У суботу шесте седмице Васкршњег поста 12. априла 2025. године, када вршимо молитвено сећање на дан васкрсења четвородневног Лазара и прослављамо празник Преподобног Јована писца Лествице, Његово Високопреосвештенство Архиепископ крагујевачки и Митрополит шумадијски Г. Јован благоизволео је да служи Свету Архијерејску Литургију у храму Светог великомученика и победоносца Георгија у крагујевачком несељу Шумарице уз саслужење свештенства крагујевачког архијерејског намесништва на челу са архијерејским намесником крагујевачким мр Рајком Стефановићем, протојерејем Миланом Петровићем парохом грбичким, јеромонахом Јованом (Прокин), служашчим храма протојерејем Срђаном П. Тешићем и протођаконом Иваном Гашићем.

Чтецирали су господа Александар Радовановић, Петар Недељковић и Никола Марковић чтечеви овог светога храма.

За певницом су појали ученици крагујевачке богословије „Свети Јован Златоусти" као и чланови црквеног хора "Свети ђакон Авакум" који су својим умилним гласовима улепшали Литургијско сабрање.

Литургији је молитвено присуствовала високопреподобна монахиња Анастасија игуманија манастира Дивостин са сестринством.

Порта светогеоргијевског храма била је испуњена верним народом који је са великом радошћу чекао свог архипастира тражећи од њега архијерејски благослов.

Посебну радост представља присуство деце ОШ „Јован Поповић“ у Шумарицама, предвођених својом вероучитељицом Оливером Станчић.

У својој богонадахнутој беседи митрополит шумадијски Г. Јован је поучио сабрани верни народ очинском поуком том приликом рекавши:

“Помаже вам Бог браћо и сестре и драга децо Божија!

Данас прослављамо Васкрење Лазарево, дан када је Господ наш Исус Христос васкрсао Лазара после четири дана његове смрти. Данашње Јеванђеље нам то описује и оно нам још каже како су Лазар и његове две сестре Марија и Марта, заиста били пријатељи Господа нашега Исуса Христа. А нису само Господњи пријатељи Лазар и његове две сестре него сви ми који смо крштени, сви ми који волимо Христа, сви ми који носимо Христа у себи и живимо Христом, нас Господ назива пријатељима. А пријатељ пријатељу поверава најинтимније оно што носи у себи. Пријатељу ће да каже и радост и бол и тугу. И заиста да су Марта и Марија и Лазар били пријатељи видимо то из данашњег Јеванђеља, које нам, описује свети апостол и јевангелист Јован где каже да када је Христос дошао на гроб свог пријатеља Лазара, ударише му сузе. И потресе се. То нам све говори да нас Господ воли. Да је Господ увек ту да пролије сузу за нас, као што је пролио и крв своју за нас да би нас очистио од греха, да би нас спасио. Једна од многих данашњих поука о васкрсењу Лазара, а која је веома поучна за нас, свакако јесте онај диван разговор Марте са Господом Христом, која је рекла у тузи у болу за својим братом „Господе, да си ти био овде, не би умро брат мој“. И заиста док је Господ са нама и у нама, ми немамо зашто да се плашимо. Ми немамо ни смрти да се плашимо, јер Господ је да нама. Јер када је Господ са нама, ко ће против нас. И шта јој је Господ рекао на ове речи? Реко јој је „Васкрснуће твој брат“. Збуњена, али ипак је показала веру, па каже „знам Господе“, знала је она јеванђеље „знам да ће васкрснути о свеопштем васкрењу“, али ја бих желела да он данас васкрсне. А шта јој Господ говори „Ја сам Васкрсење и Живот. Који у Мене верује, ако и умре, живеће“ каква дивна утеха за свакога од нас, поготово за оне који се плаше смрти. А људи се плаше смрти, а зашто. Па зато што је смрт неприродна. Зато што је смрт накнадно ушла у овај свет. И зато се људи плаше, као што се ми плашимо кад одемо тамо у шуму па видимо неки жбун, али га не видимо добро, па мислимо овде је пустиња, па почнемо да се плашимо. И човек ће се све плашити, драги моји, све до оног момента док не схвати да му треба Христос. Да је Он Једини Тај Који ће истерати страх из нас. А да би ми истерали страх из нас, уопште у животу, треба нам Христос, треба нам уствари вера. Дакле, из овог одговора Христовог, да је Он Васкрсење и Живот, долазимо до сазнања да где је Господ, ту нема смрти. Где је Господ, ту је само Живот. Јер је Он победитељ смрти, управо како смо сада певали у празничном тропару. Господ је за време Свога живота, драги моји, чинио многа чуда. Тешке болеснике оздрављавао, слепима вид враћао, васкрсао је сина наинске удовице, васкрсао је Јаирову ћерку. Али Васкрсење Лазарево је нешто, ако могу да кажем, посебно. Посебно за наше схватање, посебно по своме значају, по својој величини. Зато што Христос васкрсава Лазара после четири дана његове смрти, после четири дана његовог пребивања у гробу и који како каже Марта кад је Он рекао „скините плочу“, кад је Господ дошао до гроба, а сестра му каже „Господе, немој, заудара“. Пазите, он је већ почео да се распада, заудара. Али Господ јој каже „не рекох ти, ако верујеш видећеш чудо“. А све нам ово говори да све у нама бива по нашој вери и са нама бива по нашој вери. Зато је и наш живот онакав каква нам је вера. А вера долази од смирења. Дакле, браћо и сестре, кад је Господ дошао на гроб, и кад је скинута плоча, шта је рекао? „Лазаре, изађи напоље!“ то само може да каже Онај Који у Својој Руци држи и живот и смрт. То само може да каже Онај Који је Победитељ смрти, браћо и сестре. Дакле, зато смо и чули из данашњег Јеванђеља, а које не бих желео да препричавам, опширно је, али свима нама сабранима познат тај догађај и овај велики празник. Оно што је битно да знамо, то је да је Госод дошао на земљу да управо победи непријатеље човека, који су га од пада Адамовог мучили кроз сву историју. А који су то непријатељи човека? То су највећа три непријатеља. То је ђаво, грех и смрт, како је то често говорио и о томе писао Свети Јустин Ћелијски. То су уствари главни непријатељи човека, а то што ми мислимо да имамо непријатеље и што измишљамо пуно пута непријатеље, то нису прави непријатељи. И тај непријатељ, са њим можемо да се договоримо, ако имамо савести, ако знамо да непријатељство раздваја људе, а људи треба да се сједињују, да се обједињују, ми ћемо са тим непријатељем сести, па ћемо разговарати, поготово ако имате обостране жеље да се непријатељство прекине. Али, није са овим трима непријатељима исто, не можемо да разговарамо као што разговарамо једни са другима. Али можемо и са њима. Како? Чиме? Вером! Вером у Бога! Када човек живи по Богу, по Христу, који ђаво може било коме од нас да науди. Ако верујемо у Бога Који је узео наше грехе и приковао их на Крст, како да не можемо да победимо грехе. Можемо! Верујемо у Васкрсење, јер је смрт као што рекох уљез у овај свет. Кад верујемо у Христа и да је Христос Васкрсао, онда ћу да верујем и у своје лично васкрсење. А кад верујем у Васкрсење и кад живим Васкрсењем, онда ја не живим у смрти. Господ је дошао да уништи ту, како нам сведочи Свети Јустин Ћелијски, ту троглаву аждају, која је род људски држала у својим канџама и мучила их на разне начине, а и данас их мучи. Зато наше опредељење треба да буде да идемо за Христом, а ако идемо за Христом, онда ови непријатељи не могу да нас муче. Не могу, браћо и сестре! Највећа мука за човека је била смрт, а јесте и данас. А Господ је управо дошао да победи и тога непријатеља нашега и да људима дарује Живот Вечни. Баш онако како певамо у Васкршњем тропару. То је Господ показао васкрснувши Лазара, да и ми верујемо да ће и нас васкрснути о свеопштем васкрсењу. Дакле, то је Господ показао много више и много јасније показао и својим Васкрсењем коме идемо. Својим Васкрсењем, Он је коначно победио смрт, разорио државу смрти. Пазите, разорио државу смрти, дакле није само Васкрсао, већ разорио државу смрти. Зато ће апостол Павле да каже „смрти где ти је жалац, аде, пакле где ти је победа?“ Нема те, Победитељ је ту, отупео ти је жалац смрти, отупео је ад, Господ је душом сишао у ад да изведе праведнике, и зато ове речи апостола Павла треба стално да имамо на уму. Кад год дођу неке невоље или малакшемо у животу или се предамо, увек треба да понављамо ове речи апостола Павла. И ја бих за ову прилику указао на два момента која треба да имамо на уму у овој причи из данашњег јеванђелског зачала. Јер имају нераскидиву везу са нашим животима и могу бити смернице у нашим животима, у свету који је бременит. И мало је рећи свету који је у искушењима, у свету који силе таме и силе зла хоће, а мисле и да могу, да надвладају силу Љубави Божије, силу Живота. У свету у коме силе таме и силе зла, и оне силе отпале од Бога, е такве силе и данас дејствују у роду људскоме и они хоће да кажу да је бело црно, и обрнуто. Хоће за таму да кажу да је светлост, ђаво, то јест тама, хоће нама да се прикаже као светлост. Дакле, хтели би такви да прогласе Истину за лаж, а лаж за истину. Једном речју, у свету у коме многе мрачне силе хоће да буду бог уместо Бога, а од нас хоће да се клањамо тим лажним боговима. Зато човек измишља лажнога бога, зато себе проглашава за бога. Зато човек неће да следи Јеванђеље Христово, него измишља своје јеванђеље по коме хоће и да живи. Овај свет, овај нови поредак, он хоће да славимо лажног бога, а да се одрекнемо Христа. А човек када се одрекне Христа, он умире и пре телесне смрти. Хоће овај нови свет да се одрекнемо Христа и Крста Његовога, хоће да се одрекнемо и Јеванђеља. А Господ Христос и Његово Јеванђеље су једина мера наша, једино мерило, једини параметар и једина смерница у нашим животима. Ван Јеванђеља, ван Господа Христа, ми смо на погрешном путу, ми лутамо браћо и сестре. Дакле, то је једини могући наш темељ: Христос, Јеванђеље и Црква! Понављам – Христос, Јеванђеље и Црква! Ви сви чујете ових дана како се баш Црква напада, како се измишља јеванђеље, како човек хоће да прилагоди Јеванђеље да би нашао неко оправдање за своје зло. Недавно сам рекао видите како нам се напада Патријарх, како нам се нападају епископи, свештенство, монаштво, верни народ, онај народ који слуша Цркву, напада се али ми знамо, барем би ми требало да знамо који смо овде у цркви, треба да заблагодаримо Богу што смо у Цркви, што нас Црква грли, што нас Црква прихвата у Себе, јер се једино у Цркви спасавамо. И зато је то једини темељ нашег живота: Христос, Јеванђеље и Црква! Јеванђеље Христово, браћо и сестре, треба да нам буде смерница, треба да нам буде огледало у коме се огледамо, јер у Јеванђељу ћемо најбоље моћи да видимо какви смо, ко смо и шта смо, наравно ако верујемо у Јеванђеље. Ако не верујемо, нећемо ни видети себе кроз Јеванђеље, већ ћу видети само оно што мени одговара. Кад испунимо Јеванђеље, кад имамо Христа у себи, кад је Црква у нама и кад смо ми у Цркви, све остало дође на своје место. Дотле човек лута, дотле човек побуњује друге, дотле мисли ако је окупио пар људи око себе, да је окупио Цркву Христову. Лажно! Лажно, браћо и сестре! Зато чувајмо се, будимо са Христом. Не осврћимо се на оне који нападају Цркву и Христа, него да се молимо за њих да им Господ просветлли разум, да схвате да зло добра донети не може. Да схвате они, а и ми да схватимо да докле год зло чинимо и докле год желимо некоме зло, да смо прво себи нанели зло. Зато када смо са Христом и у Христу, онда нисмо у смрти, нисмо у тим канџама смрт, него смо у животу. И ево улазимо у Велику Недељу за два дана да бисмо на крају дочекали оно што је разрешење свих питања, тајни и мука, то је победа над сваком нашом слабошћу, победа над сваким нашим непријатељима, а то је Васкрсење Христово Коме идемо у сусрет. Срећан празник и нека је благословео наше сабрање у овоме Светоме Храму на Овој Светој Литургији. Срећно и онима који данас славе Васкрсење Лазарево као крсну славу, да пожелимо свакоме срећу и непријатељу, јер не можемо задобити срећу ако другога не учинимо срећним, ако прво другоме не пожелимо срећу, то је хришћански. Да и непријатељима пожелимо срећу, да непријатеља волимо и да се за непријатеља молимо.

Бог вас благословио!”

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

Оно што веома радује јесте чињеница да је Светој Чаши приступио велики број сабраног верног народа и деце.

На крају Литургијског сабрања Његово Високопреосвештенство Митрополит шумадијски Г. Јован надгледао је радове на фрескопису. Такође надлежни свештеник протојереј Срђан П. Тешић упутио је Митрополита у будуће планове и радове који ће се уз очински благослов Митрополита радити у даљем периоду.

У плану је изградња црквеног трпезара где би се народ сабирао о већим празницима и после недељних Литургија на духовне разговоре и укрепљење.

Потом је уследило фотографисање у порти храма верног народа парохије шумаричке са својим архипастиром и духовним оцем Митрополитом шумадијским Г. Јованом.

За све сабране припремљено је пригодно послужење у порти храма.

Александар Д. Радовановић, чтец