Служашчи ђакони били су протођакон Иван Гашић и Далибор Нићифоровић.

Чтечеви који су саслуживали молитвено и практично овом приликом били су вероучитељ Бојан Тодоровић и студент богословља Бојан Стевановић.

Певачки састав „Беличка клапа“ из Јагодине обојио је музички ово молитвено сабрање. Светој Литругији присуствовао је г. Ратко Стевановић испред Градске управе Јагодине и друга одликована господа јагодинских црквених општина.

Митрополит је и овом приликом након читања одељака из Светог писма Новог завета поучио вернике своје Епархије:

„У Име Оца, и Сина, и Светога Дуга! Браћо и сестре, Јеванђеље које смо сада овде чули говори нам како је Господ наш Исус Христос, који је пун љубави, који је пун осећања према другом човеку, који осећа радост човека, али у исто време осећа и бол и тугу човека... И управо данашње Јеванђеље нам о томе говори како је Господ исцелио, оздравио човека који је био глув и нем, или како бисмо ми данас рекли – мутав. Можете замислити како се осећао народ који је био са Христом када је Он исцелио овог човека, када је онпроговорио, и прво што је почео да говори, почео је да хвали Бога, а у исто време да исповеди своју веру у Господа Христа. И зато, ако смо мало пажљивије саслушали овај данашњи јеванђелски одељак, можемо да видимо да је овде реч о вери. И да уствари све нама бива од вере, то јест – каква нам је вера и како верујемо, тако нам Бог и даје. Каква је у нама љубав према Богу и ближњима, тако нам се и узвраћа. Али човек све мисли: „Ја више дајем љубав другоме, а мени други не узвраћа како треба; ја другога волим, а овај ме не воли како ја мислим да треба да ме воли“. Ако се љубав даје да би се нешто добило, како каже Јеванђеље, онда се све губи. Јер то није она права љубав, није она јеванђелска љубав, него је она телесна, похотна љубав, љубав кога некога волим због овога или због онога. Међутим, кад је у питању љубав Божија, она подједанко све воли – и онога који те не воли, ако имаш праву љубав, ти ћеш га волети. И што се онда ти оптерећујеш што те други не воли? – Ти чини своје, ти дај од себе. А онда ће Бог знати како да то узврати. Немојмо мерити ни веру, ни љубав према себи или од себе. Него то проверимо Црквом и Јеванђељем. Вера и љубав не бране се речима него делима. И зато заиста ако видите човека да стално нешто говори о љубави, питање је да ли он има праву љубав. Јер све за таквог човека што није по његовој мери, то није љубав. Зато ћу поновити – „само је љубав оно које ја дајем, значи ја само вреднујем неку своју жртву, док другу жртву не признајем или не прихватам; јер није по мери“. Дакле такав је човек себе ставио као меру, а није Бога ставио као меру. И заиста треба да знамо да је и вера и љубав и нада, да су то дарови Божији. Да то није наше. И што имамо више дара Божијега у себи, онда ћемо имати и праве љубави, праве вере, и праве наде. А како да подразумевамо тај дар Божији и шта је уствари тај дар Божији? – Дар Божији љубав јесте сретање или боље да кажем сусрет са Господом Христом. И он треба да буде управо тај унутрашњи начин осећања, одностно на унутрашњи начин је једино само могуће да ми испољимо и веру и љубав. И ако се само будемо ослањали на речи, а речи нисмо претворили у дела, то је чак и погубно. То није љубав, таква љубав није љубав, то је псеудо љубав. То је нека измишљена љубав, или боље речено љубав од интереса. Зато је Господ када је васкрсао и када су остали апостоли који су пре апостола Томе видели Христа васкрслога, кад су му казали: „Видели смо Господа“, он каже: „Ја не верујем то што ви говорите. Хоћу ја да се уверим, хоћу ја да опипам тог Господа да је васкрсао. Хоћу ја да метнем своје прсте у његове ране да видим јел то заиста васкрсли Христос, које је само пре три дана разапет. Да ли се виде те ране...“ Све то хоће Тома да провери. Отуда је дошло у нашем народу -каже: „Као неверни Тома“. Није тако. То неверје Томино како кажу Свети Оци уверило је милионе људи. Тако да то Томино неверовање јесте уствари да ми стално поставимо то питање: „Хоћу да проверим Господа, хоћу да га загрлим, хоћу да га осетим“, и због тога ми ћемо да видимо као да Господ наш Исус Христос критиковао апостола Тому. И уствари рекао му: „Добро је што хоћеш да ме додирнеш“, каже Христос Томи, „добро је што хоћеш да ставиш руку своју у ране моје и да се увериш да сам то ја али та потреба треба да потекне изнутра, Томо. Не на тај спољашњи начин“. Изнутра да целим бићем пожелимо да загрлимо Господа. Е кад се Тома уверио, шта је рекао? – „Господ мој и Бог мој“. А и то нам је поука – да ми у свим својим приликама и неприликама да му говоримо: „Господ мој и Бог мој“. И док тако говоримо и док тако верујемо да је Бог – Бог наш, да је он један од нас, да је он Бог постао човек, а остао Бог, онда заиста лакше ћемо све у животу да поднесемо. Јер знамо да је Господ са нама, али Господ је са нама уколико је он у нама. А ми управо њега усељавамо кроз веру. И док је Господ у нама, каже: „Ко ће против нас?“ – Не може нико. Треба да видимо, треба да додирнемо Христа и његове ране, али да имамо и веру у његову победу над смрћу. Све у нашем животу почива на вери. Каква нам је вера, такав нам је и живот. Али човек може да измисли веру, човек може да измисли љубав, али хоће ли имати користи од те вере и од те љубави? – Не, не може имати никако. Зашто? – Зато што је то краткотрајна – и вера таква, и краткотрајна таква љубав. Док љубав божанска – она је вечна, она је непроменљива. Бог подједнако воли човека и пре његовог греха, и у његовом греху, и после његовог греха. Зашто? – Да би га подстакла на љубав тог човека који греши, да осети како је то управо страшно огрешити се о љубав божанску. А ми некако: „Није ми баш стало како ћу се огрешити о љубав божанску, него ми је стало како се тај други човек греши о моју љубав.“ Значи опет си себе ставио у центар. Опет све мериш својом мером. Каква је наша мера? – Наша људска мера је слаба. Она је од данас до сутра. Она је данас оваква, сутра је онаква. Али мера божанска је непроменљива. И зато вера има свој језик. А тај језик вере управо јесте љубав. И зато на темељима вере важно је и потребно да видимо ту дубинску чежњу за Христом, баш онако како су имали и светитељи Божији, угодници Божији. Они се вером, љубављу, надом, које су претакали у дела, тиме се спасили. Нису се они само спасили на то што су говорили: „Ја верујем“, него потврђивали веру својим животом. Зато су светитељи са песмом одлазили на мучеништва, а знамо да су хришћани вековима убијани само зато што су веровали у Христа. Али они са радошћу иду на губилишта зато што знају да их чека Христос, зато што знају да их чека љубав Божија и да ће управо Господ их наградити божанском љубављу за оно што су они показали према Богу и према ближњему. Онај који темељи свој живот на вери у Христа, он напросто гради свој посебан поглед на свет. Он другачије гледа другог човека. Он га онда гледа као бољег од себе. Он гледа да је он праведнији од себе, да је исправнији од себе, и не само поглед на свет, на живот, такав човек све гледа другачијим очима. Зашто? – зато што у његовим очима, његовом срцу, његовој души стоји љубав и вера. И он више не испитује другога, него му је само стало да провери: „Је ли моја љубав права божанска љубав, или је моја љубав оно нешто друго; је ли је моја вера она јака вера за коју Господ каже да и горе може да премешта?“ И заиста овај догађај из данашњег Јеванђеља говори нам шта је претходило оздрављењу овога човека, који је као што рече Јеванђеље био глув, био нем, био мутав. Шта је то претходило? – Претходио је сусрет његов са Христом. И то је оно што треба да имамо у нашем животу као најважније, то да тежимо да се сретнемо са Христом. Као што желимо и тежимо да се сретнемо са особом коју волимо, али Христом је волимо, и тако је најважније у животу то сретање, сусрет тај. Е само је сад важно: „Како ја гледам на тај сусрет; из којих разлога ја желим да се сретнем са том другом особом?“ А све што није јеванђелско у овом сусрету, то је као дим, као пара. Појави се и нестане. Свети јеванђелисти кад нам описују та чуда која је Господ чинио видимо како народ прилази Христу. Како он жели да чује реч Христову. Али не само да чује, него да испуњава. Јер је народ живео од речи Божије. По оном опет јеванђелском: „Не живи човек само о хлебу, него о свакој речи која излази из уста Божијих.“ Е то је та наша права храна којом треба да се хранимо. То је храна коју нам је дао Господ – себе. То је храна коју нам је Господ дао и даје кроз Цркву и Свету Литругију. А то је Причешће. Дакле то значи да само присуство Годпода Христа повећава у нама и веру, и љубав, и наду, и однос једних према другима. То значи да се у нама појављује са таквом љубављу и вером, у нама се појављује сила Божија, моћ Божија. Па то је она сила Божија и моћ Божија коју су апостоли управо због вере кад им је Господ рекао: „Идите, мртве васкрсавајте, болесне оздрављајте“. Па чиме су они то чинили? Собом? – Не, него вером у Бога, вером у Христу; и љубављу према Христу и према том болеснику. Оно што треба да знамо јесте да без праве вере и без праве љубави не знам да ли може човек да се назове човеком. И зато апостол Павле ће да каже да онај који хоће да приђе Богу, он треба да верује да Бог постоји. И не само да Бог постоји, него и да Бог награђује оне који верују у њега. Ето нам разлога како треба да се боримо за веру. Како треба да заиста верујемо. Млака вера – то је горе него безверје. У млакости својој човек брзо залута. А шта је уствари вера? О томе бисмо могли да говоримо дефиниције и дефиниције шта је вера. Али то нам је најбоље чини ми се рекао апостол Павле када је казао: „Вера је извесност онога коме се надамо и чекање онога кога не видимо“. То је вера! То је и љубав. Љубав „коју не видим“, али је осећамо. То је љубав „која ме зближава са Богом“ и једне са другима. Не из било којих других разлога, него због тог правог сусрета. И зато шта је вера? – Вера је, опет како кажу Свети Оци – свевидеће око душе. Другим речима, душа која види Бога, која иде за Богом. И опет ћу рећи – вера је тај сусрет са Господом нашим Исусом Христом. То је вера – сусрет грешника са Безгрешним. А човек кад мисли да није грешан или површно каже: „Јесам ја грешан, али зато је други грешнији од мене“, ееее онда ту нема праве вере, ту нема ни праве љубави. Зашто? – Па како љубав може да суди некоме? А ми судимо, ми просуђујемо управо зато што немамо љубави. Да имамо љубав не бисмо просуђивали, и судили, и осуђивали друге тобоже што нам не узвраћају љубављу коју: „Једино ја знам да дајем на прави начин“. Треба то да имамо стално на уму – да нам је потребна вера. Она вера која поткрепљује и јача хришћанске врлине у нама. А те врлине нас чине моћним. Вера, нада и љубав – она уздиже човека, али не да се човек горди, него га подстиче да се уздиже, да се подиже ка небу, ка Богу. Вера оно што је немогуће чини могуће. Вера и љубав изгоне сваки страх. Тамо где је љубав, „Шта се онда плашиш?“„Што се онда плашиш ако те други не воли?“ Нека га – то је његов терет, то је његов крст који не зна да носи, а клеца под таквим теретима... „Али кад имаш љубав, онда немаш страха.“ Зато љубав изгони сваки страх из човека и човека уводи у један ненарушиви мир. Човек који нема мира у себи, он ће стално да сумња. А онај који има мир у себи, може бити окружен свим немирима овога света, али он има Христа који је мир наш. И кад имамо тај мир Христов, ми имамо мир и у себи, имамо мир са собом и имамо мир једни са другима. И зато је Господ, када је исцелио слугу оног капетана и кад је ишао да га оздрави, а они јављају: „Умро је, немој трудити учитеља“. Христс се окреће и каже: „Не бој се, само веруј“. Сећамо се како је она жена крвоточива пожелела, поверовала – ако се само дотакне реса Христове одеће да ће оздравити. Али се уплашила. И та жена није имала храбрости а стане пред Христа па да каже: „Господе, исцели ме, помози ми“. Зашто није имала храбрости? – Зато што су је сви осуђивали, јер та крвоточива болест је била болест која се онда сматрала нечистом. Онда се и она уплашила да неће и њој Христос казати: „Ниси ти за ово друштво, иди“. И зато отпозади стаје и дохвата се, и кад Господ осећа, он осећа наш свваки вапај ако је из чистог срца... Она се уплажила, шта јој је рекао? – „Не бој се, кћери, вера твоја спасла те је; иди у миру“. Е нека би нам Господ Бог дао управо да поседујемо такву веру. А тамо где је вера, тамо нема очаја. Без обзира шта нас је у животу снашло. Тамо где је вера, тамо је Христос. А тамо где је Христос, тамо је Спаситељ. Па онда шта? Што да се плашимо? – И ако наиђу искушења, „Знам да је Христос са мном“, ако је у нама наравно. Ако је Христос са нама – оно што рекох - ко ће против нас? Али зато треба Христа целог да сместимо у себе. Да се не одвајамо од њега и да знамо, понављам и себи и вама – тамо где је Христос, где је Спаситељ, тамо се спасење, тамо тражимо спасење. Немојмо тражити пашу тамо где нема траве, него тамо где има, а то је Црква наша, то је Христос, то је наша вера, то је наша нада, то је наша љубав. Нека нам Господ помогне и дода нам вере, а и ми да се молимо. И апостоли су се молили. Пазите, они су били са Христом, гледали шта Христос чини, али опет су говорили: „Господе, дометни нам вере, дометни нам љубави“. А човек данашњице чини ми се све мисли: „Мени је довољна вера, мени је довољна љубав коју ја имам.“ Да нам дометне вере, да нам дометне покајања, бар у овим данима Васкршњег поста, да кроз покајање се уверимо и поверујемо да је Христос Бог наш, да је Христос васкрсао, и да ћемо ми васкрснути ако се покајемо. Покајање је право васкрсење.

Бог вас благословио.“

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

После причешћа Светим тајнама Христовога Тела и Крви великог броја епархиота Шумадијске епархије и благодарствених молитава, уследила је трпеза љубави, брижно припремљена од стране старешине јагодинске Богородичине цркве протојереја Дејана Ђорђевића и протојереја Радосава Јаћимовића као и њихових парохијана.

Вероучитељ Угљеша Урошевић