На Литургији су појали Србски православни појци.

Пре Литургије, отац Серафим је исповедио свештенике бељаничког намесништва.

После причешћа свештенства, уследила је беседа Митрополита шумадијског Господина Јована:

“Помаже вам Бог драга браћо и сестре!

Ево, Богу хвала, некако смо прешли половину Васкршњег поста, и данас смо се сабрали у овом храму да се помолимо Богу, да Га замолимо да нам да снаге, духовне крепости, вољу и жељу да остатак Васкршњег поста проведемо онако како доликује. Свети оци су пост називали путовањем, и заиста је тако. Куда човек путује током поста? Путује ка Васкрсењу, или још боље речено – у Васкрсење. Да бисмо дошли до Васкрсења, да бисмо ушли у њега и сами Васкрсли, не можемо ићи другим путем осим преко Голготе. До Голготе не можемо стићи ако не носимо свој земаљски животни крст. Крст, пак, не можемо носити ако не послушамо речи Господње: „Ко се не одрекне себе, не узме крст свој и не пође за мном, не може бити мој ученик.“ Да ли нас Господ позива да се одрекнемо себе као личности, свог идентитета? Никако, али нас позива да се одрекнемо свега онога што је у нама грешно, свега што нас одвраћа од пута ка Христу. Јер постоји само један прави пут – Христов пут, за који је Он сам рекао: „Ја сам пут, истина и живот.“ Често људи траже лакше путеве, желе да прилагоде пут себи, уместо да прилагоде себе путу Господњем. Зато падају у искушења, у слабости и немоћи, говорећи: „Не могу да идем тим путем, Боже, дај ми неки који ми више одговара.“ Тиме траже нешто што није њихово – траже да их Господ ослободи идења за Христом. Пут који води у вечни живот, како каже Јеванђеље, јесте узак, тесан и трновит, али је спасоносан. Насупрот томе, широки пут, који људи најчешће бирају, води у пропаст. Пост је време када треба да чистимо и душу и тело. Када нам се руке запрљају, користимо сапун и воду да их оперемо. Али унутрашњу чистоту не можемо постићи никаквим материјалним средствима. Њу чистимо молитвом, постом, покајањем, смирењем, светим тајнама, исповешћу и нарочито светом тајном причешћа. Човек, нажалост, више пажње обраћа на спољашњи изглед. Али ако бринемо само о ономе што је спољашње, онда скрећемо пажњу са суштине – са онога што је у срцу. Сећам се једне честите старице из села близу манастира Студенице. Била је благочестива и причешћивала се и ван поста, што тада није била уобичајена пракса. Али једне недеље није дошла на причешће. Рекли су ми да су видели мајку Милеву како хода по свом дворишту. Питао сам се зашто није дошла да се причести. Помислио сам да можда није дошла јер је са неким у завади, јер ако је тако, не би могла да се причести. Следећег дана сам кренуо да светим водицу, јер сам имао велику парохију. Отишао сам у село Ђаково, где је била и испосница Светог Саве. Када сам ушао у двориште мајке Милеве, она ме је угледала, и почела да бежи од мене. Био сам збуњен, јер сам је волео као баку, па сам појурио за њом. Почели смо да се јуримо око куће, а она је на крају утрчала у шталу. Када сам стигао до ње, упитао сам је зашто бежи. Одговорила ми је да не може да ми изађе на очи, јер ћу је питати зашто се није причестила. Тада сам је упитао: „Зашто, мајко?“ Објаснила ми је да је у суботу, заједно са својим мужем, ишла да очисте ливаду, јер је већ било пролеће. Остали су до касно, вратили се кући, умили се, окупали, вечерали, прочитали молитве за причешће и легли да спавају, припремајући се да се сутрадан причесте. Међутим, када се пробудила, ватра се угасила, а чарапе које је оставила да се суше уз шпорет нису се осушиле, већ су се заледиле, јер је кућа била од брвана и нису имали довољно топлоте. Затим сам је питао да ли је имала друге чарапе. Одговорила ми је да је имала, али да су биле прљаве, те да није могла да се причести у прљавим чарапама. Размишљао сам како се ова прича може повезати са јеванђељском причом о човеку који је дошао на свадбу, али није имао свадбено рухо. У овом случају, мајка Милева није знала ни шта је оловка, камоли слово, али је била свесна како се припремити за Свето причешће. Верујте ми, ово сада исповедам пред вама и није ме срамота, јер сам се управо учио највишој теологији од тих старих бака и дека из суденичког краја. То су биле праве душе. То су биле душе с којима сам само требало да будем, чак и да не разговарам с њима, само да пратим шта раде и да слушам оно што говоре. Ето, видите, Бог нам је дао Себе, дао нам је Цркву као своје тело, дао нам је све оно што сам мало пре споменуо, драги моји, те духовне начине како да се чистимо изнутра. Али, често заборавимо да треба да перемо своју савест. Заборавимо да треба да чистимо своје срце и, уз тај заборав, одлазимо све дубље и дубље на места где не треба, драги моји. Зато нам је, кажем, Црква дала овај пост и сваки пост, да се чешће исповедамо, да се чешће причешћујемо, да чешће долазимо на Свету Литургију и да имамо осећање да се припремамо за оно што нам следује. А шта нам следује? Сусрет са Богом. Шта нам следује? Сусрет са Васкрслим Христом. Ако стално имамо у себи то осећање да треба да се сретнемо са Христом, са Васкрслим Христом, онда ћемо живети у таквом осећању. Али ако, браћо и сестре, само се сетимо Васкрса од године до године, када се појави на календару, не знам да ли ћемо умрети са Христом и да ли ћемо Васкрснути са Христом. Зато нам је пост дат да чистимо и душу и тело и да нас тако пост уведе кроз покајање. Пост без молитве, без подвига, без труда, неће нам донети много користи. Нећемо много имати користи од тога што не једемо неку врсту хране током поста. Али то је закон Божији, како би рекао наш народ. То нам је задато, то треба да упражњавамо. Међутим, ако само сведемо пост, као што ви боље знате од мене, на неједење неке врсте хране и ако нисмо обуздали свој језик, него и даље осуђујемо, даље разговарамо, стално нам неко други смета, а ми мислимо да бисмо били бољи да није других. Е, све док не схватимо да је тај други, тај који је поред нас, брате и сестро, постао Богом. Треба да га прихватимо такав каквог јесте и да му помогнемо, али не можемо никоме помоћи да се ослободи од било каквих невоља, поготово духовних невоља, ако прво не помогнемо себи. А помоћи ћемо ако смо уз Бога, ако смо са Богом и ако, браћо и сестре, слушамо Бога.

Дакле, браћо и сестре, као што сам рекао, пост нас уводи у покајање, а покајање није нешто што се састоји од једног дана, једног месеца или једне године. Не. То је процес, процес који траје од рођења па до смрти. То је покајање, јер човек је увек подложан греху, увек греши, браћо и сестре, и зато је покајање процес. А шта је покајање? Промена, измена. Али не промена на свој начин, када увек само гледам да ли ми то одговара, нећу да постим ако ми не одговара, нећу да се кајем јер ми то не одговара. Поготово неће да се каје онај који је сав у гордости и сујети. Тај мисли да њему није потребно покајање, али ће зато стално говорити другима о покајању. С којим правом имамо право да тражимо од некога оно што сами не примењујемо на себе? Зато је покајање радост. Нисам нигде, верујте ми, ни у једном народу чуо лепшу изреку од оне у српском народу која каже: „Покајање је радовање.“ Зашто је радовање? Па зато што сам се променио, зато што сам се изменио, зато што сам почео да се радујем, јер сам васкрсао. Сваку грешку нас гура у смрт, а свако покајање, браћо и сестре, нас уводи у васкрсење. И зато свети оци кажу да је крштење друго покајање, а покајање је друго васкрсење. Без покајања не треба да мислимо да ћемо се спасити. Али, као што сам рекао, нема покајања без смирења, нити ношења крста без смирења. Зато свети оци кажу: „Ко носи свој крст у смирењу, то јесте, ко носи све оно што му донесе данашњи дан, сутрашњи дан, и не знам који, као да носимо у смирењу и прихватамо као благослов, па нека је то било каква мука за нас, онда ће кроз то смирење носити крст. У пркосу, са пркосом не можемо да носимо крст. А рекао сам да преко крста идемо на Голготу, са Голготе у Васкрсење, а из Васкрсења у Вазнесење. То је оно што треба да знамо, браћо и сестре. Човек, на пример, често мисли да су сви његови непријатељи негде споља. Док год мислимо да су наши непријатељи други људи, да су сви они споља, нећемо обратити пажњу на своје унутрашње непријатеље. Али када ми се отворе духовне очи и схватим да у ствари немам спољашње непријатеље, већ да су моји истински непријатељи грех, ђаво, смрт, моја гордост, моја сујета – и да не набрајам даље – онда заборављам оне спољашње непријатеље и усмеравам се на спасење куће изнутра. А најопасније је, браћо и сестре, када се кућа запали изнутра. Када се човек "запали" изнутра, тешко се гаси. Зато треба да знамо да је потребно да проверавамо себе. Сваке вечери, бар на минут или два, пре него што пођемо на спавање, да станемо пред икону и кажемо: „Господе, шта сам данас урадио?“ Да за та два минута прођемо кроз цео дан и запитамо се – да ли сам учинио нешто добро или нешто зло? Оно што је добро, треба да заборавимо. Зашто? Да се не уленимо и не кажемо себи: „Па ја сам учинио то добро, не морам више.“ Не! „Добро чините и не брините“, каже свети апостол Павле. Али када станем увече и кажем: „Данас сам погрешио. Данас сам се огрешио о Бога, о брата Србина, о другога човека“, и ако то осећање у нама изазове покајничко расположење, онда ће нам се појавити покајничке сузе. А само је покајничка суза она која спасава. Зато, као што рекох и понављам – треба да меримо себе. Али не собом, што најчешће чинимо – на жалост, први ја. Треба да меримо себе Христом, да нам Христос буде мера. Да нам Јеванђеље буде мера, браћо и сестре. А не да једном мером меримо друге, а другом себе. Ко једном мером мери друге, а другом мером себе, како нас учи Црква, тај тргује светињом. Пазите – тај тргује светињом! Односно, тргује правдом. А правда је Божија, правда је светиња, браћо и сестре. Зато се молимо Господу да нам пост буде лак. А лак ће нам бити ако се растеретимо од себе. Ако схватимо да није проблем у другоме, него у нама самима. По речима светог апостола Павла: „Није вама тесно у нама, него вам је тесно у срцима вашим.“ То је страшно – да човек осети да му је све тесно, да му је тесно у самом себи. А када човек осети ту тескобу, он губи меру, постаје нестрпљив, почиње да „кидише“, како би рекао наш народ. Али, нажалост, у погрешном смеру. Неће да схвати да му је тесно зато што није са Богом, и зато што Бог није са њим.

Браћо и сестре, када је Бог са нама – ако верујемо, ако се молимо, ако се кајемо, ако постимо, ако чинимо добра дела – онда ће нам Бог помоћи да се ослободимо од самих себе. Али не можемо се ослободити сами, на свој начин. Јер слаби смо, грешни смо. Потребна нам је помоћ. А ко нам је потребан? У ствари, нико други до Бог, браћо и сестре. Јер Бог жели да се сви спасемо. Он хоће да се сваки од нас спасе. Али хоћемо ли се спасити? То зависи од тебе. То зависи од мене. Желимо ли спасење? Радимо ли на њему? И како радимо? Како постимо? Како се молимо? Јер није сваки пост благословен, већ само онај који нам је предат од светог предања, од свете Цркве. Ни свака молитва није спасоносна, ако се не узноси онако како нас уче свети оци. А молитве и поста нема без смирења. Зато, нека нам Господ помогне, браћо и сестре, да у овим смутним временима – у којима није само наш народ, него, нажалост, и цело човечанство – да нам Бог просветли разум, да нам отвори духовне очи, да сагледамо и схватимо: Не може бити добра у народу, нити међу народима, све док човек не примени на себе макар једну једину Христову реч: „Што не желиш себи, не чини другоме.“ А ми често мислимо да чинимо добро за себе, али у ствари угађамо себи. Имамо милости према себи, па оправдавамо своје грехе. Али, према другом човеку? Према његовом греху? Немамо милости. Ту смо ригорозни. А за себе увек тражимо оправдање. Али то је лажно оправдање. То је обмана. А најопасније је када човек живи у обмани. Човек живи у обмани када је без Бога, без Христа, без Цркве, без Јеванђеља, без светих тајни, без светих врлина. Нека нам Господ помогне. Али и ми да мало помогнемо Богу, браћо и сестре. Неко ће рећи: „Како ја да помогнем Богу?“ Па само пожели добро. Већ си помогао Богу. Већ си скренуо пажњу Божију на себе. А Бог је свевидећи, све знајући. Он зна наше срце. Он зна наше мисли. Он зна не само шта смо погрешили до сада, него и шта ћемо унапред погрешити. То је Бог – свевидећи, све знајући. А ми често бринемо само о томе да нас не виде људи док грешимо. А са Богом? „Ма, лако ћу ја са Богом...“ Варамо се. Зато – приђимо Богу! Приђимо му са коленоприклоњењем. Приђимо му кроз молитву, кроз пост. Али највише – кроз свете тајне и кроз смирење. И тада ће нас Бог прихватити. Често говорим – нема провалије у коју човек може да упадне, а да Бог не може да га извуче. Али човек сам себи прави провалију. А и ако упадне у њу, нема тог човека за кога се Бог неће сагнути, да му пружи руку, и да га из провалије изведе. Држимо се руке Божије! Не оне руке у којој нема спасења. Не уздајмо се у себе. Не уздајмо се у кнезове наше, како каже свети цар Давид. „У њима нема спасења.“ Уздајмо се у Бога! А када се уздамо у Бога, тада ћемо моћи да се поуздамо и у човека. Јер човек је икона Божија. Слика Божија.

Нека сте срећни. Нека сте Богом благословени. Нека буду срећни празници и овај празник који је пред нама. Срећан празник – Благовести! Те благе вести, да је Бог дошао међу људе. Бог је дошао међу људе и донео љубав, а људи су му узвратили мржњом. Бог је донео мир, а човек ствара немир. Све док се човек не помири са Богом и са собом, неће имати мира, а нама треба мир. Не само нама, већ целом човечанству. Али какав мир? Христов мир. Онај за који Христос каже: „Мир свој дајем вам, мир свој остављам вам.“ Нека нам Господ помогне да живимо у миру, у љубави, у сагласју са Богом.”

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

На Пређеосвећеној Литургији се причестио верни народ и велики број деце. У ресторану Липовачка шума, одржан је састанак Митрополита и свештеника бељаничког намесништва, на којем је прочитан реферат протојереја Игора Обрадовића на тему „Нека би силом Васкрслог Христа васкрсла духовна снага у народу“. Након читања реферата уследила је плодоносна дискусија и поука Митрополита свим сабраним. После састанка, приређена је трпеза љубави за све окупљене.

Протојереј Владимир Димић