Велики број сабраног верног народа, као и деце овога краја, дочекао је свога Архијереја и узео активног учешћа у богослужбеном сабрању.

Његовом Високопреосвештенству саслуживали су: архимандрит Јевтимије, протојереј-ставрофор Љубиша Смиљковић, протојереј Новак Илић, протонамесник Горан Лукић, протођакон Иван Гашић и ђакон Бојан Миленовић.

У својој Архипастирској беседи Митрополит шумадијски Г. Јован је рекао:

“Када постимо и када се молимо, онда се ми, у ствари, и преображавамо. Када постимо и молимо се, онда осећамо како у нама струје благодатне силе Божије, силе поста и молитве. А, сила поста и молитве је огромна. Зато је Господ и рекао у Јеванђељу да се овај род, милсећи на род ђавослки, изгони само постом и молитвом. Заиста, када човек почне да пости и да се уздржава од неке врсте хране, онда и тело почне да се уздржава и тада ми дајемо духу који је у нама да дејствује. Пост није циљ сам по себи,а ли је пост средство да дођемо до циља. Циљ овог васкршњег поста јесте да дођемо до циља, до Васкрсења. Да дођемо до јединства са Богом кроз Свету Тајну Причешћа. Зато управо пост нас подстиче да се током поста што чешће исповедамо и причешћујемо, да осетимо то сједињење са Богом. Да управо када се причешћујемо, браћо и сестре, да знамо да ми Бога који је несместив и изнад васељене и изнад свега сместамо у себе. Господ нам је дао тај дар да Несместивог бога ми сместимо у наша мала уста. Погледајте смирења Божјега и љубави Божије, како нас Бог воли онакве какве јесмо и то не смемо да заборавимо. Бог нас воли и кда паднемо, али треба да будемо свесни да смо пали. Јер човек који није свестан да је пао неће ни покушати да устане. Човек који није свестан својих грехова неће ни да се каје. Зато ће наш човек кака питамо да ли се каје рећи да нема зашто да се каје, јер није убио, није украо. Па зар је само то грех? Има много више грехова драги моји и управо ситни греси доводе до тог највећег греха, а то је, браћо и сестре, одступање од Бога. То је највећи грех када човек дође у стање да окрене лице своје од Бога и највећи грех када устане на себе. И зато нам треба то покајање да осетимо ту грижу савести да смо се огрешили о Бога, да смо се огрешили о човека, да смо се огрешили о заједнице и Цркве ка Тела Христовога. Покајање нас приводи да спознамо себе и да победимо себе. Да победимо нашу гордост, нашу сујету и падове. Покајање нам помаже да видимо себе да сагледамо себе. Оно нам говори да треба да се мењамо. Покајање је убица страсти. И ако човек не господари својим страстима он заблуди и не осећа да је скренуо са правога пута. Покајање, браћо и сестре, подиже палога човека. Ми падамо по природи својој, али не смемо да губимо верукада паднемо и да кажемо себи да нама више нема спасења. Да, Господ ће нас подићи са тог пада, али само ако Господу пружимо руке своје и ухватимо се за руку Божију. Јер, нема провалије у коју човек неможе да упадне својим слабостима и својим страстима, а да Господ неће да се савије да ухвати за руку и збави тог човека. Покајање изазива код човека онај духовни плач, изазива оне духовне сузе којом он каје своје грехове. А покајничк асуза је много велика пред Богом. Не суза гордости, не суза од сујете, него она суза покајничка, она отвара небеса. Зато ће владика Николај у једној својој духовној песми рећи “У тој сузи покајања заблистаће Христов сјај, имај у Њег поуздања отвориће теби рај.“ Дакле суза отвара небеса, покајничка суза отвара рајска врата, она врата која је Адам, када није хтео да слуша Бога, затворио својом непослушноћу, својом гордошћу.

Пост без молитве нема сврху. Пост и молитва јесу, како нас учи света Црква наша, та два крила уз помоћ којих се човек узлеће на небо. Нама је Бог дао оба крила, дао нам душу, Цркву, Свете такне и свете врлине са којим аможемо да узлећемо на небо. Зато хришћани треба да ходају земљом, али да мисле на небо, како кажу свети Оци. Зато, помолимо се Богу да нам Бог подари силе духовне и моћи да остатак Васкршњег поста проведемо онако како нас учи Црква, како нас уче Свети Оци. Имамо ли Христа у себи, онда ми имамо вечност у себи. Али често човек зтаборави на вечност због своје пролазности, и ко се труди само за оно што је пролазно тај губи вечност. Нека би дао Господ да осетимо радост од поста, а не тугу зато што не једемо неку врсту хране. Нека нам Господ помогне, нека нас Господ спасе, нека нам и данашње Причешће којим ћемо се причестити буде на задобијању благодати Божије да можемо да издржимо искушења, јер ђаво обично човека напада онда када човек каже да хоће да живи мало боље, односно хришћанскије, ако могу тако да кажем. Не треба да се плашимо ако нас ђаво управо због тога напада, јер он не воли пост и молитву и плаши се нашег поста и молитве и зато нас наговара да то не радимо и да то одложимо за неки други пут. Живот је у Богу, али Живот је и у човеку, јер се управо преко тог другога ми и спасавамо. И Бог није дошао ради једног човека него ради целог рода људскога. Нека нам буде срећно и благословено данашње Причешће и нека нам Причешће буде подстрек, као што рекох браћо и сестре, да стално мислимо како је то лепо кад се сретнемо са Богом“, рекао је Митрополит Јован.

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

Након Свете Литургије приступило се читању реферата на тему “Васкрсење Христово је лек од трулежности“, коју је за бову прилику припремио јереј Владимир Марјановић, а после излагања уследило је мноштво пиатања везаних за саму тему, што је довело до развијања плодне дискусије.

Потом је у ОШ “Јанко Катић“ у Рогачи одржан Васкршњи час, који су трудом и љубављу припремили ученици са својим вероучитељем и наставницима. Том приликом, Митрополит Јован рекао је: “Свако дете јесте парче раја на земљи. Доживљавам вас као своју децу духовну што се радујем гледајући ваша насмејана, чиста лица, безгрешне деце које Господ највише воли. Зато је Он и рекао у јеванђељу „Пустите децу да долазе к мени и не браните им, јер је њихово Царство Небеско.“ Драги учитељи, драга браћо свештеници, на свима је нама увек била, а поготово некако данас, велика одговорност, а нема веће одговорности неко бити родитељ, бити учитељ, нема веће одговорности него извести дете и показати му прави пут у животу. Зашто кажем прави пут, зато што смутна су времена, али ми који смо хришћани и не губимо наду и знамо да је победа тамо где је Победник. Жилим вам да својим животом сведочите да ова наша земља, Србија, може да буде рај, а земља ће бити рај уколико ми себе будемо припремали за радост, за љубав, а Господ је рекао да нема веће љубави него ко живот да за другога. Давајте се и волите једни друге, помажите једни другима, покажите да сте хришћани и на речима и на делу. Бог вас благословио и сваким добром даривао.“

ђакон Бојан Миленовић