Непосредно пред Свету Литургију свештенство Колубарско-посавског намесништва исповедио је игуман манастира Денковац, архимандрит Онуфрије.

Литургијском сабрању присуствовао је и на њему се причестио велики број верних. Митрополит Јован је у надахнутом слову верни народ поучио говорећи о вери, смислу и суштини поста и између остлог рекао:

“У име Оца и Сина и Светога духа, браћо и сестре!

Да нам буде на здравље и спасење молитве и ова служба коју данас овде вршимо у овом свештеном манастиру. Да нам Свето причешће којим се причешћујемо буде на опроштење грехова и на живот вечни. И то је управо наважније, зашто се ми причешћујемо за живот вечни и за опроштај грехова. И заиста, Хришћанин који се редовно не причешћује, да ли се може назвати Хришћанином? Зато је црква, браћо и сестре, у овом великом посту, Васкршњем посту, којом се служи пуна литургија суботом и недељом црква благословила да вршимо ову службу преосвећених дарова средом и петком. Управо из разлога да би се народ чешће причешћивао. Јер ми када се причешћујемо, ми се сједињујемо са Христом. Ми када се причешћујемо и када се припремамо за Свето причешће постом, молитвом, али не само постом и молитвом, него свим хришћанским врлинама. На првом месту љубављу, јер љубав је изнад и поста и молитве. Ми када се причешћујемо Телом и Крвљу Господа нашега Исуса Христа, ми браћо и сестре, задобијамо божанске енергије. Оне енергије које нас подстичу, које у ствари у нама запаљују жељу за вером за надом за љубављу, за вршење и испуњавање заповести Божијих, али и да живимо по Јеванђељу. Заиста браћо и сестре, у Причешћу је духовна снага. У Причешћу је сједињење човека са Богом. И ако би смо заиста мало о томе размишљали : ,,Данас сам се причестио, да кажем, ја сам данас Христа примио у себи, ја сам данас постао један као Бог по благодати, ја сам данас примио Христа и Њега треба да носим!“ Ако ми носимо Христа у невољи, онда нас Христос браћо и сестре носи кроз све невоље, кроз све ми различите патње, кроз све наше патње, кроз све наше патње. и свега осталог, треба да црпимо ту духовну снагу Светог тела и крви Христовој, јер нас тело и крв Христова оживљава: „Ко једе моје тело и пијем крв, у њему. Ко једе моје тело и пије моју крв има живота у себи". Не једемо ли Христа, не причешћујемо се, не живимо ли Христом, драга браћи и сестре, ми ходамо по овој земљи, али ходамо као она кољуштура, како на једном месту каже Свети апостол Павле. Само је са Христом, и у Христу човек испуњен прави човек. Само је причешћем и живљењем по Христу и сједињење са Христом, човек достиже достојанство човека. А нема већег достојанства него бити човек. Који човек? Човек Божији, браћо и сестре. И ето, ми се налазимо већ у овој другој недељи Васкршњег поста. А пост нас, управо, усмерава да мало више обратимо пажњу на себе. Да мало више и чешће, боље речено, удубљујемо се у себе. Да мало чешће и више завиримо у себе, јер ако будемо завирили стално у себе и често у себе, онда нећемо тамо да завирујемо што нам одвлачи и ум и разум. Онда нећемо гледати шта то тамо неко други ради, да ли греши, да ли не греши, него чему гледати себе, из себе погледати гругога. Како из себе да погледамо другога? Па када уђемо у себе, браћо и сестре, кад отворимо своје срце и уђемо у њега, е онда ћемо видети управо ко смо и шта смо, јесмо ли Хришћани или нисмо Хришћани? Јесмо ли људи или нисмо људи? Је л' смо Божији људи или нисмо? И кад видимо у свом срцу шта је, кад видимо у свом срцу која је мутнина, да тако кажем, и мрак у нашем срцу од наших грехова од наших пропуста животних. Онда ћемо казати : ,,Па чекај, како могу да кажем да је овај гори од мене, кад сам ја сагледао себе?" А човек док не сагледа себе не може да прими Бога у себи. Зашто? Зато што треба да очисти своје срце, да би у њему Бог се настанио, да би у срцима нашим Бог обитавао. Зато браћо и сестре, нека нам Бог да овај велики Васкршњи пост, да нам он буде, браћо и сестре, пут ка миру. Да нам буде пут ка међусобном познавању. Да нам буде браћо и сестре, ка међусобном разумевању. Да нам овај пост буде пут ка љубави. Ка љубави, не само једни према другима, него ка љубави и према непријатељима. Господу од нас хоће, да заволимо непријатеља, а није то лако. Како да заволимо онога који ме, на пример, гађа камењем, опростите ми што тако кажем, како да га заволим? Е то треба да превазиђеш, ту себе треба да победимо. И да применимо оно што у нашем народу, често српски народ изговара: "Ко тебе каменом, ти њега хлебом". Браћо и сестре, то је изговорио српски народ у оно време кад је био и неписмен можда, али је био просвећен Духом Светим, али је живео Христом. Живео вером, живео смирењем, браћо и сестре. Живео од хране Небеске, више него од телесне хране. И зато браћо и сестре, кажем пост нас уводи ка тој љубави. Пост нас још води у заиста још једну важну врлину Хришћанску, то је покајање. И зато опет наш народ каже да је покајање, радовање. Како? Зато што је покајање, Васкрсење. Зато што покајање подразумева промену, измену, да једном кажем: ,,Чекај, хоћу човече да се мало променим". Хоћу да видим да ли су моји поступци исправни. Хоћу да кажем себи: ,,Не ваља ти ово Јоване до данас што си радио, што си живео, како си живео". То је покајање. А шта је још покајање, браћо и сестре? Покајање је, признање грешности. Човек не може да се покаже ако није свестан да је погрешио и ако није свестан да је грешан. Ако нисам свестан да сам грешан, онда шта имам потребе да се кајем. Ако се не кајем, онда нећу задобити Царство Небеско. Како је Јован Крститељ почео своју прву проповед и како је почео проповед Господ наш Исус Христос, прве своје проведе? „Покајте се јер се приближи Царствo Небеско“. Покајање значи измена, преумљење, промена ума. Да више у мом уму не буде гордости, него да буде смирења. Да у мени више не буде гордости, него да буде послушности. Да послушам оно што ми Господ говори кроз Свето Јеванђеље и заповести, оно што ми говори црква моја, наша. Да то, браћо и сестре, али ми кад ми почнемо да учимо цркву, шта је црква, и хоћемо да се мало уздигнемо да покажемо своју мудрост како знам ово, па знам да исправљам другога. То што знамо да исправљамо другога, то нам може бити најчешће на осуду. Ми треба прво да исправимо себе. Али онај који опет мисли да је он исправан, неће се ни потрудити да се исправи. А он онда неће ни тражити помоћ Божију. Ми се не можемо поправити и исправити, браћо и сестре, без благодати Божије, без силе Божије, без моћи Божије. Него, мислимо да можемо сами са собом, можемо себе да исправимо, можемо себе да поправимо. Можеш, али на твој начин, а тај твој начин он се не слаже са начином Божијим. Богу се, браћо и сестре, приступа кроз веру, кроз наду, кроз љубав. И браћо и сестре, ми покајањем својим, кад се искрено покајемо. Не оно, фарисејски, не оно кажемо: ,,Па кајем се". Него кад кажем да се кајем, да пролијем сузу бола. Ког бола? Па бола, што сам се огрешио о онога који ме је створио. Што сам се огрешио о љубав који ме је створио из љубави. И браћо и сестре, ми кад се кајемо, ми радујемо Бога, ми радујемо Анђеле. Ми радујемо и свог Анђела чувара којег смо задобили на крштењу. Ако то знамо, да ћемо променом себе, изменом себе, покајањем зарадовати Бога и Анђела свога. Па онда ћеш добити крила од радости. Да што кажy, да од радости прескачеш брда, јер си радостан што си обрадовао Бога, а тим пре обрадовао себе, што си се променио, што си се променио. Дакле, браћо и сестре, темељ понављам, нашег покајања јесте у признању грехова. Зато нам је и овај пост дат, да се што чешће исповедамо. Да што чешће кажемо, пред невидљивим али свуда присутним Богом, пред свештеником, да се кајемо. Али, ако се исповедимо, па кажемо, на питање свештеника: „Да ли се кајеш?“, а ти кажеш: „Кајем се“, устанем, окренем се и наставим потпуно исто. Онда значи да те исповест није дотакла. Није ти исповест, браћо и сестре, дирнула срце. Ниси осетио покајање, ниси осетио промену, али ето Бог је милостив. Бог нам је дао, браћо и сестре, и пост овај као и остале постове. Зашто? Да би, кад миримо мало наше тело, онда умирујемо и своје страсти. Смиравај тело и смирићеш се и страсти. Зато Свети очи неки казу: ,,Пун стомак, пун је страсти". То не значи сад, да ми треба да изнурујемо своје тело и да се хвалим како данас нисам или седам дана, три дана, пет дана, не јео. Не, ми не треба да изнуравамо своје тело ми треба и тело да одржавамо. А знамо чиме тело треба да одржавамо. А треба да посебно водимо рачуна, да ли одржавамо душу? Чиме хранимо тело? Знамо. А да ли знамо чиме хранимо душу? Душу, а она се храни Христом. Она се храни црквом, она се храни понављам и себи и вама, прво себи то говорим, смирењем. Смиреном човеку, кад улаже на његов недостатак он ће само да каже: „Благослови, опрости, тако је“. А не смирен човек одмах ће да се буни, одмах у њему расте она страст што си ми казао, што си ме поправио, ко си да ме исправљаш? Па како да се не исправљамо, један другога треба да исправљамо, али не можемо другога да исправимо, док прво себе не исправимо. Ми волимо да учимо да учимо друге, да другима дајемо савете. Да ли ми примамо савете, од Бога, од цркве, од другога? Не, често мислимо ма шта он мени има да каже, шта он мене има да саветује. Човече чим тако кажеш, ти си дошао у једно неприродно стање. Дошао си у једно болно стање. Грех је у ствари неприродна, грех је браћо и сестре, који нас удаљава од Бога. И зато дајмо мало, направимо један мали корак у овоме посту. Да кажем себи да ћу од данас мало да обуздам свој језик, па ћу данас мање да причам или како то моји Студеничани кажу: „Ја ћу од данас да препнем језик за зубе“. Зашто? Па зато браћо и сестре, што језиком, тим даром Божијим. Не схватамо језик као дар Божији. И да нам је Бог дао језик да хвалимо Бога, да хвалимо човека. Да славимо човека као икону Божију. Сви смо икона Божија. Е сад на шта употребљавамо језик? То сваки од нас нек се запита. Да ли га употребљавамо да славимо Бога или да ружимо Бога, или да псујемо Бога? Што је нажалост и у нашем народу, то и дан данас, и те како присутно. Дакле, све ово нас подстиче пост, али пост, браћо и сестре, не састоји се само у телесном начину посћења, и ако то треба. Треба да постимо умом. Да нам ум не блуди. Да постимо речима, да постимо делима, да постимо очима, да постимо ногама. Како ногама? Па ногама идем да крадем, па ћу данас да кажем да нећу да идем да крадем, значи, постиш ногама. Постиш целим бићем. Али пост, без молитве, драги моји, немамо од њега много користи. Одвојити пост од молитве или молитву од поста, то је све празно. Као што, на пример, ако одвојимо Христа од цркве, онда она није црква. Ако цркву одвојимо од Христа, онда Христос није Христос, браћо и сестре. Дакле, да се молимо Богу. Да нам Бог, баш у овим посним данима, када нас налазе, можда, и већа искушења него обично, да будемо благодарни ако смо осетили да су нас спопала искушења. Како то? Па ако сам видео да ме искушења сналазе значи да онај нечастиви почео да води борбу са мном, јер он неће пост и молитву. Нечастива сила неће пост и молитву, зашто? Па зато што је сам Господ рекао да се и ђаволи постом и молитвом изгоне. Зато на више напада, али зато треба да још утростручимо и наше молитве и наш подвиг, наше милосрђе, нашу веру нашу љубав.

И знајмо, данас Бог воли. Немојте да слушате, тамо неке ,,духовнике" који вам прете да неким огњем, не знам овим, не знам оним, не. Бог је љубав. Е то треба да осетимо. И када осетимо да је Бог љубав, онда ћемо браћо и сестре, искрено заволети Бога. Јер ко је одвојен од љубави, одвојен је од Бога, и који је од Бога одвојен он је одвојен од љубави. Да се молимо и да кажемо: ,,Господе, не могу сам собом да владам". Треба да признамо, браћо и сестре, да смо немоћни, да смо слаби. Да је наша људска природа огреховљена. Треба и то да знамо да је Господ дошао да ту управо нашу људску природу огреховљену, слабу, да је узме и узео је и узнео на Небо. Значи нисмо остављени од Бога, само ако ми не оставимо Бога. Нека је срећно данашње сабрање овде, наше молитве, нашу жртву коју смо поднели да дођемо на службу а на првом месту да нам буде на благослов, на живот вечни, на освећење и просвећење Свето причешће.

Бог вас благословио!”

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

По већ устаљеној традицији, после Свете Литургије, прочитан је овогодишњи темат ,,Да Бог није љубав, не би било љубави на земљи" који је припремио протојереј Зоран Ивановић, парох миросаљачки. Након читања реферата уследила је квалитетна дискусија о ономе што је у реферату речено.

У поподневним сатима Митрополит Јован је заједно са игуманом Евстатијем и свештенством освештао земљиште за нови манастирски храм.

Ово духовно сабрање завршено је очинском поуком Високопреосвећеног Митрополита и трпезом љубави коју је припремило братство ове светиње на челу са игуманом Евстатијем.