После прочитаног јеванђелског зачала Високопреосвећени Митрополит се обратио беседом сабраном народу рекавши:

“Христос Васкрсе, браћо и сестре!

Јеванђеље које смо сада чули говори нам о Суду Божијем. Заиста, браћо и сестре, ниједан земаљски суд не може да буде прави суд као што је то Суд Божији. Јер нико не зна човека осим Духа Божијега који је у њему – како каже Јеванђеље. Без обзира што смо ми новозаветни људи који имају прилику да учимо и слушамо Јеванђеље, на жалост, има људи који и даље сумњају да је Суд Божији исправан. Сумња је једна тешка духовна болест код човека и чим почињеш да сумњаш значи да у теби нема јаке вере. Тамо где је вера јака ту сумња не постоји, а када човек почне да сумња он почиње да оговара, осуђује и да говори све нешто из страха да неко не би рекао о њему нешто што њему не одговара. Да ли је Суд Божији праведан, браћо и сестре? Ми који смо крштени, који верујемо у Бога, ми несумњиво верујемо да је Суд Божији праведан јер иако је по људској природи Син човечији Он је по личности својој Син Божији – друго лице Свете Тројице и све што чини и као Бог и као човек Он у ствари чини као Бог Отац. Зато Он и каже да је једино и по бићу и по вољи са Богом Оцем рекавши: Ја не могу ништа чинити сам од себе; како чујем онако судим и суд је мој праведан. Човече, што онда да сумњаш кад саме Божије речи кажу да је суд његов праведан? Зато што човек мисли да је суд његов исправан и онако како он сам суди и што он суди је једини суд исправан. То само говори човек који није учвршћен у вери. У богочовеку Христу је сам Бог Отац и зато Он каже да је Бог Отац предао њему да суди. У свим делима мојим, у свим речима, у свим осећањима, у васцелом бићу моме, каже Христос, јесте Бог Отац самном. Управо тај изабрани народ Божији је одбацио све што је Божије. Он није веровао у Христа као Спаситеља и Избавитеља. Они су се чак бунили против Христа и говорили што је дошао и ко је Он. И како каже данашње Јеванђеље говорили да имају Мојсеја и Закон али ко је Христос и какав си ти спаситељ? Шта им Христос одговара: Да сте веровали Мојсију и његовим речима веровали бисте и мени јер Мојсије писаше о мени. Они су увек тражили изговор зато што не верују. Као што свако од нас, често пута, тражи неке изговоре онда када нас заболи истина и када нам неко каже истину о нама. Христос каже да када би ма која реч Божија била у вама ви бисте помоћу те речи осетили мене и видели да ме Бог Отац послао али Божије речи говорене у Закону и Пророцима за вас Јевреје нису живе те ви не осећате Бога живога и истинитога ни у мени, а ни у Богу. Када би те речи стајале, живеле, гореле и светлеле у вама ви бисте веровали ономе кога Бог Отац посла, а то је Бог Син, друго лице Свете Тројице. Када тако размишљамо, а треба често да размишљамо колико смо ми у Јеванђељу, колико смо ми у Цркви? Да ли сам ја у Цркви и што долазим чак и редовно на богослужење? Да ли слушам Цркву? Да ли чујем шта ми Црква говори и објављује? Црква ми објављује и говори Јеванђеље и ту благу вест, једину спасоносну вест, да је Господ наш Исус Христос Бог. Опет можемо поставити питање зашто поједини људи не желе и неће да иду за Христом? Зато што траже изговор.Неће да иду за Христом зато што љубави Божије нема у њима. Љубав Божија хрли ка добру. Љубав Божија се отима ка свему ономе што је Божије, а не ка ономе што је људско и земаљско. Љубав се отима за оно што је небеско јер са неба нам је све сишло. Господ Бог је сишао са неба и санео љубав. Санео је са собом веру и наду и све нам то оставио и дао само је питање како ми то примамо или како смо примили или јесмо ли примили, а поготову да ли живимо у вери, нади и љубави. Богољубље је супротна сила грехољубљу. Богољубље увек воли добро и иде ка њему као самом извору добра. Ако човек замути тај извор цела ће река бити нечиста. Када човек прилази извору треба сам да се очисти да би та вода, када пије ту воду са чистог извора, спирала са њега његову греховност. Зато је Господ наше пиће и храна. Све нам је себе дао само је питање којом се ми храном хранимо. Да ли је за нас само овоземаљска храна, ово што треба телу, а да ли размишљамо о тој другој храни којом хранимо душу. А чиме то хранимо душу? Вером на првом месту, хришћанским животом, Светим Тајнама и Светим врлинама. Заиста, браћо и сестре, љубав је увек богочежњива. Чезне за Богом. И душа човекова је богочежњива, и она чезне за Богом. Дакле, љубав је богоцентрична и ако у свом животу не ставимо љубав као центар онда нећемо ни веру ставити као центар. Кроз све што је њено, то што је од љубави, оно води Богу. Све што није од љубави Божије већ од оне плотске, телесне љубави води само томе телесном. То телесно је од данас до сутра као што је моје и твоје тело од данас до сутра, све је то пролазно. И вера ће проћи и нада ће проћи али само једно никад неће проћи, а то је љубав. Љубав коју дајемо и пружамо некоме, а очекујемо да нам тај узврати није љубав. То је трговина. Љубав се даје да се ништа не очекује и када се тако даје онда се сва љубав враћа и све оно што је божанско и вечно. Ни једна сила није тако богочежњива, стваралачка, сјединилачка , животворна и исцељујућа као што је љубав Божија, јер она подједнако воли све. На крају крајева Христос није дошао ради праведника него ради грешника али је само питање да ли грешни човек може да осети ту љубав Божију да га Бог воли и таквог какав јесте? Ако може да осети он ће моћи да размножава ту љубав према Богу и ближњима. Ако не осети ту љубав Божију он тера по своме, а када терамо по своме нећемо никада доћи до оног центра до кога треба да дођемо. Ако терамо по своме ништа нећемо научити што је добро без обзира што се изговарамо да хоћемо. Нико није дошао у овај свет са толико божанске љубави као што је дошао Господ наш Исус Христос. Он се из љубави према нама родио, за нас страдао, васкрсао за нас из љубави. Дошао је у име те љубави, у име Оца, а људи га не примају. Својима дође и своји га не познаше, како је то страшно. Зашто? Зато што човек хоће само себе па му зато није потребан нико. Мисли довољан је самоме себи. Такав човек је узео самога себе у своје руке. Господ каже за Јевреје који нису очекивали Христа: Ако други дође у име своје њега ћете примити. Онога који себе представља да је спаситељ ћете примити, а мене као правог Бога не примате. Зашто? Зато што човек увек тражи да буде окружен онима какав је он. Такав човек неће у својој средини да има праведног човека. Човека који ће му указати на његову грешку и погрешност. Не, нема никога правог и зато нећу никог другог већ онога који ми иде низ длаку, што каже наш народ и који ми повлађује. Кроз историју хришћанске цркве било је много самозваних спаситеља и данас их има и појављују се. Они сада нападају све оно што је свето. На првом месту нападају Цркву јер не могу да имају Цркву у себи јер Цркву води Дух Свети. Човек који сарађује са Духом Светим њему Дух Свети указује и управља како треба да живи и води Цркву. Увек се нађу они лакомислени људи који поверују у такве људе који себе проглашавају спаситељима и безгрешнима. Зашто људи хрле ка таквима? Зато што такви људи обично обећавају лако спасење. Онај који долази да спасе људе од главних мука и зала првенствено тражи од људи напор. Човек неће данас напор хоће лакоћу, хоће лежерно да се не труди и не зноји. Онај који тражи од нас напор Он тражи од нас покајање и самоосуђивање. Све што је добро у човеку то води порекло од самога Бога, а све што је зло није од Бога већ од оца лажи, од ђавола. Само је сад питање коме ми служимо. Ми треба да служимо Богу и Богу треба да верујемо. Треба да верујемо да Бог Ппостоји и да постоји Његов праведни Суд. Да је то једини Суд, а мој и твој суд је превртљив. Данас судим о једноме овако, сутра судим другачије. Суд је Божији једино исправан зато шро Бог зна боље и тебе и мене него што ми знамо себе. Ми треба да верујемо у Бога али треба да верујемо и у човека, да се човек може поправити, покајати се. Али да би се други покајао треба да се прво ја покајем и да не тражим веру у другоме толико док прво не нађем веру у себи јер вером ходимо, а не знањем, каже Св. Апостол Павле. Зато он још и каже да знање надима, а љубав изграђује.

Нека би нам Господ помогао да се изграђујемо у љубави, у напору да постанемо бољи људи и да умемо да слушамо Бога и Цркву.

Бог вас благословио!”

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

На крају Свете Литургије верни народ се причестио Светим Тајнама, а по завршетку Високопреосвећени Митрополит је поделио благослов и иконице.

Ђакон Саша Павловић