Лепоти литургијског сабрања допринео је и хор Саборног храма, под диригентском палицом протојереја Драгослава Милована.

После прочитаног јеванђелског зачала, Високопреосвећени Митрополит шумадијски Господин Јован обратио се верном народу надахнутом беседом:

„У име Оца и Сина и Светога Духа. Помаже вам Бог, браћо и сестре!

Већ више од хиљаду година, Православна Црква је установила да се прва недеља Великог поста прославља као Недеља православља. Овај дан обележава победу Православља над свим јересима које су до тада смућивале народ Божији, а нарочито јерес иконоборства. Ова недеља сведочи о тријумфу Цркве над иконоборцима, и у њој је потврђена вера да можемо изображавати лик Христов на иконама, као и ликове светих Божијих угодника. Људи који су се противили иконама полазили су од уверења да је Бог невидљив. И јесте – Бог је по својој природи невидљив. Због тога су они тврдили да није исправно изображавати лик Бога, светитеља или било кога другог на иконама.

Ако тако посматрамо, можемо се подсетити речи Светог Јована Богослова: "Бога нико никада није видео; Јединородни Син, који је у наручју Очевом, Он га објави." Међутим, браниоци и поштоваоци светих икона одговарали су на исти начин, позивајући се управо на Светог Јована Богослова. Јесте, Бог је по својој природи невидљив, али је невидљивог Бога нама људима открио Његов Син, Господ наш Исус Христос. Он је, како каже Свети Јован, кроз сву вечност са Богом Оцем. И заиста, ако ово имамо на уму, онда разумемо зашто изображавамо лик Сина Божијег и светитеља на иконама и зашто их поштујемо. Ми иконе поштујемо. Пред њима се молимо. Али клањање припада само Богу. Богу јединоме клањамо се, браћо и сестре.

Спорови и потреси око поштовања икона трајали су, као што рекох, више од 120 година. Али Црква је, учењем светих отаца, утврдила како треба да поштујемо иконе. Како треба да гледамо иконе? Треба да их гледамо као некога кога волимо, али који нам није тренутно пред очима. Као када у одсуству вољене особе чувамо њену фотографију и гледајући је, сећамо се те особе и чекамо њен повратак. Тако и ми, гледајући иконе, чувамо веру, поверење и наду у сусрет са Христом и светима. Али, браћо и сестре, овај данашњи празник има још дубљи значај.

Ова победа над иконоборством сведочи о највећој истини – да је Логос, Син Божији, постао тело. Пазите, Син Божији постао је човек. Како каже Свети Јован: "И Логос постаде тело и настани се међу нама." То је истина нашег спасења. Син Божији постао је један од нас. Постао је човек, али је остао Бог. Он је објавио Бога Оца и показао нам лице Божије. А у тој истини открива се још једна велика тајна: у личности Христовој уједињене су људска и Божанска природа. А то значи да је нама, људима, дата могућност да по благодати постанемо обожени. Човек може постати Бог не по својој природи, већ по благодати Божијој. Обожење је циљ нашег живота, браћо и сестре!

Зато је Свети Владика Николај молио да се српски народ "обожи, сложи и умножи." То можемо постићи једино са Богом. Једино у Цркви. Нека нам ова Недеља православља буде подсећање на нашу веру, на победу истине, на заједницу са Христом и Његовим светитељима! То како можемо ићи путем обожења и како можемо учествовати у ономе што је Божанско, откривено нам је кроз Сина Божијег, Господа нашег Исуса Христа. Све то, драги моји, забележено је у Светом Јеванђељу. Оно што је воља Божија и оно што је наша природна воља у складу са вољом Божијом, откривено нам је управо у Јеванђељу Христовом. Зато и кажемо да је Јеванђеље наше огледало. Желимо ли да видимо какви смо, како живимо, какво нам је понашање и поступци у животу – треба да завиримо у Јеванђеље. Али у Јеванђеље морамо да завиримо са дубоком вером, са великом побожношћу, молећи се Богу да нам помогне да у њему видимо себе. Јер, кроз Јеванђеље открива нам се могућност заједнице човека са Богом.

У њему нам је откривено шта је породица, као и многе друге истине које данас мучи модерног човека. Он се пита шта је породица, а ми видимо где нам је породица и у каквом је стању. Међутим, тај модерни човек заборавља да је породица икона Цркве. Или, како је назива Свети Апостол Павле – мала Црква.

Тако нам се у Јеванђељу, боље речено кроз Јеванђеље, открива и шта је слобода. Да ли је слобода чинити све што пожелимо, само зато што смо власници свог тела и душе? Тако многи говоре, али треба се запитати – да ли је човек заиста власник било чега? Као хришћани знамо да све што имамо јесте дар Божији. Да нам је Бог дао таланте, способности и живот, не да бисмо их закопали, већ да бисмо их умножавали. Али има и оних који мисле да се дар Божији може бранити виком, буком и хаосом. Зато, браћо и сестре, да бисмо схватили да је све што имамо дар Божији, потребна нам је вера у Бога и поверење у Њега. Потребан нам је подвиг, како кажу Свети Оци.

Није довољно само рећи: "Бог је љубав." Јесте, Бог јесте љубав. Бог све прашта. Али када? Само када човек тражи опроштај. А човек ће тражити опроштај само ако је свестан да је грешан и ако призна своје грехе. Зато је истина да је Бог љубав, али да бисмо задобили ту љубав, морамо се трудити. Ако се не трудимо, нећемо је задобити. Као у сваком аспекту живота – ако се не потрудимо, нећемо ништа постићи. Труд је неопходан, али морамо знати како да га усмеримо. Не на свој начин, не по свом нахођењу, не проглашавајући своје мисли и речи за савршене. Већ у смирењу, у молитви, молећи Бога да нам подари прави пут.

Пут ка подвигу јесте пут ка Богу. Треба живети у подвигу, у сарадњи са благодаћу Божијом. Треба чистити свој ум и срце, и тако ће и наша душа и тело постати чисти. Тако су живели, молили се и веровали сви свети Божији угодници. Тако су устали у одбрану вере и правде Божије. Тако су устали против иконоборства, које је више од 120 година мучило народ Божији.

Али, као што рекох – Цркву нико није победио. Црква је увек победник. Ко год је ратовао са Црквом, никада није добио тај рат. Зато, браћо и сестре, данас славећи ову победу над иконоборством, славимо у ствари и свих седам Васељенских сабора, на којима је утврђена наша вера. Славећи Недељу православља, славимо чињеницу да је Син Божији постао човек, и да ми можемо бити спасени. Славимо истину да смо створени за вечност и да можемо учествовати у Божанском.

Славимо истину да можемо, браћо и сестре, бити обожени. Овај дан нас позива на веру, на поверење, на преображење нашег бића. Позива нас да у Недељу православља станемо у одбрану не свог личног мишљења, већ учења Цркве. А како ћемо бранити учење Цркве ако не знамо шта је Црква? Цркву најбоље познаје онај ко живи Црквом. Онај ко слуша шта Црква говори. А Црква више од 2000 година проповеда истину. А истина је једна – спасење је могуће само у Цркви и кроз Цркву. Зато, браћо и сестре, ако желимо да нам живот буде у Цркви, треба да га таквим и учинимо. Јер наш живот потврђује учење Цркве. Ако живимо у складу са Црквом, ми својим животом потврђујемо истину њеног учења. Ту нема подељености, ту нема двојности. Ту нема шизофреније. Јер тамо где је Христос – тамо је Истина. Браћо и сестре, сведоци смо подела и неслоге, а подела је, како кажу Свети Оци, духовна шизофренија. Видимо појединце који желе да уче шта је Црква, а не живе Црквом. Они се служе Црквом, али не живе у њој и са њом. Зато и долази до подела. Најтеже је када човек запада у такво стање, а не види да је у њему. Али Црква, вера и истина се не бране ни виком, ни хаосом, ни непослушношћу, већ смирењем и послушањем Цркви.

Ако заиста знамо шта је Црква, нећемо устајати против ње. Јер знамо да без Цркве нема спасења. Када неко каже да брани Цркву, а својим поступцима је руши, на њега се односе речи Његоша: "Што га брани, кад га не одбрани." Црква се брани животом, више него речима. Наравно, браћо и сестре, и речима када је потребно, али правим речима, мудро и достојанствено. Зато, нека нам Бог да да будемо православни не само по имену, већ и вером, и животом. Тада нећемо имати страха, нећемо имати фрустрација, нећемо бити искључиви, већ ћемо тежити заједници.

Онај ко не зна како да се уздигне, тај се најлакше одваја. Онај ко не зна како да живи у љубави, најлакше удара на Цркву. Али, браћо и сестре, ред и поредак у Цркви су чувани више од 2000 година и биће чувани до свршетка света. Зашто? Зато што Црква проповеда истину, а истина је једна – то је Господ наш Исус Христос. Црква проповеда један пут, једину стазу која води у Царство Небеско. То је онај пут за који је сам Христос рекао: "Ја сам Пут, Истина и Живот." Зато, браћо и сестре, будемо на путу Христовом.

Будемо на путу Јеванђеља. Будемо на путу истине. Величина човека није у томе да своје грехе прикрива или оправдава, већ да их призна. "Ја сам погрешио." У томе је снага и достојанство. Тај пут Христов је у ствари лествица која нас води у Царство Божије. Води нас у Царство љубави, где је Један у Тројици – Бог Отац, Бог Син и Бог Дух Свети, коме је слава у векове векова. Нека нам Господ помогне да очувамо веру наших светих предака, веру православну. Веру треба да спознајемо, јер што више будемо спознали веру и живели по њој, све више ћемо имати Бога у себи. Јер ми вером, као што често говоримо, уселјавамо Бога у своја срца.

А којом вером?

Вером Цркве. Вером коју су живели наши свети преци, Божији угодници, који су све бранили Богом. А оно што се брани Богом – то ће бити одбрањено. Није одбрана у томе да устајемо на једне или на друге. Не, тиме само показујемо своју слабост, а не признајемо је. Нека нам Господ да да овај пост буде благословен. Нека нам помогне да очистимо и душу и тело, и тада ћемо благоразумно живети, радити и чинити све у славу Божију!"

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

У Недељу Православља, ми се сећамо једне свете и свештене успомене, једне велике победе коју је православна црква извојевала 843. године, пре тачно 1178. година. Управо, на тај дан, прве или Чисте недеље Великог поста ондашњи хришћани су као и ми данас, постом, молитвом, чињењем добрих дела, победили јеретике, расколнике, иконоборце, и тако у пракси остварили истинитост Христових речи: “Овај род се изгони постом и молитвом”.

Срећко Зечевић, протојереј