У оквиру саме теме отац Александар сам грех је посматрао са стране правно-јуридичког и бибијског поимања греха.

Правно јуридички: “Овај начин схватања греха некако нам је најприближнији из разлога што је право увелико узет као критеријум за одређивање наших односа. Живимо и постојимо у друштву који одређује наше односе кроз систем поштовања или непоштовања одређених правних норми. Тако да нам је та психологија већ рођењем пријемчивија у односу на друга схватања. Јуридичко схватање греха претпоставља постојање одређених закона (па и црквених) и у мери колико их поштујемо ми сами одређујемо нашу блискост или удаљеност од Бога. Покајање нам пружа моралну утеху и мир да нам је преступ опроштен и да својим снагама стичемо спасење. Литургија долази као додатак и потврда наше личне и моралне савршености. Узрок греха је преступ заповести.”

Библијско поимање греха има један другачији приступ: “Грех је раскид једне љубавне (личне) заједнице са Богом. Покушај живота без Бога. Зато га и кроз Библију тумачимо као "промашај." Онај ко живот тражи ван извора Живота је на погрешном путу и он греши. То су покушали Адам и Ева "постаћете као богови." У том смислу библијско тумачење греха не задржава своје тумачење на етици него на последици коју она изазива (бол, отуђеност, зло, смрт). Узрок греха је смрт.”

На крају се отац Александар дотакао светоотачког поимања греха: “Свети оци када су тумачили грех имали један проблем. Ако се Адам покајао, сео поред врта и заплакао (слика данашњих богослужења), зашто то Господ није примио? Зашто је остао у греху/смрти?

Онда су ту развила једна жива теологија. Човек је створен из небића и приведен у биће. Његова природа је створена самим тим и смртна. Човек је грехом као изласком из љубавне заједнице са Богом изгубио могућност живота, коју он није имао у себи ни пре Пада. Тако да они долазе до једног закључка да би се Христос оваплотио и да Адам није погрешио. Грех као смрт не извире из преступа закона већ из тога што смо створени из небића. Створеној природи је потребна заједница са нествореном да би превладала смртност и пролазност. Свети оци од једног тумачења греха као преступа Божије заповести, греха као смрти, долазе до узрока греха и виде га у створеној природи. Узрок греха јесте у небићу.”

Излаз из круга зачараности грехом јесте управо света литургија: “Покајање је наше отварање за Бога. Покајање је израз наше слободе за изгубљеном заједницом са Богом. Са друге стране, Литургија је учествовање у тој пронађеној заједници, учествовање у Извору Живота.”

Следеће предавање на тему “Шта све (не) знамо о Светом Писму” одржаће се у пету недељу Великога Поста, предавач ће бити протонамесник Бранислав Матић.

ђакон Александар Ђорђевић