Литургију је својим појањем улепшао хор „Пресвете Богородице“ Саборног храма у Крагујевцу.

Беседећи верном народу, Високопреосвећени Митрополит шумадијски Г. Јован је рекао:

„У име Оца и Сина и Светога Духа, помаже вам Бог браћо и сестре! Нека нам буде на здравље и на спасење ова Божанствена Литургија коју данас служимо и нека нам Господ прими наше молитве и по мери вере наше нам помогне, а Он ће помоћи јер нико није тако осетљив као што је то Бог. Он ће наше молитве чути само ако имамо ватрену веру и ватрену молитву. Веру којом горимо да уселимо Бога у себе, јер каква нам је вера такав нам је живот. Зато молитва не треба да буде млака, слаба и за све нам треба помоћ Божија и потребно нам је да нам Бог открије себе што ће учинити ако живимо по вери и молитвом. Господ ће примити наше молитве ако оне долазе из наше душе, срца и бића и ако завапимо Господу да смо грешни, да нам треба помоћ и онда ће нам помоћи по мери вере наше и наше молитве.

Ми се налазимо у другој половини Васкршњег поста. Онај који је постио како нас учи Црква и који се трудио и да се моли, он осећа радост поста и молитве и није му тежак ни пост ни молитва. Њима добија духовна крила која га носе да осећа благослов. Али ако то чинимо зато што нам је неко наредио или да испунимо неки закон, онда од тога нема користи. Једино ако желимо да угодимо Богу, зато што хоћемо, зато што покајање доноси радовање и зато што осећамо и хоћемо да се обраћамо ономе који је изнад поста и молитве. То је Господ наш Исус Христос. Зато нас кроз цео пост Црква кроз богослужења подсећа да се сетимо своје душе. Ми се тела сећамо сваки час и гледамо како да му угодимо а да ли се сећамо своје душе. Да ли се сећамо да нахранимо душу када хранимо тело овоземаљском храном. Душа је вреднија од целога света и Господ каже: „Шта вреди човеку да сав свет задобије ако душу своју изгуби?“ Да се сетимо своје душе и свог духовног живота. Духовни живот за онога који се сећа само телесног живота је нешто страно. Треба нам храна али нам је важније шта ћемо наследити у вечном животу. Овде се може наследити богатство, моћ, власт…али то ћемо оставити у једном тренутку. Од онога чему тежимо у овом животу, од тога нам зависи вечни живот. Ако је само да једемо и пијемо онда заиста нисмо хришћани. Зато треба да хранимо своју душу.

Пост нас уводи у духовно стање да се сећамо својих грехова и да прилазимо покајању. Има онога који мисли да није грешан и он не осећа потребу да се покаје, измени и промени и мисли да он треба да мења цео свет па чак и Цркву само да би себе ставио изнад другога. Он не слуша никога: ни мудрог ни лудог, већ је самодовољан. Ове недеље смо имали два Велика Бденија која нас подсећају да се сетимо себе и своје душе читајући Канон Св. Андреја Критског и ако је неко слушао тај Канон онда је могао да види себе из унутра као у огледалу. Тамо је казано шта је чинио Старозаветни човек, а како хришћанин да задобије Царство Небеско износећи добре и лоше примере. Када човек нема потребе да се каје и мисли да је најмудрији онда код њега свега има само Бога нема. Канон нас позива на смирење и да знамо да се Бог гордима противи а смиренима даје благодат. Свак има право на своје мишљење али треба га проверити. Синоћ смо имали Друго Велико Бденије где смо читали Акатист Пресветој Богородици, оној која је донела Христа у свет да нас Христос спасе, јер је Он једино име које нас може спасти. Да ли га ми макар мало помињемо у току дана? Оба Бденија се ту да нас ободре, оснаже и укрепе на путу да што смиреније достигнемо у радост Васкрсења. Ако је пост пут да осетимо највећу радост Васкрсења Христова заиста ћемо осетити радост Васкрсења у супротном осетићемо радист укусније хране.

Чули смо Јеванђеље о сусрету Господа са две сестре Марте и Марије у Витанији где је Господ дошао у њихов дом, где су се обе сестре трудиле да га угосте на најбољи начин. Особина гостопримства се најбоље огледа у нашем народу. Марта се трудила у припреми хране, а Марија се није обазирала на труд своје сестре већ је седела крај ногу Христових и слушала речи Његове. Господ је похвалио оба труда али је издвоји оно што је потребније. Када је Марта замолила да јој сестра помогне, Христос јој је рекао: „Марта, Марта бринеш се за много али једно је потребно и Марија је бољи део изабрала.“ Да живи од речи Божије и од Јеванђеља. То су два темељна животна става: молитва и рад. Они нису међусобно супротстављени. Видимо шта је највећа част за свакога човека: да му Бог Христос дође у дом и благослови дом. Највећа радост је да човек смести Бога у своје срце а за то срце мора бити чисто. Срце испуњено мржњом, злобом, пакошћу… нема места за Бога. Зато је Марта уложила велики труд да услужи Христа док је Марија седела и слушала беседу Његову. Христос није ни једну ни другу сестру критиковао. Похвалио је Марију за бољи део који је узабрала да слуша беседу и науку Христову од које нам зависи живот и у овоме и у ономе свету. Бити послушан значи препусти себе Христу и речи његовој. Зато Господ каже да не живи човек само о хлебу већ и од сваке речи изговорене из уста његових.

Колико и како слушамо реч Божију? Ако слушамо само себе онда ћемо постати глуви на реч Божију. Ако себе хвалимо и уздижемо онда је то мач који ће уништити наше и тело и душу. Особа која слуша реч Божију занемарује све у себи и препушта се речи Божијој а то је молитва, разговор са Богом и тима ствара простор за другога кога данашњи човек неће поред себе. Без друга нам нема спасења. Зато нам Бог даје тог другога као у браку где један имају другог да би се поправљали и смиравали и спасли. Нема појединачног спасења. Само у заједници се спасавамо. Заједницу треба волети, поштовати и трудити се за њу. Ка човек у самога себе дубоко зауми пада и духовно и оболи психички. Ко слуша Бога он се учи. У Старом Завету Бог је и кроз животиње говорио али ми не да нећемо да слушамо животиње, већ нећемо да слушамо ни човека. Најопасније је када родитељи праве идоле а неће да га направе да буде човек да поштује другога. Ако немамо памети за спасење, која би нам друга памет требала?

Сетимо се Пресвете Богородице шта је рекла Архангелу Гаврилу када је дошао да јој благовести да ће родити Спаситеља света: „Ево слушкиње Господње, нека ми буде по речи твојој!“ Када би смо ми њене речи имали у себи и говорили да буде воља Твоја и да буде по Твоме суду а не по моме… Хришћанин који се учи из ове приче, учи се ревности која је спасавајућа. Ревност по разуму. Ап. Павле каже да горди имају такође разум али не разуму већ по сујети. Зато треба разум да очистимо, да га избелимо. Покајање у које нас уводи Велики Пост није само ових 40 дана поста. То је процес од рођења па до смрти. Зато нам треба Божија мудрост која је у разлучивању: шта је добро, шта је лоше, шта је истина шта је лаж, шта је мудрост а шта лудост… Да разлучимо и определимо се за оно што је добро. Зато нека нам Бог да разума да имамо правилно расуђивање. За то треба да се молимо да нам Бог да. Погрешно расуђивање ће и нас и другога упропастити. Схватимо шта је вредније од вредног, шта је боље од бољег а све то не можемо без поста, молитве и смирења. Морамо цели своје тело и биће да сагнемо пред Спаситељем а не да пркосимо. Која нам је корист од живота ако нам Господ кад изађемо пред њима каже: „Не познајем те.“ Како да нас не позна сутра када је пролио своју крв за нас, како да родитељ не позна своје дете, сетите се само приче о Блудном сину коме отац даје сину по његовој вољи, који је дошавши к себи вратио се оцу. Да ли ми долазимо к себи, дали познајемо себе онакви какви јесмо или како нам одговара. Да нам Господ помогне да испостимо овај пост, не само од хране, што је наравно потребо али још пре од злих дела, гордости и сујете да би смо постим и молитвом угодили Богу.

Бог вас благословио!“

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

Након одслужене Свете Литургије и причешћа верног народа, заједничка трпеза љубави је старањем протојереја Братислава Пауновића пароха ботуњског, приређена у просторијама парохијског дома.