Христово васкрсење из мртвих представља централни догађај новозаветне историје. Након победе Живота над смрћу ништа више није исто, јер смрт, која никога не оставља равнодушним, више нема власт над људским родом. Живот односи коначну победу. Христово објављивање ученицима у слави свога васкрсења оставља неизбрисиви траг у њиховим душама и срцима и чини од њих апостоле - неустрашиве проповеднике новог - преображеног Живота, Живота који им је сада победнички засијао у свој својој лепоти коју су они наслутили још при првом сусрету са Њим. У овој краткој студији, коју смо поделили у две целине, осврнућемо се на васкрсење као централни појам православног богословља, у исто време проучавајући и појам смрти као основног проблема целокупне творевине, која као таква представља последњег непријатеља човека и света.

У првом делу рада говорићемо о васкрсењу као основној догми Цркве, покушавајући да одговоримо на питања: Како након Васкрсења Христовог апостоли доживљавају појмове смрти и живота? Шта за нас данашње хришћане значе ови појмови? Другим речима како Христова победа над смрћу представља и нашу победу? Нарочито ћемо се осврнути на појам васкрсења као откривања нове твари, јер само васкрсењем се може доживети и појмити нова твар у Христу о којој сведочи православље.

Нада у опште васкрсење и радост због ишчекивања Христoвог доласка представљају саставни део хришћанског погледа на свет, они су одраз есхатолошког става којим одише свако евхаристијско сабрање од апостола до данас, става толико присутног у раној Цркви да га најбоље исказују речи евхаристијске молитве сачуване у ранохришћанском спису Дидахи (Учење дванаесторице апостола): „Нека дође Благодат Твоја, и нека прође овај свет. Осана Богу Давидову“[1]. Други део овога рада посветићемо одговору на питања: Због чега је хришћански живот незамислив без наде и радости? Шта или Ко представља извор те непролазне наде и шта ми као хришћани заправо очекујемо?

Вера у Христово васкрсење била је и остала основна хришћанска догма, основа хришћанске вере, како у време апостола, тако и у наше данашње време. Новозаветна благовест је сведочанство о нади и радости због Христове победе над смрћу, догађају који представља обновљење читаве творевине. Христово васкрсење представља залог и почетак васељенског васкрсења. „Целокупно рано хришћанство живи у тој испуњености радошћу због Васкрсења, у том светлом предосећању последњег исцељења и обнове све твари“[2].

Апостолска проповед темељи се на догађају Христовог васкрсења, његове победе над смрћу и на томе што они представљају сведоке тог чудесног догађаја који мења историју човечанства. Неприкосновени ауторитет који су апостоли имали у раној Цркви заснивао се, не само на томе што су они били ученици Господњи и сведоци Његове земаљске делатности, неправедне осуде и распећа на крсту, већ пре свега, на томе што су они били сведоци васкрсења Христовог. О овоме нам нарочито сведочи избор дванаестог апостола на место Јуде издајника, „...да један од ових буде с нама сведок његовог васкрсења“ (Дап 1,22)[3]. У овом првом акту које су апостоли подузели у тада малој заједници, која је била истрајна и једнодушна на молитви (Дап 1,14), открива нам се Васкрсење као мотив и циљ њихове будуће делатности. Васкрсење ће за њих бити „полазна тачка и то у два правца, напред и уназад, тј. полазна тачка за објашњење онога што је прошло (што се догодило) и за осветљење или доказивање онога што ће се догодити у будућности“[4]. Потврду за ово налазимо у Новом завету још при првом наступу, приликом првог корака у јавном деловању апостола, у чувеној беседи апостола Петра након примања Духа Светога али и у каснијим беседама како његовим тако и осталих апостола. Централна тема свих тих беседа била је објава васкрсења Христовог и то не само пред својим сународницима Јудејима, већ и пред незнабошцима. “Овога Исуса Назарећанин васкрсе Бог, чему смо сви ми сведоци“ (Дап 2,32); „А Начелника живота убисте, којега Бог васкрсе из мртвих, чему смо ми сведоци“ (Дап 3,15); „У име Исуса Христа Назарећанина, којега Бог подиже из мртвих, њиме стоји овај пред вама здрав“ (Дап 4,10); „Бог отаца наших васкрсе Исуса, којега ви убисте објесивши на дрво“ (Дап 5,30); „Овога Бог васкрсе трећи дан, и учини да се он јави“ (Дап 10,40).

И у проповеди и делатности светог апостола Павла, апостола народа, срећемо исте моменте као и код осталих апостола. Његова проповед је еванђеље васкрсења, јер је васкрсење за њега главни аргумент за доказивање да је Исус из Назарета истински Месија - Спаситељ, кога је, преко његових ученика, Савле некада гонио. Његов успех у мисији, коју је у име Христово предузео, зависио је од тога да ли ће бити прихваћена или одбачена његова проповед о Васкрслом. „А ако Христос није устао, онда је празна проповед наша, па празна и вера наша“ (I Кор 15,14). „У позитивном смислу то значи: пошто ми верујемо у Васкрслог, схватамо стога и спасилачки значај његове смрти, па и његове личности. Ако, дакле, тај моменат (васкрсење) избришемо из хришћанске вере, онда та вера не само да губи нешто од своје суштине, већ бива и тотално изгубљена; тако би онда вера у Христа и проповед о њему били крњи, управо, били би заблуда“[5].

Овако поимање догађаја Васкрсења од стране апостола има, пре свега сотириолошки, односно, есхатолошки карактер. „И биће у последње дане, говори Господ, излићу од Духа мојега на свако тело,...и биће да ће се спасти сваки који призове име Господње.“ (Дап. 2,17-21). Вера у Христа као Спаситеља, од апостола па кроза све векове до данас, заснивала се на тајни Васкрсења, на Њему као победитељу греха, смрти и ђавола. Исус из Назарета се победом над смрћу, по сведочанству апостола, открива као истински Месија кога Израиљ чека да пројави дуго очекивани Дан Господњи, коначни суд свету и истинско спасење света и човека. У свим овим апостолским беседама основна мисао је иста „Бог прослави Сина свога Исуса“ (Дап 3, 13-15). То прослављење се открива у Његовом славном Васкрсењу. Апостоли тако и просуђују и на основу тога и одређују своје речи и поступке, и у име Исуса из Назарета, кога је Бог подигао из мртвих, чине све што су учинили. Оваква нова животна философија представља етос ране Цркве у којој свакодневни живот бива просветљен светлошћу васкрсења.

Остваривање заједнице са Васкрслим и ишчекивање Његовог Другог доласка, била је свагдашња жеља првих верника. Нови поглед на живот и свет потврђује нам и врло рано установљавање двоједне Тајне новог живота у Христу – Тајне крштења и Тајне евхаристије, које представљају јединствени начин: како Христов живот постаје наш живот и како постајемо учесници у животу нове творевине, чији је Васкрсли Христос првенац. Као што и певамо при тајни крштења „који се год у Христа крстисте, у Христа се обукосте“ (Гал 3, 26-27) јер се тада новокрштени слободном вољом и дејством Духа Светога присаједињује Васкрслом Христу и тако поново као син враћа у окриље Бога Оца. „Јер кроз Њега имамо и једни и други приступ ка Оцу у једном Духу“ (Еф 2,18)

Значај Васкрсења у свакодневном животу хришћана најбоље се види на примеру настајања црквеног богослужења, тј. два основна елемента богослужења: евхаристије и богослужења времена (богослужбеног круг дана, седмице и године) [6]. Настајање годишњег богослужбеног круга, одређено је празником Христовог Васкрсења и, не случајно, развој годишњег круга започиње споровима око времена празновања Пасхе (Васкрсења). „То се може рећи и о седмичном кругу који је у древној Цркви основан на празновању „дана Господњег“, који у свом средишту предпоставља читаво „богословље седмице“ [7]. Најстарија служба нашег богослужбеног поретка је служба дана Васкрсења, она и данас по типику има првенство у односу на службе других дана, односно, светитеља.

Вера у васкрсење и очекивање Његовог Другог доласка били су главни разлог да се у првим деценијама ране Цркве установи дан Христовог васкрсења као дан сабирања на Тајну евхаристије. О овој традицији говоре нам сведочанства како из апостолских времена тако и из првих векова Цркве.

„Сваког првог дана недеље...“ (I Kор 16,2) „А у недељу Господњу, сабравши се заједно, ломите хлеб и вршите Евхаристију, исповедајући предходно грехе своје, да би жртва ваша била чиста“ [8]. Тако је остало и до данас, централно евхаристијско сабрање једне локалне заједнице православних хришћана, резервисано је за недељу – дан Васкрсења. Овај дан није само један у низу дана у седмици, он евхаристијским сабрањем постаје мистични Дан Осми, Невечерњи дан долазећег царства небескога. Дан који нас ослобађа ограничености створеног света затвореног у цикличном понављању, и отвара нас за натприродно, за Вечност. „Шести је дан (стварања), по Писму, стварање (остваривање) бивствујућих што су подређени природи. Седми дан разграничава од тока (кретања) временитог, а осми дан предствља вид натприродног и надвременог“ [9].

Христово васкрсење открива на конкретан начин нови живот преображене твари и тиме, осим антрополошког, има и космолошки карактер, јер представља чин раван првобитном стварању. „Стога, ако је ко у Христу, нова је твар, старо прође, гле, све ново постаде. А све је од Бога, који помири нас са собом кроз Исуса Христа, и који нам даде службу помирења“ (II Кор 5, 17-18). Нови Адам, Христос, остварује оно што први Адам није могао, „jер као што у Адаму сви умиру, тако ће и у Христу сви оживјети” (I Кор 15, 22). Он бива истински посредник између Нествореног Бога и створеног света,[10] јер Бог ствара човека по слици и прилици својој да би у њему рекапитулирао чин стварања, да би он као личност привео свет Богу Творцу, који је Личност. Ову улогу Адам није успео да оствари, а првородни грех само то открива и доводи до јаза између Бога и света, односно, имеђу Бога и човека. Првородни грех открива смрт као датост створеног света. Смрт постаје највећи непријатељ творевине, која очекујући спасење кроз човека, након његовог промашаја (греха) бива подјармљена закону греха – смрти. И у таквом стању ропства она „жарким ишчекивањем очекује да се јаве синови Божији. Јер се твар покори таштини, не од своје воље, него због онога који је покори, са надом да ће се и сама твар ослободити од робовања пропадљивости на слободу славе деце Божије.“ (Рим 8,19-21). Зато Бог, који из љубави ствара свет, по тој истој љубави, шаље Сина Јединородног Духом Светим у свет, „у свему подобног нама осим у греху“[11], да исцели нашу палу природу и спасе свет и човека од пропадљивости и смрти, другим речима, да обнови везу између Нествореног и створеног. „Као што је, дакле, љубав Божија „Речју“ (Логосом) све створила, тако се и „кроз оваплоћену Реч“ све обнавља и постаје непропадљиво“ [12].

Поимање смрти као уснућа, а живота вечног као догаћаја будућега века било је код првих хришћана јасно изражено. Умрли се доживљавју као „...они који су уснули“ (I Сол 4,15). Назив једног од великих богородичних празника, упокојење Мајке Божије, сведочи нам баш о томе (празник Успенија – Уснућа). Смрт након Христовог васкрсења не представља више за људе и за творевину нешто коначно, она постаје само једно привремено стање. Више се смрт не схвата као нешто трагично, већ напротив као пролаз у нешто боље и узвишеније, апостоли је чак прихватају као добитак. „Јер је мени живот Христос и смрт добитак“ (Фил 1,21). Вера у опште васкрсење чије је залог Христово васкрсење представља основ њиховог живота и чежње за вечном кућом на небесима:„Јер за тим и уздишемо желећи да се обучемо у свој небески стан... Јер вером ходимо а не гледањем; и постајемо смели и више волимо отићи из тела и настанити се код Господа.“ (II Кор 5, 2-8) Овакав животни став према смрти карактерише и касније нараштаје хришћана. То нам потврђују страдања мученика, патње исповедника и драговољна одрицања од животних угађања подвижника у свим вековима до данас. Другим речима, бити хришћанин значило је некада, а значи и данас, презирати смрт вером у васкрсење Христово. Вера у васкрсење и ишчекивање краја времена односно Његовог другог доласка били су и остали основ хришћанске вере и у периоду апостолских ученика, а и касније у осталим вековима све до данас. Како је време одмицало потврђивале су се Христове пророчке речи да „о дану томе или о часу нико не зна, ни анђели на небу, ни Син, до једино Отац“ (Мк 13, 32).

У IV веку за хришћанство наступа један нови период, оно се тада суочава са новим изазовом, свет који је до тада био или незаинтересован или непријатељски расположен према Васкрслом Христу, сада приклања главу и од Цркве и хришћана очекује да преузму одлучујућу улогу у друштву и да дају позитиван, афирмативан одговор на сва животна питања. Хришћанско сведочанство се и тада потврђује пре свега вером у васкрсење, а затим надом коју истина васкрсења пружа људској души, и на крају радошћу због учешћа у заједници Тела Васкрслога – Цркви. Ово сведочанство најбоље исказује један од тада најпознатијих Отаца Цркве – Свети Григорије Богослов речима: „Постанимо као Христос, јер је и Христос (постао) као ми; постанимо богови ради Њега, јер је и Он ради нас (постао) човек. Узе (на Се) оно што је лошије (тј. људску природу), да би (нам) дао оно што је боље (тј. Божанство); осиромаши, да се ми Његовим сиромаштвом обогатимо (2 Кор. 8, 9); узе обличје слуге (Фил. 2, 7), да ми слободу задобијемо (Гал. 5, 1); сиђе доле, да бисмо се ми узвисили; би кушан - да бисмо ми победили (кушача); би лишен части - да би (нас) прославио; умре - да (нас) спасе; узнесе се (на небо) - да Себи привуче оне који су лежали доле у паду греха. Нека свако даје све, нека плодоноси све Ономе који је Себе дао у откуп и замену за нас (Мт. 20, 28). А неће дати ништа такво какав је он сам који схвата тајну (Христову) и који постаје ради Христа све оно што је Он за нас постао“ [13].

Овај позив на активно учешће у вери и уподобљавање Васкрслом Христу нашао је своју потврду и у вековима и нараштајима који су следили, па и у нашем. Јер данас исповедајући веру у васкрсење Христово, док поново не дође, показујемо, да је вера коју смо наследили од предака „света вера Божија на којој су основани свети чинови у Христу Исусу Господу нашем, о коме пророци Светим Духом Божијим прорекоше, и апостоли научише, мученици исповедише, и сви свети сачуваше, и преподобни Оци беспрекорно одржаше...“, „И ми, (као наследници овакве вере), сатворивши вољу Његову, добићемо од Њега спасење у овом и у будућем веку... ми који смо примили од Њега бесмртну веру, толики дар – да не умремо никада“ [14].

Завршни чланови Никео-Цариградског Символа вере, говоре нам да су и у IV веку нада, у свеопште васкрсење кога је првенац Христос, и радост, коју је наговештавао Његов Други долазак, још увек били саставни део хришћанске стварности. И данас када на евхаристијском сабрању исповедамо да „чекамо васкрсење мртвих и живот будућега века“ ми потврђујемо себе припадницима исте оне вере коју су имали апостоли, вере коју је недвосмислено исказао апостол Павле речима „... ако верујемо да Исус умрије и васкрсе, тако ће и Бог оне који су уснули у Исусу довести с Њим. Јер вам ово казујемо речју Господњом да ми који будемо живи о доласку Господњем, нећемо претећи оне који су уснули“ (I Сол 4, 14-15). Читав овај одломак (I Сол 4,14-18) представља једну есхатолошку слику, слику будућег догаћаја - радосног сусрета са Васкрслим Христом у слави Царства Небескога. Есхатолошка свест ране Цркве била је веома изражена, јер су први хришћани очекивали да ће се још за њиховог живота остварити Други долазак Христов. Овај одломак код апостола Павла нам то најбоље потврђује. Саборно искуство Цркве одредило је да овај есхатолошки одломак из апостолских посланица буде саставни део службе усопших, службе која се мењала током векова и од дела евхаристијске молитве постала засебна служба [15]. Есхатолошка свест и очекивања првих хришћана, у каснијим епохама слабе, али есхатолошко ишчекивање не престаје да чини основну нит хришћанског живота.

На основу чега се формирала ова свест у животу првих хришћана? Па пре свега на основу библијских сведочанстава. Пред Јеврејима своје епохе Христос о себи говори као о Сину Човечијем [16], што је у апокалиптици тога времена било есхатолошко име будућег Цара – Месије, онога који ће на крају историје света судити над дванаест племена Израиљевих. Ова слика Суда Божијег појављује се још у Старом завету најпре код пророка Данила (7,13), а потом се та тема јавља у Јеванђељима: „А када дође Син Човечији у слави својој и сви свети анђели са њим, тада ће сести на престо славе своје“(Мт 25, 31) „И даде му власт и да суди јер је Син Човечији“ (Јн 5, 27). Овиме се Он поистовећује са Сином Човечијим и тиме открива себе као испуњење Закона и Пророка. У свести првих хришћана Исус из Назарета бива доживљен као нарочита Личност којом се употпуњује појам Бога који су они до тада имали, јер Он открива њиховог Бога онако како да дотада нису знали. Христос као „Јединородни Син који је у наручју Оца...“ (Јн 1,18) открива Бога, позивајући се на Пророке и на Мојсијев закон који о Њему говоре. (Лк 24,27) „... Личност Христова остварује посебан однос са Богом, што сместа рађа потребу да појам Бога изнова сагледамо под светлошћу нових датости, а нова датост је једна личност, као што је Личност Христа, који тврди да ће Он судити историји“ [17]. Као Личност равна Богу Он задобија одређене привлегије; пре свега поклоњења и служења: „Да се у име Исусово поклони свако колено што је на небесима и на земљи и под земљом“(Фил 2,10), а затим Христос од људи тражи и задобија такву преданост која се изражава мучеништвом и одрицањем од себе. „ако ко хоће да иде за мном, нека се одрекне самога себе и узме свој крст сваки дан, па нека иде за мном. Јер ко хоће да спасе свој живот, изгубиће га; а ко изгуби свој живот ради мене, тај ће га спасти.“ (Лк 9,23-24).

У раној Цркви проповед о Христовом васкрсењу и нада у свеопште васкрсење значи да се Исус из Назарета поистовећује са есхатолошким Сином Човечијим, односно са Богом који на коначан начин дејствује у историји. Нарочито је јасно изражена свест о очекивању да тај есхатолошки Син Човечији ускоро дође како би се остварио коначни суд историји и Христос открио у слави. „Пошто ће при другом доласку Господ Исус Христос открити своју неизрециву силу и сјај Божанства Свог и искупитељског подвига Свог, то се овај долазак Његов и назива у Светом Писму откривењем - ΄η άποκάληψις - Господа нашега Исуса Христа, откривењем славе Његове“ [18]. Овакав животни став доводи и до формирања нарочите етике прве хришћанске заједнице, етике која је христоцентрична, а која се обликује изразитим есхатолошким ставом у оквиру евхаристијске заједнице. Циљ живљења првих хришћана је поистовећење са васкрслим Христом, остварење најприсније заједнице са Њим који је на небесима, и седи са десне стране Бога Оца прослављајући тако људску природу, и омогућавајући тако људима заједницу са Оцем.„Ако сте, дакле, васкрсли са Христом, тражите оно што је горе где Христос седи с десне стране Бога. Мислите о ономе што је горе, а не што је на земљи. Јер умресте и ваш је живот сакривен са Христом у Богу. А када се јави Христос, живот наш, онда ћете се и ви с Њиме јавити у слави“(Кол 3,1-4) „Пошто се с Њим погребосте крштењем, у Њему сте и саваскрсли кроз веру у моћ Бога који га васкрсе из мртвих“ (Кол 2, 12) Прихватањем Христа као Сина Божијег и очекивањем Његовог скорог доласка неминовно се јавља и питање: Како након Васнесења и седења са десне стране Оца на небесима људи могу да остварују заједницу са Богом?

У својој опроштајној беседи Господ каже: „Нећу вас оставити сироте; доћи ћу к вама“. (Јн 14,18) Праштајући се са ученицима Он обећава да ће од Бога Оца умолити и „даће вам другог Утешитеља да пребива с вама вавјек“, „а када дође Утешитељ, кога ћу вам ја послати од Оца, Дух Истине, који од Оца исходи, Он ће сведочити за мене.“(Јн 15,26). Тако и апостоли након Христовог вазнесења проповедају о васкрсењу и крштавају у име Христово. Да би сваки који се крсти примио Духа Светог Утешитеља, који сведочи и открива Христа. Дух Свети, треће лице Свете Тројице, уноси у створени свет слободу од ограничености створеног. Он игра пресудну улогу у остваривању Божијег домосторја спасења, јер Духом Светим Син Божији постаје Син Човечији. Чудо Христовог зачећа, рођења, (Мт 1,20; Лк 1,35) и сва делатност пре страдања (Лк 4,1; 4,14;4,18) па и тајна Њеоговог васкрсења и оваплоћења не остварује се без учешћа Светога Духа. „Тако Свети Дух Христа чини Христом (Помазаником); Васкрсењем га ослобађа од ограничености створеног, али истовремено Га чини извором дара Светога Духа и за целокупно човечанство, на такав начин да целокупно човечанство стекне могућности које су постале стварност у личности Христовој“ [19]. Духом Светим се конституише Црква у свету на Личности Христовој и сви људи су позвани да крштењем, рођењем од Духа, постану причасници те стварности новог живота у Христу. „...Ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божије; што је рођено од тела, тело је; а што је рођено од Духа, дух је.“ (Јн 3,5-6) Само тако је могуће да Христова победа над смрћу постане и наша победа.

Учешће у победи Христовој остварујемо заједницом са Христом. Заједницу са Њим омогућује нам Дух Свети који чини Христа присутним овде и сада међу нама на тајни сабрања, тајни над тајнама – Светој Евхаристији. Она по својој структури представља службу Долазећег Царства Божијег, што нам најпре потврђује и сам њен почетни возглас: „Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа...“ У њој су изображени најзачајнији елементи Божијег домостроја спасења: Христово страдање на крсту и славно васкрсење и сва есхатолошка очекивања хришћана јер она пројављује слику будућег догаћаја: сабрање верног народа око свештенства и Епископа као сабрање у последње дане апостола и народа Божијег са целокупном творевином око Васкрслог Христа. Тајна сабрања нам се открива као простор и време где се пројављује Тајна живота будућега века. На њој сваки хришћанин остварује себе кроз свој избор и благодатни призив (II Петр 1,10) преко одређене службе и тако утеловљује себе у Христу. „Није Христос само друго Божанско Лице Свете Тројице, Син Божији и Вечни Бог, него је Он истовремено и Син Човечији, један од нас, Први међу нама, у средини нас, између нас, и као Богочовек окупља нас у Себе, сабира, саборнизира, уводи у Земљу Живих све и сва што постоји и што је Бог створио и назначио за вечни живот“ [20]. А ту је Он први у свакој служби и по Његовом образу и остварујемо свој нови живот кроз служење у свези љубави [21]. Христос је Апостол (Јевр. 3, 1), Пророк (Мат. 23, 8; Јн. 13, 13), Свештеник (Јевр. 5, 6; 8, 4; 10, 21; 2, 17), Епископ (Петр. 2, 25; 5, 4; Јевр. 13, 13), Ђакон (Рим. 15, 8; Лк. 22, 27; види Фил. 2, 7) итд. Христос „ је глава тела, Цркве, који је почетак, Прворођени из мртвих, да у свему Он буде први" (Кол. 1, 18).

Нови живот се остварује новом етиком. Подвиг је предуслов ступања у заједницу, а врлине су начин како се ипостас Христова уобличује у нама. Одрицањем од обмане палог света кроз покајање чинимо неопходан двиг ка Богу и ступамо у заједницу нових односа различитом од биолошке заједнице. Очекивање Христовог јављања је нада првих хришћана, нада која од њих не чини лење и беспослене људе који чекају да неко други реши њихове животне проблеме. Они је доживљавају као нарочито значајну врлину којом се потврђује и наставља врлина вере у Христа као Спаситеља. Тако се полако формира венац хришћанских врлина без којих је немогуће започети и остварити обожење – сједињење са Христом. Оваквим местима обилују апостолске посланице које, једним својим делом, представљају етичке поуке и лична сведочанства хришћанима како да се владају односно како да остварују нови живот у Христу. (I Сол 4,1-12; II Петр 1,5-9) Нада омогућује да се осмисли свака делатност и да се трпљењем јача вера. Јер само онај који претрпи до краја биће спасен, и само онај који има нелажну наду може истрпети сваку невољу и недаћу у животу имајући на уму речи:„... наше живљење је на небесима, откуда очекујемо и Спаситеља Господа Исуса Христа. Који ће преобразити наше понижено тело, тако да буде саобразно телу славе његове, по сили којом Он може све учинити и себи покорити.“(Фил 3,20-21). Светим врлинама хришћани представљају „светлост свету“ и „со земљи“ (Мт 5,13-14). Живећи врлинским животом и надајући се скором доласку Христовом хришћани живе у светлости васкрсења, као деца светлости и дана очекујући са будношћу Његов Други долазак „обучени у оклоп вере и љубави и с кацигом наде спасења. Јер нас Бог не одреди за гњев, него да добијемо спасење кроз Господа нашега Исуса Христа“ (I Сол 5,8-9).

Ово очекивање одвија се у атмосфери радости, јер је наша нада истинита и нелажна: „Радујте се свагда у Господу, и опет велим: радујте се! Благост ваша нека биде позната свима људима.Господ је близу“(Фил 4,4-5). И на крају да кажемо да ово стање радости због очекивања скорог доласка Господњег можда најбоље исказује древни хришћански поздрав, усклик на арамејском: Маран ата! (Господ је ту!, Господ долази! Господ ће доћи! Господ је близу! Дођи Господе!). Овај поздрав - усклик изражава радост због осећаја пристуности Господњег међу својим народом, али у исто време описује и жељу да се то стање које ће бити, које само што није наступило, које ми очекујемо, што пре оствари.

На крају овога рада можемо исвести као закључак следеће тврдње везане за васкрсење Христово и наду коју ми полажемо кроз Њега:

Христово васкрсење из мртвих било је основ апостолске вере у Исуса из Назарета као обећаног Христа – Помазаника. Васкрсење представља за њих догађај који има сотириолошки и есхатолошки значај, њиме они преиспитују и мере све догађје који му предходе, али и све будуће догађаје. Оно је представљало централну тему њихове проповеди, њихове благе вести – јеванђеља. Христова победа над смрћу преображава читаву творевину, све постаје нова твар у Христу.

Прихватање проповеди о Васкрслом Христу, представљало је услов за ступање у заједницу новог живота, нове твари. Нови живот у Христу започиње крштењем и одвија се у евхаристијској заједници. У оквиру овакве есхатолошке заједнице у личности Сина Божијег догађа се измирење творевине са Богом Творцем. Тиме Васкрсење осим антрополошког има и космолошки значај, јер се Христос открива као нови Адам.

Последица ове Христове победе је да смрт више не представља коначну реалност света, већ представља само пролазно стање. Страдање са којим је скопчано наше постојање престаје да бива бесмислено и постаје наше саучествовање у страдању Христовом коме је крај славно Васкрсење. Тиме умирање губи своју тежину и за хришћане оно представља неку врсту уснућа, које ће се окончати о свеоштем васкрсењу.

Живот просветљен васкрсењем Христовим развија у нама наду у свеопште васкрсење које ће наступити Другим Његовим доласком. Тако да се хришћански живот одвија у непрекидном стању очекивања. Хришћани са радошћу очекују долазеће Царство Божије које већ сада предокушавамо у тајни Евхаристије, али које ће се у пуноћи остварити тек када Он поново дође у слави Царства свога. Предокушавање долазећег Царства омогућује нам садејство Утешитеља - Духа Светога. Делатношћу Духа Истине Христова победа постаје и наша победа, Њиме се открива тајанствена веза и јединство између Главе Тела и удова. Исказујући наду у васкрсење из мртвих ми стремимо светости кроз живот у подвигу тј. врлинама. Подвигом се уподољавамо Христу у заједници са свима светима пребивајући у радости.

Чекајући откривење славе Христове у нама одзвањају речи Откривења као наше: „Дух и Невеста говоре: Дођи! И који чује нека каже: Дођи! И ко је жедан нека дође, и ко хоће нека узме воду живота на дар... Да, доћи ћу скоро. Амин, да дођи, Господе Исусе!“ (Откр 22,17-20)