Чтецирали су: г-дин Владан Степовић, Марко Тиосављевић и Милош Вељковић.

За певницом је на прозбе одговарало братство храма Светога Саве са верним народом.

После прочитаног јеванђелског зачала Високопреосвећени се обратио верном народу надахнутом беседом:

“У целом тексту Јеванђелском овај човек није имао вере када је прилазио Христу и тражио му је да му оздрави сина. Њега је натерала мука. У овом божанском чуду нема сумње да је царевог човека натерала мука да дође до Христа, а не нека одређена вера у Господа нашега Исуса Христа. Вера у Исуса као Спаситеља света. Та се вера образовала и настанила тек што је Спаситељ учинио чудо. Које чудо? Зато Јеванђелист каже верова и он и сва кућа његова. Чуда када је Господ рекао: иди и син је твој здрав. Да овај царев човек није веровао у Христа што видимо када га сам Господ прекорева и каже му: “Ако не видите знаке и чудеса онда нећете веровати”. Другим речима као и данашњи људи поједини говоре: када би видео нешто када би осетио да је ту Господ ја бих поверовао, када бих видео чудо... онда бих веровао. Чуда се дешавају тамо где је вера, где вере нема онда како да верујеш у чуда? И још браћо и сестре видимо да царев човек није веровао да је Христос Спаситељ. Чега Спаситељ? Није веровао да је Христос Спаситељ од смрти, зато је и рекао овај цар Христу: дођи док није умрло моје дете. Шта то значи? То значи да он није имао вере. Другим речима ако умре моје дете ти ми ниси потребан. Ти немаш моћи да васкрснеш моје дете, ниси ми потребан, онда он је сматрао да је Христос немоћан да и мртве подиже. Но браћо и сестре на ту полуверу коју је човек имао у исто време његову почетну веру човекољубиви Господ одговара: “Иди син је твој здрав”. Ове речи Христове су њему улиле наду. И заиста Христос треба да буде центар нашега бића нашега живота свега света и целога универзума. Христос је управо то дрво живота, извор са којега пијемо ново пиће и једемо ново јело, које није ни обична храна ни обично пиће него браћо и сестре пијемо то пиће и храну као лек за бесмртност јер се ми и причешћујемо ради вечнога живота и ради опроштаја грехова. Причешће је лек за бесмртност. Али је оно лек за бесмртност ако имамо веру ако заиста верујемо да уносимо у себе целога Христа, да је то истинити Христос, тело и крв. Неопходно је причешћивати се. Хоћемо ли да живимо вечним бесмртним животом не можемо без причешћа, јер је Господ рекао: Ко једе Тело моје и пије моју Крв има живот вечни. Зато онај који се одсече од тог дрвета живота, тј. од Христа, он почиње да трули. Почиње истога тренутка да духовно умире. Христос је нас избавио од смрти управо својом смрћу и својом је смрћу смрт уништио, избавио нас је од смрти својом добровољном смрћу и ради нас је примио смрт. Он је добровољно примио страдање, ради нас а не ради њега. Понављам свети пророк Исаија каже: “Он греха не учини, нити се нађе превара у устима Његовим”. Господ, страда ради нас. Зашто? Зато што Господ хоће да се спасемо и да се дођемо до познања истине. Истина је једна а она је Христос. Он нам се увек даје свагда и на сваком месту, а најпре на светој литургији. Даје нам се у светом причешћу. Зато ако хоћемо да живимо вечно узмимо Христа да не умремо пре времена. Постоје две смрти, телесна и духовна. И постоје два васкрсења, тела и душе. Али је много страшније и најстрашније када човек духовно умре пре телесне смрти. Неко ће питати како? Ми видимо да тај човек који не верује хода, говори. Да ли је то прави човек? Човек је прави човек када има Христа у себи и када носи Христа у себи. Онај који нема заједницу са Христом још и овде почиње да умире. Онај који је са Христом он ће вечно да живи. А за све ово треба нам вера. Зато нам је Господ поставио ту трпезу на Велики Четвртак и на ту трпезу ставио себе и дао себе. Ако нећемо да умремо гладни онда немојмо приступати трпези. Узмимо Христа када нам се Он даје, а Он нам се даје ради исцељења нашега и оздрављења душе и тела. Он нам се даје зарад вечнога живота. Да би ми примили Христа у себе, треба да имамо веру у њега. Оно што чешће говори апостол Павле... ко хоће да приђе Христу Богу он треба да верује да Христос постоји, да Он награђује оне који живе вером, чија је вера у срцу и души чија је вера делима у речима, мислима, а не на језику или на папиру. Ево шта значи веровати да је Христос Спаситељ света и да је Господар и од смрти. Не губимо веру никада, чувајмо веру да би нас чувала, и зато нека нас она чува, да би она као оно мало зрно горушичино, одржавајмо то мало семе у себи и оно ће браћо и сестре нарасти и претворити се у ону праву веру. Дакле, оно ће да нарасте и нас ће да ојача. Не можемо ни одмах браћо и сестре казати: ја верујем. Не можемо да кажемо ја сам већ остварио хришћанске врлине. Не може то да иде него постепено. Зато верујмо да је Бог моћан и да нас неће оставити уколико ми не оставимо Њега. Зато немојмо да нас само нека мука приводи Христу као што је мука привела овога човека из данашњег јеванђеља, него нека то буде јака чврста вера, она силна вера она јеванђелска вера за коју Христос каже: ко има вере тај ће моћи да и горе премешта. Зато је Спаситељ рекао: “Ко има вере њему је све могуће”. Изгубимо ли веру онда губимо себе. Зашто? Зато што кад немамо вере када наиђу искушења падамо у очај. Паднемо ли у очај тада не можем да верује. Зато нас вера чува од неверја. Вера нас чува браћо и сестре од очаја а очај је последња степеница до које човек може да дође а да се још увек тргне да не пропадне у провалију. Зато понављам чувајмо веру, живимо вером, чувајмо веру да би она чувала нас.

Бог вас благословио.”

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

У наставку свете литургије Високопреосвећени је причестио верни народ, а по отпусту поделио иконице и свог архијерејски благослов.

ђакон Александар Ђорђевић