Појали су чланови певачког друштва „Србски православни појци“ из Београда.

Светој Литургији присуствовали су поред ђака из основне школе „Карађорђе“ из Тополе који су дошли са својим вероучитељем г. Александром Алексићем и верног народа и ЊКВ принц Михаило и принцеза Љубица Карађорђевић.

После прочитаној Јеванђелског зачала верном народу беседио је владика Јован:

„Христос Васкрсе, браћо и сестре.

Сретна слава овом предивном опленачком храму и срећна слава свима онима који данас славе Светог великомученика Георгија као своју крсну славу! Срећан и благословен долазак хришћана у своје храмове као што смо и ми дошли данас овде да се Богу помолимо! Да замолимо Светог великомученика да се он моли за нас.

Данас славимо великог светитеља и угодника божијег, Светог великомученика Георгија који је живео у тешким временима, Тешким временима за Цркву Божију и за хришћане. Црква је у првим вековима била гоњена и хришћани су неретко страдали. Они су задобијали мученички венац као знак славе Божије за сведочанство о Исусу Христу као Сину Божијем, као Спаситељу нашем. Када читамо житије Светог великомученика Георгија ми видимо какав је он положај заузимао као млад човек у војсци и перспективу која је била пред њим. Међутим, он се одлучио за нешто друго. Одлучио се за Христа. У то време ко се одлучи за Христа, себе је осудио на мучеништво. Уместо да изабере да ужива у овоземаљском свету, да ужива у високом положају он се одлучио на мучеништво за Христа и за веру. Ако са те стране погледамо онда ћемо видети да је то нешто парадоксално. Усуђујем се рећи да је и у овом нашем времену много штошта парадоксално. У личности Св. Георгија и многим другим светитељима Божијим ми видимо тај парадокс наше хришћанске вере. Наше вере у Христа, у Јеванђеље Христово, у Реч Његову и то да је Реч Његова истинита и да она треба да буде правило. Она треба да буде закон по коме треба да живимо. Када рекох реч Божија, треба да се запитамо да ли ми данас држимо до своје речи. Да ли поштујемо реч када је дамо, искажемо, изговоримо и да ли је и данас за нас реч светиња? Или олако изговарамо речи. Олако се служимо речима поготово кад треба себе да оправдамо. Да ли речима славимо Бога и ближњега или осуђујемо Бога и ближњега. Чини ми се да олако изговарамо речи онда када друге осуђујемо и када о другима говоримо све најгоре, а о себи све најбоље. Хоћемо себе да оправдамо а друге да осуђујемо.

Ако ово погледамо из преспективе хришћанства и перспективе Јеванђеља Цркве, онда се можемо запитати је ли то хришћанство? Није. Хришћански је, браћо и сестре, да свакога другога сматрамо бољим од себе. Неко ће рећи, па не могу да сматрам тако неког човека да је бољи од мене. Сматрај га. Или ако ништа моли се ако је он заиста најгори. Почни да се молиш за њега да и он дође к себи. Да се и он поправи. За то све морамо имати чврсту веру и поверење у Бога. Када имамо веру и поверење у Бога онда ћемо имати и поверење у ближњега. Онда ће и он тада видети да заиста имамо веру и живимо по њој па ће и он почети да узвраћа добро за добро. У супротном, почеће да узвраћа зло за зло.

Дакле, сва наша вера јесте парадоксална и не може да се разуме искључиво и само људским умом и људским правилима живота ни законима ни људском логиком. Зашто? Зато што је често логика овог света без Бога. Логика овога света неће Бога. Онда неће ни истину. Неће онда ни правду. То је логика која не подразумева Бога, веру у Бога, ни веру у Царство Небеско. То је логика искључиво овога времена и овога света. Све настаје у овоме свету, тако људска логика каже и дух овога времена, и све нестаје са овога света. Али, браћо и сестре, није тако. Да је то тако онда би Бог учинио највећу неправду човеку. Јер човек је створен за вечност. Човек хоће да живи вечно. А тамо му нека људска логика одређује, не знам, 100, 200 година. То све говори да се нема вере. Вере у Бога и загробни живот. Наша вера треба да буде у загробни живот. Зато када исповедамо Символ вере кажемо, чекам Васкрсење мртвих и живот будућег века. То је живот за хришћанина, онај будући. Али тај будући живот не можемо да остваримо негде тамо или негде горе, ако га не започнемо остваривати овде на земљи. Овде треба да започнемо и овде треба да живимо тим вечним животом онако како нас учи Црква и светитељи. Хришћани треба да ходају овим светом, а да мисле на небо. Ако мислимо на небо, другачије ћемо се понашати.

Браћо и сестре, логика овог света не подразумева распеће. Не подразумева ни крст, то јест, одрицање и жртву у име другога и за другога. Логика која заправо не види другога као ближњега, него га најчешће гледа као непријатеља. Логика вере је често другачија и супротна логици овога света, а то је он што апостол Павле зове мудровање овога света. Логика овога света је егоцентрична. Сва је усмерена на себе. На свој его, а онај који држи до свог ега сматра да само он постоји. Она је егоцентрична и онда из тога произилази гордост, сујета и свако зло. Гордост је почетак свакога зла и свакога греха. Логика људска има за циљ да обезбеди искључиво и само најбољу позицију за себе, а не и за другога. Уколико је логика овога света одвојена од логике Христове, она остаје само у хоризонтали, што значи да нема вертикалу. Она нема свој духовни циљ. Човек без духа није човек. Логика која нема то горње знање онда она постаје логика која на крају ствара празнину. Најстрашније осећање за човека је да осети да је празан. Он осети да је празан кад нема Бога у себи. Кад нема вере и кад нема другога у себи. Најстрашније стање за човека јесте када схвати да никоме не припада и да њему нико не припада. То је тако бедно стање. То је таква усамљеност. То је таква одвојеност. Тада се човек удаљава од заједнице. Човек није створен да буде сам. Он је створен за заједницу. Човек треба зато да подржава заједницу и да је обнавља. Да чува заједницу. Морамо се обнављати да бисмо напредовали у духовном смислу. Човек није само тело и није само душа, него је човек и душа и тело. Зато такав човек остаје без венца славе. Зато је Св. вмч. Георгије прихватио ту логику Христа, логику Јеванђеља и логику Царства Небескога и задобио је венац славе. Ето колико векова га прослављамо. Колико векова га Црква није заборавила. Народ га није заборавио. А како се сећамо тих злочинаца који су убијали хришћане. Сећамо их се само по злу. Никако се не сећамо по добру.

Браћо и сестре, када живимо једни за друге, благодаћу Божијом много више задобијамо него онда када само и искључиво грабимо за себе. Господ је рекао: „Нову вам заповест дајем да љубите један другога“. То је нова заповест Божија. Ту заповест поставио је самом себи и Свети великомученик Георгије и Свети Сава и зато је волео не само свој народ него и друге народе. Ту заповест поставио је себи и Свети великомученик Кнез Лазар Косовски и определио се за ту Христову заповест, да волимо једни друге. Љубав према ближњем и од онога који нас мрзи и који себе види као нашег непријатеља, са Христовом љубављу ми га претварамо у пријатеља, у брата свога. Ако тако радимо, онда нећемо устајати једни на друге, нећемо ратовати једни против других, нећемо зло смишљати другоме, јер како каже наш народ: „Ко другоме јаму копа, сам у њу пада“. Дакле, браћо и сестре, то је Јеванђеље, било и јесте, Светог Георгија. То је Јеванђеље за које се и ми управо опредељујемо. То је јеванђеље које тријумфује. У шта тријумфује? У вечности. Може бити да мир, правда, истина привремено и привидно страдају овде на земљи, јер свет неће опредељење за Христа. Али то је само замало, као што је кнез Лазар говорио: „Земаљско је за малена царство, а небеско вечно и довека“. Вечно и вечност је у векове векова. Вечан је Бог наш, вечна је наука Божија, вечно је Јеванђеље, и ако хоћемо да видимо себе, да проверимо себе, само завиримо у Јеванђеље. Ту ћемо наћи одговоре на све наше недоумице, за све наше проблеме, за сву нашу муку, за сва наша искушења. Зато треба да се угледамо на Светог Георгија, на његову веру, да будемо као што је он био уз Христа, и за другога. Отуда и данас ми славећи овог великог угодника Божијег, Светог великомученика Георгија, наравно да му се молимо, јер га је Господ прославио, учинио пријатељем својим. Зато је и Христос рекао апостолима: „Од сада вас називам пријатељима својим“. Шта то значи – ако је право пријатељство међу нама, ми ћемо том пријатељу нашем да кажемо и оно што је најинтимније у нама. Непријатељу нећемо да се отворимо. То значи да треба да се трудимо да имамо другога за пријатеља, а не за непријатеља. Да бисмо то постигли, потребно је да прво ми будемо пријатељи другоме, да не мислимо да други треба прво да се поправља, исправља, а ја де немам зашта да се поправљам, исправљам. Ко је тај који може казати да нема зашта да се поправља и да нема зашто да се каје. Зато се Светом Георгију молимо за мир у души, за мир међу нама, који видите како је крхак. Поколебан нам је мир. Да се молимо, браћо и сестре за истински мир Божији, и за љубав, за заједницу, за јединство, али исто тако да нам Свети Георгије буде узор по свом начину живота. Он је, за све оно што су му ласкали и давали, говорио: „Све дајем за Христа, али Христа ни за шта и ни за кога“. Заволимо Христа, заволимо Цркву Његову, заволимо Јеванђеље, заволимо мир и молимо се за мир. Заволимо Нога, браћо и сестре, па ћемо заволети и себе, јер човек је највећи непријатељ самоме себи. А кад заволимо себе и Бога, заволећемо и другога и нећемо размишљати колико имамо непријатеља, него ћемо се борити да видимо колико имамо пријатеља. И, у суштини, како нас учи Црква, браћо и сестре, нема човек много непријатеља. Његова су три највећа непријтеља: смрт, грех и ђаво. Ми често измишљамо непријатеље, често их стварамо чак тамо где их нема, а чим их стварамо, почињемо на њих да кидишемо, како каже наш народ. А све то нам говори да немамо љубави. Где је љубав, ту се све побеђује, и мој и твој грех, свако зло и моје и твоје, брате и сестро.

Нека је срећан дан и благословен дан! Срећна слава овоме светом храму! Срећна слава онима који данас славе Светог Георгија као крсну славу! Нека нам Бог и Свети Георгије помогну да се одржимо као народ Божији. Ми немамо шта да лутамо, само ако хоћемо да се осврнемо на Христа, да се осврнемо на наше свете претке који су нам веру дали, и том вером треба да живимо.

Бог вас благословио!“

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

Након заамвоне молитве владика је осветио славске дарове и пресекао славски колач.

Сабрање је настављено славском трпезом у оближњем ресторану.

Стеван Илић, ђакон