца у реке, у море, да ухвати рибу. И оне рибе које уђу у мрежу, оне су уловљене. Е тако ми треба да будемо уловљени Духом Светим. А ми смо, ево, тај празник прославили, и још увек га прослављамо, браћо и сестре, кроз богослужење, да будемо уловљени Духом Светим, а не духом својим, не духом нечастивим. Ако смо уловљени Духом Светим, онда ће нас Дух Свети водити и руководити. Он ће нам казати правац, којим треба да идемо, како не би залутали. А човек без Духа Божијега лута, браћо и сестре, и не само што лута, него залута.

А сваки онај који је залутао, а не жели да призна да је залутао, он се неће вратити на прави пут. Али ми смо људи, падамо, устајемо, лутамо. Највише лутамо због своје себечности, највише лутамо због свога ега, највише лутамо због своје гордост и сујете. А гордост је ђавоља. И зато гордост не да човеку да призна да је погрешио. Не да му да каже, јесам грешан. Или ако каже јесам грешан, то само каже језиком. А ништа се тога не дотиче његовога срца, његове душе, његовог бића. И зато, браћо и сестре, поставља се питање, шта да човек чини да избегне, како би могао да избегне све те замке ђавоље, како би могао да настави безопасно, да хода, да плови овим бурним морем, које се зове живот.

Сви ми, браћо и сестре, који живимо на земљи, ми у ствари живимо као да пловимо морем. Има дана када је море мирно, па можемо лепо и мирно да пловимо. Али ветрови дувају са свих страна. Море узбурка, а човек у пучини, кад се одметну од обале, он се уплаши. Он се уплаши. Исто као што се уплашио апостол Петар, кад му је Христос рекао да дође код њега по води. И док је Петар гледао у Христа, док је веровао у Христа, он није видео оне буре које га опкољавају. А иде по мору, по благослову Божијем, иде по води, као по суху. Али кад је се уплашио, и кад је видео да ће га таласи однети, шта је рекао? Господе спаси ме, изгибох. Е, то треба да стално имамо на уму, да кажемо Господе спаси ме, погибох. А Господ шта је рекао Петру? Маловерни, зашто си посумљао? Е, та мала вера је лоша вера, ако могу да тако кажем, браћо и сестро. Та полувера, то у ствари није вера. Вера је да чврсто верујем да Бог постоји. И да верујем да Бог може и тебе и мене, брате и сестро, да убели, како каже цар Давид од наших грехова, а да буду наши греси чисти као снег, бели као снег. Богу је то све могуће.

Али да би Бог од нас, да би нас убелио, јер сваки грех прља човека, свака зла мисао прља човека, свака зла реч унакажава човека, свако зло дело упропашћује човека, брате и сестро. Али зато ту је Господ. Он је наш Спаситељ. Он је наш Отац. Он нас воли. То је важно да знамо да нас Бог воли, па иако смо грешни. И док осећамо да нас Бог воли, онда ћемо ми волити и друге, и другога. Онда ћемо волети непријатеље своје. Али онда нећемо измишљати непријатеља.

Ми често, ако ми неко стане на пут некој мојој каријери, он је мој непријатељ. Није тако. Немамо ми непријатеља. Имамо три непријатеља. То је оно што Свети Јустин Ћелиски говори, то је браћо и сестре: грех, смрт и ђаво. То су та три непријатеља.

Све друге непријатеље људи измишљају. Победиш ли ова три непријатља, победио си цео свет. Па таман тај цео свет био против тебе. Али ако си ти и ја на путу спасења, на путу Христовом, на путу Цркве, немамо чега да се бојимо. Господ је са нама. Али зато треба да будемо ми са Њим, браћо и сестре. Сваки човек, браћо и сесре, осећа на себи како добро, тако и лоше. Осећа светлост. Осећамо таму, је ли тако? Тако нам је дао Бог разум. Да осетимо, браћо и сестре, шта је добро, а шта је зло. Да осетимо шта је болест, а шта је здравље. И Господ нам је дао, кажем, тај разум, да разлучујемо у себи истину, истину од неистине. Истина, да човек није пао, он би наставио да живи у рају.

Пао је човек, први човек пао. Због чега? Због гордости. Није му било доволњо што је гледао Бога, лицем к лицу, што је разговарао са Богом, што није ни примећивао да је грешан. Али када се погордио, кад му је ђаво казао, ти можеш бити и већи од Бога. Шта је добио Адам? Изгубио је све што је имао. Изгубио. А ми смо у Цркви који смо крштени, све дарове задобили браћо и сестре, оне које су нам потребне за спасење. Само је питање да ли чувамо те дарове Божије које смо примили на крштењу, на првом месту, које примамо кроз Свете Тајне и Свете врлине, које примамо посебно кроз покајање и кроз Свету Тајну причешћа.

Дакле, браћо и сестре, прави хришћани поставили су себи за циљ, а тај циљ који је хришћански? Задобијање Царства Небескога. Зато је и Господ рекао, иштите најпре Царства Божијега и правде Његове, а све ће вам се друго додати. Хришћани су поставили, кажем, тај циљ, то Царство Небеско, и хришћани трче, заиста, трче хришћани томе циљу, али, нажалост, на путу их сналазе саблазни. На путу их сналазе препреке. И ако човек није спреман на препреке, али спреман не у смислу његове силе и моћи, него да буде спреман што је Дух Свети у њему, који га води и руководи и који га неће препустити тим злим препрекама, али, кажем, ако се човек узда у себе, у неко своје знање, у неко своје, што бисмо рекли, имање, у богатство, шта је знање човеково у односу на знање Божије? Ма ништа. Шта је богатство човеково у односу на богатство Божије? Ма ништа, браћо и сестре.

И човек је зато ништа без Бога. А човек је само са Богом човек, и то онај прави човек, Христов човек, браћо и сестре. Дакле, кажем на путу нас, хришћана који желимо да идемо ка Царству Небеском, наилазе саблазни, оне нас ометају, искушења нас саплићу, греси обарају, страсти упропашћују. Но, када нас све ове саблазни снађу, то јест када у нама под утицајем управо тих саблазни, а то најчешће бива да ми малакшемо. И не само што изгубимо снагу, него изгубимо, нажалост, и вољу и жељу за спасење. Ето како и те саблазни утичу на наше спасење. Дакле, малакше све у нама, све врлине и љубав онда малакше. А човек без љубави шта је? Ништа, браћо и сестре.

Човек је човек кад је човек љубави, кад воли, а не мрзи. Kад се служи истином, а не неистином. Kад гледа мало шире од онога што је само његово. Например, ја нећу да будем у овој парохи, нећу да будем у овој Епархији, нећу да будем у овој цркви, хоћу другу цркву, хоћу другу Епархију.

А шта? Зар у овој епархији нема Бога? А у тој другој има. Kоја је то прелест, која је то ђавоља обмана, браћо и сестре, да мислимо, лакше ћу да се спасем на другом месту. Не! Место не освећује човека, него човек освећује место. То треба да знамо, браћо и сестре.

Али човек мисли, на другом месту ћу лакше да просперирам, лакше ћу да дођем до звања, до положаја, до чина. А то је обмана, драги моји.

Но, браћо и сестре, и кад све изгубимо, и пост, и молитву, и смирење, и милосрђе, треба да се сетимо оног разбојника на крсту. Kад је тек онда видео да је све изгубио, а док је био разбојник, он је све освајао. То је све било његово, разбојничко. Узимао. Али кад је схватио да је управо на тај начин што је узимао, да је све изгубио, и кад је видео и осетио Спаситеља поред себе, да људи распињу Бога, Бога љубави, Бога милосрђа, Бога милости, и он је видио своје стање грешно, и шта је рекао? Сети ме се, господе, када дођеш у Царство своје. Дакле, браћо и сестре, ми, и кад падамо, и кад грешимо, треба да знамо да имамо лек.

За све има у Цркви. У Цркви за све има лек. Само ако слушаш Цркву, и ако живиш Црквом. А у Цркви су сви могући лекови, првенствено за нашу душу, за наше спасење, па онда и за тело. Али зато треба да знамо како, који лек и када треба да узмемо, односно који нам се лек даје. Нама на првом месту Бог даје покајање, а покајање, како каже наш народ, је радовање. Дакле, браћо и сестре, треба да знамо, да се сетимо, кажем, да имамо један сигуран лек, то је покајање, као што рекох, а у ствари душа човекова чини око оком. Душу душом. Зато наш народ, који има Бога у себи, он ће казати за оног човека, е, онај је човек душа. А душа подразумева да је у њој Бог. Дакле, душа чини око оком. Она је битна садржина ока, браћо и сестре. Kаква нам је душа, такви смо ми. Kаква нам је вера, таква нам је живот, браћо и сестре.

Дакле, око је само оруђе душе. Орган душе, а то исто тако и рука, о чему управо говори ово данашње Јеванђеље, које смо овде чули. Дакле, тако и остали удови тела. А ми смо удови тела. Ми смо органи Богочовечанског тела, то је Црква. И оболи ли један орган, онда болују сви органи, браћо и сестре. Али зато исто, каже апостол Павле, ако тај један орган не можеш да га излечиш, нећеш да се лечи, острани га. Боље нека погине тај један орган, него да погину сви органи у нама. Неко ће казати, па онда је Бог неправедан. Није. Него не смемо, ако себе гурамо у пропаст, не смемо да водимо другога у пропаст. А човек, браћо и сестре, он кад пада, не пада сам. И не пропада сам, него пропадају и они који су око њега. А исто тако, драги моји човек, када се подиже, не подиже се сам, он подиже и оне који су око њега. Ето, видите шта значи пример. И опет да се мало вратим на ове особине ока. А особине ока зависе од особине, понављам, душе. По речима Светог Јована Златоуста, Господ нигде, браћо и сестре, не осуђује тело. Не. Јер је и тело за Господа, и душа је за Господа. Не осуђује тело, браћо и сестре, већ окривљује покварену вољу. Покварену вољу. Зато Христос и каже, изнутра, из срца вашег људског, излазе зле мисли, прељубе, убиства, злоба, пакост итд. Дакле, сва ова зла, изнутра излазе, и што је најгоре, погане човека.

Реч је светиња и треба да буде светиња, али реч зна да буде погана. Ако је уперимо против некога, а нисмо њега опоганили, себе смо опоганили, човек не може да учини зло другоме, док прво није зло у себи нанео, тиме што је пожелео да другоме учини зло. Дакле, браћо и сестре, зла душа чини око злим, рђавим, похотљивим, како каже Свети Јован Златоусти. А у похотљивом оку живи похотљива мисао. Та похот, телесна, она, браћо и сестре, има ту похотљиву мисао, осећање, отуда, Спаситељева заповест каже: ископај око, ископај око и баци га од себе. Шта то значи? Је л' то нама Господ каже да ископамо наше око? Не! Никако! Не значи телесно око ископати, већ ископати своју похотљивост, своју похотљиву мисао, похотљиву жељу, која око твоје чини оруђем похоте.

Ископај и, каже Јеванђеље, баци од себе не дајући јој да се опет врати и поседне твоје око. Не ишчупа ли човек своје похотљиве мисли и ока и руку и ногу, браћо и сестре, у опасности је да се та похот развије по целом његовом телу. И душа и тело створени су за бесмртност и живе вечно, јер су и једно и друго за Господа. Зато и каже Господ, ако те и рука твоја саблажњава, одсеци је. Мисли на оно духовно. Шта нам вреди да изађемо пред Господа и са рукама и са ногама, а и руке и ноге су нам гређне, и очи су нам грешне. Ништа нам не вреди. Дакле, браћо и сестре, Јеванђеље кад ово каже ишчупај, одстрани, оно под тим подразумева, нпр. наше пријатеље, оне које ми сматрамо нашим пријатељима. Ми најчешће сматрамо нашим пријатељима оне који нам повлађују, који знају да грешим и кажу ми: Јоване, то је ништа што грешиш. То ми није пријатељ. Е, за такве, који су као удови тела нашега, такве пријатеље треба одстранити. Не одбацити, него не примати њихов савет. Нама не саветују добро, него нас још више охрабрују, па није ништа што си рекао, па није ништа то што си урадио, није то ништа што си помислио. Па, како није ништа!? Све је то важно. Ако ти пријатељи штете нашем спасењу, треба их одстранити, али их не треба одбацити, него се молити за њих. Потребно је да такве савете не слушамо, а имамо ми кога да слушамо – Цркву, Јеванђеље, Свете Оце, Господа нашега Исуса Христа.

Дакле, браћо и сестре, наш највећи пријатељ јесте Господ наш Исус Христос. Наши пријатељи на првом месту су наши родитељи, наша браћа и сестре и други пријатељи. Али нико не може бити такав пријатељ човеку, као Господ. Зато је и Господ рекао: Ако жена заборави пород свој, ја га нећу заборавити.

Када сам већ говорио о саблазнима, можемо да поставимо питање да ли постоји неко ко никада никога није саблазнио? Нема, само је питање да ли он то признаје или не признаје. Сви ми саблажњавамо друге својим неделима, нечасним делима, нечасним мислима, помислима, речима и делима. Зато да се Господу молимо да нас сачува од тих саблазни, а саблазни су мреже ђавоље. Најгоре је што се човек придружује да плете са оним нечастивим мрежу. Не види да сам упада у ту мрежу. Зато будимо у оној мрежи којом је Господ на првом месту улови Апостоле и ученике своје и шта је урадио на крају – послао им Духа Светога, који води и руководи и нас. И ми смо задобили тог Духа Светога у крштењу, само је питање да ли чувамо тог Духа Светога у нама или га упропаштавамо. Зато да се молимо да нам Господ помогне, да нам Господ да Духа, који ће нас упутити на сваку истину.

Бог вас благословио!”, закључио је Митрополит Јован.

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

Потом се приступило трпези љубави, коју су припремили игуманија Павла са сестринством, као и парох јагњилски протонамесник Бојан Вићовац.

јереј Марко Јефтић