Након прочитаног зачала Светог Јеванђеља по Матеју митрополит се обратио окупњеном верном народу:

“У име Оца и Сина и Светога Духа, браћо и сестре, драга децо Божија, ево Богу хвала, пребродисмо свету четрдесетницу Великог Васкршњег поста и данас улазимо у Велику Недељу пред Васкрс. Улазимо у Страсну седмицу и од данас, кроз богослужења, кроз читања Светог Јеванђеља, почиње Света и Страдална седмица.

У дане Свете Седмице ове Велике Недеље, браћо и сестре, која нас сећа, или боље речено, која нас подсећа на страдања Господа нашега Исуса Христа, која се, како бих рекао, прожима, или требало би да нас прожима, та састрадална љубав Господа нашега Исуса Христа, да више, бар ових дана, размишљамо о страдањима Христовим и, као што рекох, да размишљамо о љубави Божјој. Оној љубави која је Бога свела на земљу, оној љубави која је Бога и узвела на Голготу, на Крст, да размишљамо о љубави Божјој према роду људском, а у исто време, мало и да размишљамо о неблагодарности људској. Бог показује љубав, a нажалост, људи показују мржњу, па су тако из мржње и Господа предали. У данашњим песмама, поукама, које певамо и читамо у цркви, Православна црква, браћо и сестре, истиче један диван пример оног предивног, или како га још називају, красног Јосифа, кога су браћа из зависти продали за неких тричавих двадесет сребреника. Пример красног, тј. праведног Јосифа јесте праобраз Спаситеља нашега у страдањима његовим. Као што смо чули из ових поука данашњих песама, данашњих молитава, видели смо, браћо и сестре, да је Јосиф страдао из зависти своје браће. Да, завист је продала Јосифа, из зависти су људи осудили Христа на смрт. И заиста, завист је опасна болест. Духовна болест. Од зависти много што шта почиње у нама. Кад почнемо да завидимо, ми онда не видимо ништа пред собом. Само видимо себе, али шта је проблем, не видимо себе онакве какви јесмо. Него сагледавамо себе другачијим, бољим, лепшим. Из зависти, браћо и сестре, почиње оговарање, из зависти налазимо осуде за другога, и другога осуђујемо. Зато се у Светом писму каже, како су пре страдања Христовог измишљали на Христа све најгоре и све најружније, како би га осудили. Завидљива браћа продала су Јосифа трговцима, као што рекох, за двадесет сребреника, но, по Божијем промислу, Јосиф је у ропству, у Мисиру, постао велики и славан. И као такав, он је спасао целу породицу, цело сродство његово, од глади, јер су, како пише Јеванђеље, седам година биле неродне године. Дакле, тако је он, Јосиф, буквално испунио оне речи Христове, ко тебе каменом ти њега хлебом. Истина, ове речи нису у то време биле забележене у јавности, нити у Јеванђељу, али, то је оно о чему би требало ми да размишљамо, увек, али поготово, рекао бих, ових недељу дана пред страдање пред распеће и васкрсење Христово, да размишљамо како поступамо, једни према другима. Да ли у нама има љубави, или у нама има гордости? Да ли у нама има смирења, или у нама има охолости? Дакле, браћо и сестре, из овог примера праведног Јосифа, видимо како Господ чува праведнике од свих беда прославља их у сва времена. Чува Господ. Зато ће и цар Давид још у то време рећи “Не видех праведника остављеног ни деце његове да просе.“ То је оно чему треба да тежимо, а то је за праведношћу. Да живимо колико је то могуће човеку праведно. А човек ће да живи праведно ако живи у смирењу, ако има вере, ако има љубави, ако има наде, а из свега тога ће, понављам, произићи смирење. И то смирење ће нас спасти, а не само нас који овог тренутка живимо на земљи, него смирење ће спасти и оне који долазе после нас. И то можемо опет да видимо из дивног примера Јосифа, како потомци оне исте браће која су Јосифа хтела уништити, припремили су уништење и Сина Божијега. Завист праотаца према бољем од себе пренела се, нажалост, и на пра-пра потомкe. Један од њих био је, сећате се из јеванђеља, апостол, нажалост, Христов, Јуда. Он је мало више подигао цену Христа него што су браћа продала Јосифа за 20, а овај је продао Христа за 30 сребрника. Сличност је, браћо и сестре и драга децо, заиста велика. Поред све разлике и све размере у односу на Јосифа и Господа нашега Исуса Христа. Дакле, због те сличности црква данас управо спомиње ту судбу, да тако кажем, Јосифову. Зашто? Зато да покаже свима нама како је, драги моји, отров зависти дуготрајан. Дуго траје. Како се тај отров преносио са отаца на синове. Како се тај отров преносио с поколења на поколење. И нажалост, и до дана данашњега није помогла никаква милост Божија, коју је Бог, Господ наш Исус Христос, показао и испољавао према нама. Човек кад је у зависти, он не види ништа добро у другом човеку. Он само види оно што хоће. А нажалост, најчешће хоћемо да видимо грех у другоме. А зато не видимо грех свој. Не видимо свој грех. А кад би видели свој грех, кад би осетили свој грех, кад би признали грех — а нема човека без греха — онда не бисмо ни друге осуђивали. Дакле, браћо и сестре, оци су у то време, каже, убијали пророке, а синови им подизали споменике. Верујте, слична времена су и данас. Подижу споменике. Христос је себе предао за нас, страдао ради нас и ради наших грехова. Јосиф је хранио своју браћу овоземаљском храном, житом, какав је Мисир. А Господ наш Исус Христос храни нас собом. Храни нас телом и крвљу својом. Храни нас причешћем, браћо и сестре. И заиста, данас опет јеванђеље нам говори, о смокви једној, и која говори како је Господ огладнео. Да, Господ је имао и људску и божанску природу. Као човек је огладнео и дошао до смокве да би узбрао плодове, али, како каже јеванђеље, плода није било. И шта је Господ рекао смокви? Не било рода на теби довека. И каже, одмах усахну, одмах се осуши смоква. Зашто је Господ проклео смокву? Па зато што смоква није вршила своју дужност. Своју намену. И сваки човек, он има своје назначење. Назначење анђела да слушају Бога и да преносе Божију вољу народу. Пчела, њено назначење је да прави мед. Смоква да рађа плодове. А човек, да се уподобљава Богу. То је назначење свакога човека. Да се уподобљава Богу, браћо и сестре. Дакле, да ми, браћо и сестре, сачувамо себе у послушности, јер ова смоква није била послушна. Није испуњавала своје назначење. А нама је да будемо послушни и да испуњавамо своје назначење, а то јесте да се потрудимо да се покајемо. Да се потрудимо да у нама не буде зависти, као што је била завист у браћи Јосифовој. Јер ако се ослободимо зависти ослободићемо се, верујте, и оговарања и осуђивања. А Господ шта каже? Не судите да вам се не суди. Или каквим судом судите, онаквим ће вам се и судити. А ми некако све мислимо, ја имам право да осуђујем другога, али други нема право да осуђује мене. Са каквим то правом? Какво је то право да ја могу да осуђујем другога, а да не дозволим да други осуђује мене? Ово су дани као целе Свете Четрдесетнице у Васкршњем посту, а посебно ови дани, ове Велике, Страсне седмице, јесте да уђемо у себе, да се погрузимо у себе, да сагледамо себе из себе, и да се молимо Господу, да нам да снаге, да нам да моћи, да нам дода вере, да нам дода љубави, да нам дода и истрајности у добру.

Бог вас благословио!”

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

По завршетку Свете литургије Високопреосвећени митрополит је благословио верни народ и децу из ОШ “Вук Стефановић Караџић”.

ђакон Немања Стојковић