Његовом Високопреосвештенству су саслуживали Архијерејски намесник орашачки, протојереј-ставрофор Мићо Ћирковић, протојереј-ставрофор Драган Селукић, архијерејски намесник опленачки, протојереј-ставрофор Миладин Михаиловић, протојереј Љубиша Ђураш, протођакон Иван Гашић и ђакон Александар Бабић.

У току Свете Литургије је Митрополит вернима произнео своју беседу о празнику и тиме их поучио значају данашњег празника.

“У име Оца и Сина и Светога Духа,

Помаже вам Бог браћо и сестре. Срећан празник Сретења Господњег. Срећан празник и наше државности. Нека је срећно и Богом благословено наше данашње сабрање овде у овом историјском месту Орашцу где смо управо се сабрали да Литургијски, молитвено прославимо овај празник Сретења Господњег. Ја мислим, браћо и сестре, да је врло важно у животу свакога човека да се сретне са неким. Мислим такође да је ужасно ако човек дође у такво стање да се не сретне са никим. То значи да је тај човек саможив. То значи да је то човек који мисли само на себе, који је себе оградио собом браћо и сестре, и он ни нема потребу за сретањем. Ако ми, браћо и сестре, немамо потребу прво на првом месту да се сретнемо са Богом, нећемо се срести ни са самим собом и нећемо се срести, браћо и сестре, ни једни са другима. А да би се срели и да би осетили ту радост сретања, ту радост загрљаја једних, других и да осетимо благодатно дејство тог загрљаја једних са другим, не можемо ако немамо љубави према Богу на првом месту - понављам, и ако немамо љубави једни према другима. Зато кажем и понављам, сретање је врло важно у животу и зато човек треба да изграђује себе да би могао да се сретне са другим. А ми се срећемо са онима које волимо, је л' тако, и који нас воле. Па ваљда ми као православни хришћани, крштени људи, знамо да нас воле људи, да нас воле родитељи, браћа, сестре, комшије, пријатељи и то је све у реду, то је људски. Али на првом месту треба да знамо, браћо и сестре, да нас нико тако не воли као што нас воли Бог. Јер човек када загрли Бога и кад Бог загрли човека, у човеку се браћо и сестре, све мења. Мења се његово биће, мења се његов живот јер он се срео и загрлио са оним безгрешним, са оним најчистијим и у том сретању тог безгрешног и најчистијег, човек треба да осети ту своју прљавштину у себи, коју сваки од нас има на свој начин браћо и сестре. И кад осетимо ту чистоту сретања са Господом, ми браћо и сестре, пожелимо да се чистимо. Јер не можемо као нечисти срести се са Богом. И у сусрету са Господом у нама, као што рекох браћо и сестре, све почиње у нама да се мења. Открива се у ствари нови свет. Срео си се Богом. Загрлио си Бога. Загрлио је тебе Бог. Значи ти си осетио један нови свет. А да би човек осетио тај нови свет, треба он да буде нов. Да буде нови човек. Да буде нови Адам. А нови Адам, то је Христос. Да престане да буде стари човек, да буде онај стари Адам, браћо и сестре, који је имао прилику и да грли Бога и да гледа Бога лицем у лице, и да слуша Бога, али гордост људска -ђаво му је уметнуо – „Шта имаш ти да слушаш кога, шта имаш да слушаш Бога кад ти можеш бити као Бог, чак и већи него Бог?“ Тако је ђаво улио гордост у првом човеку Адаму и он је окренуо леђа Богу, али Бог није окренуо леђа човеку. Човек окреће леђа Богу кад год не живи Јеванђелски. Али Бог не окреће леђа њему него Бог полази за тим човеком. Зашто? Па зато што Бог зна наше слабости, наше немоћи и зато што Он хоће да нам да и моћ и снагу да се вратимо ка Богу и да загрлимо Бога. Зато, браћо и сестре, у том сусрету човека са Богом јавља се у исто време и туга. Како сад туга? Јавља се туга браћо и сестре, тако што осетимо да смо промашили живот. Туга за промашајем живота, али и нада и снага да браћо и сестре, да спознамо ту љубав Божију, да у њој и са њом, са љубављу Божијом постајемо силни и да постајемо моћни. „Све могу у Христу који ми моћ даје“ – тако уздвикује апостол Павле, браћо и сестре! Е сад, чију ми моћ тражимо? Чију ми силу тражимо? Па то је до мене и тебе. Ако се ослањамо на своју моћ, на своју силу, на неко своје знање или имање - што бисте рекли, заиста смо тада најслабији и најнемоћнији, али када тражимо силу Божију, браћо и сестре, ми спознајемо Бога. А то је најважније. Да спознамо Бога. Али Бога не можемо да спознамо ако не спознамо себе онакви какви јесмо и да признамо себи себе и да признамо себе пред другима, а не да се хвалим да сам паметан, да сам научен, да сам не знам, и све остало, не! Него да признам себе пред другима, браћо и сестре, и да тако постајемо снажни и постајемо спасени што је најважније и већ и овде и сада. Нека ово наше данашње сабрање на овом, као што рекох, историјском месту браћо и сестре и наше сабрање на овој Светој Литургији овде у Орашцу коју данас овде сви заједно служимо, сви заједно. Зато морамо кад дођемо на Литургију да осећамо да сви саслужујемо. Не служим ја сам као владика, служимо сви заједно, сабрани, једни са другима, свештенство са владиком, народ са владиком и владика са свештенством и са народом, браћо и сестре. И зато нека би нам моћ, молитвена моћ Свете Литургије браћо и сестре и наше молитве и жеље, да постанемо бољи, разумнији, да постанемо браћо и сестре племенитији да правилно расуђујемо. Имате једну молитву тамо код светих отаца где каже Господе помози ми да правилно расуђујем. Не да расуђујем само по свом нахођењу и да расуђујем само онако како сам ја, опростите што ћу рећи ону нашу изреку, како смо забраздили и сад мислим моје расуђивање мора да буде и да Бог слуша моје расуђивање и да слушају други. А да ли си ти саслушао Бога? Јеси ти чуо Бога? Јеси ти чуо другог човека? А не можемо чути другог човека без смирења, без вере, без поверења, без љубави. Зато нам је управо потребно то правилно расуђивање, браћо и сестре, увек, а посебно рекао бих у овим оскудним и тешким и судбоносним временима. Ово је судбоносно време, ово је, браћо и сестре, испит! Чији смо, ко смо, коме припадамо, коме верујемо? Испит јесмо ли народ Божији, јесмо ли народ Божији и ово је испит да испитамо себе, браћо и сестре, да ли се угледамо на наше свете претке, како су они живели, како су веровали у Бога и у победу добра и правде. Добро ће победити, зло не може да победи, не знам да колико човек чини зло, не може то зло да победи. Бог побеђује! Али побеђује и човек са Богом. Без Бога човек не побеђује јер нема једно једино име којим се ми можемо спасавати - то име Божије, то име Господа нашега Исуса Христа, браћо и сестре.

Дакле, да верујемо, да се молимо Богу и да верујемо у победу добра и правде, да верујемо браћо и сестре да ће нам Бог помоћи. Да нису наши преци веровали у моћ Божију, у помоћ Божију кад је и тај Карађорђе веровао у победу, зар би се он састао са овде са народом и донео ту судбоносну одлуку? Али они се нису овде састали да би причалико ће победити – ја, ти, он и не знам ко – него да победи истина, да победи правда, да победи љубав, да победи добро и да завлада мир и да будемо слободни. То је била и њихова жеља и молитва Богу, да после толиког робовања, где смо били робови а роб, њега господар може да прода кад хоће, може да га уништи кад хоће, али има она народна – „Може сваки човек како хоће, а не може докле хоће“. Па нису ни ти наши непријатељи вековни који су мислили: нема више православног живља, али Бог награђује свакога онога који Богу прилази кроз веру и наду и у жељи за истином па зато нека би Господ дао, браћо и сестре, да у храму Божијем се непрестано сусрећемо са Христом као што су се и наши устаници овде, браћо и сестре, срели и донели ту, као што рекох, судбоносну одлуку да се боре али не за свој его, него да се боре браћо и сестре за истину. А истина је једна, то је Бог. Једино је Господ могао да каже за себе: „Ја сам Пут, Истина и Живот“. Човек данас свак' каже: ја сам истина. Бојим се да тај који стално говори да је он истина, да он уствари није највећи лажов - опростите на овом изразу. Дакле браћо и сестре они су се борили за истину, да победи истина, борили су се „За крст часни“, и како каже наша песма, „и слободу златну“, али све уз помоћ Божију. Све уз помоћ Божију и да се, браћо и сестре, и ми уздамо у помоћ Божију, да браћо и сестре схватимо морамо се мењати! Човек који се не мења на добро, њему нема спасења, јер добро побеђује. Да се мењамо, браћо и сестре, и да мењамо, променивши себе на добро, ми тако помажемо да се и други мењају на добро. А кад мењамо себе на добро ми у ствари већ стичемо и смештамо у себе Царство Божије. А шта је Царство Божије, браћо и сестре, то је Господ наш Исус Христос. Ми смештамо себи, као што рекох, Царство Божије, да оно у нама завлада. А то значи да Христос у нама влада, браћо и сестре. И да се ми Христом владамо, да, браћо и сестре, ојача у нама вера у Бога и поверење у Бога али и вера у човека и поверење у човека, браћо и сестре, да се у нама умножава љубав, а не мржња. Да се умножава поштење а не непоштење. Да се у нама умножава искреност, да будемо искрени, да живимо за правду али Божију правду. За људску правду се сви ми боримо, а људска правда може бити од данас до сутра. Она је данас оваква, сутра је онаква, а Божија је правда вечна браћо и сестре. Зато је Божија правда вечна, зато је Божија правда у свако време и спасоносна и нека би дао Бог да молитвама свих Светих својих, а нарочито браћо и сестре молитвама Светог Симеона Праведнога кога данас такође прослављамо са Светом Аном пророчицом, да Господ да, браћо и сестре, да, како бих рекао, да се потрудимо да га држимо у свом наручју као што је га је држао и Свети Симеон очекујући спасење, баш као што је и Он нас браћо и сестре, Господ, већ једном за свагда загрлио. Ми смо у загрљају Оца нашега небескога. Руке Божије су испружене и траже да уђемо у загрљај њихов, браћо и сестре. Хоћемо ли - то је наша слобода да се определимо, а човек мора бити у нечијем загрљају, или Божијем или у оном другом. А знамо шта добијамо кад смо загрљају Божијем, а шта добијамо браћо и сестре кад смо у загрљају оног нечастивога. Е онда, ако смо у његовом загрљају, нема љубави. Тамо је само мржња. Нема Бога, тамо је само он и зато човек кад нема Бога у себи он је празан човек, браћо и сестре. Испражњен човек! Недавно сам говорио – „Празан човек без Бога, то вам је као кућа у којој нико не живи а нема ни прозора ни врата“ што бисмо рекли, „а онда свак тамо баца оно што не треба и онда се скупља све што је нечисто“. А ми смо дом Божији, ми смо храм Божији браћо и сестре. То не смемо никако да сметнемо са ума да смо храм Божији и зато апостол Павле каже „Узиђавајте се у храм Божији као живо камење!“ Да, ми смо живо камење браћо и сестре ако Бога имамо у себи. Ми смо оно усијано камење, а шта може на усијан камен да дође да ти учини неко зло, не може! Сагореће! Али зато треба нам ватрена вера треба нам нико други до Бог браћо и сестре. Дакле браћо и сестре Бог нас је као што рекох једном за свагда узео у своје наручје и учинио то своје Царство свакодневном нашом реалношћу нашега живота и зато нека би Господ дао да он, Бог, буде у нашем загрљају а биће ако га призивамо браћо и сестре, ако му се молимо, ако се бар трудимо колико толико да се ослободимо свога ега и да прихватимо смирење и да служимо Богу и другоме кроз смирење, да понизно, смирено, молимо и тражимо од Бога спасење. Ми кад идемо да тражимо од неког човека неку ствар, да ли идемо са оним императивом па кажемо „Мораш да ми даш?“ Не! Него осећаш да потребу за тим што тражиш па онда се смираваш па кажеш: „молим те“! Е Господ у ствари од нас очекује да чује од нас то „Молим те Боже, помози ми!“ Помоћи ће ти, свакоме од нас, као што је помагао увек роду људскоме и нашем роду српском.

Дакле браћо и сестре ми смо, једном за свагда, као што рекох, у том загрљају Божијем, у загрљају оваплоћеног Бога који је постао човек, а остао Бог. То је тај Богочовек, то је тај Христос који је дошао међу нас, живео са нама, донео љубав роду људском, а род људски му узвратио мржњом. Разапео га! Ето видите, кад човек не стражи над собом он ће брзо да залута браћо и сестре. Дакле, да ми браћо и сестре, будемо, кажем у том загрљају, да будемо јединствени, а не подељени! То ђаво хоће, да нас дели браћо и сестре! Зато је данас подељена нажалост и наша породица, село, комшилук, држава! Све се некако дели али ми хришћани не смемо то да дозволимо него да радимо не на дељењу него на сједињењу, на жељи да се ми као појединци не спасавамо него само у заједници и са заједницом, а то је са Богом и са човеком браћо и сестре! Зато драги моји оно треба да увек знамо оно што нам је дато јесте истина вечна, а и тајна да је Бог дошао. Тајна да је Бог дошао нама у загрљај, да нас је загрлио. Нисмо сами! Нека нас цео свет остави, ако будемо са Богом победићемо, ако се уздамо у помоћ Божију а не у своју опет као што рекох неку силу, неку моћ, неку снагу, само да молимо Бога да нас Бог не остави браћо и сестре, а Он неће! Може ли прави родитељ да остави своје дете? Па не може! Сам је Господ рекао браћо и сестре: „Ако жена остави пород свој, ја те нећу оставити“. Ето нам наде и кад падамо и кад слабимо и кад искажемо некад нашу људску немоћ браћо и сестре да знамо и да се сећамо увек овога данашњега празника - да је Бог, браћо и сестре, отворио своје срце да се ми у њега настанимо. Али пре тога морамо да отворимо ми своје срце да се у нашем срцу настани Бог, браћо и сестре. А да би Бог био у нашем срцу треба да будемо чисти. Апостол Павле каже: „Ко је чист нека се чисти, ко је прљав нека се и даље прља прља ако неће да се чисти“. Али ми смо позвани на чистоту браћо и сестре, чистоту вере, чистоту љубави, чистоту живљења по Богу, са Богом и једни са другима.

Бог вас благословио и срећан празник!”

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

По Светој Литургији и резању славских колача данашњим домаћинима члановима Општинског одбора Аранђеловац и задужбине Првог српског устанка, митрополит је извршио парастос испред спомен школе "Први српски устанак", где је потом уприличен пригодан културно-уметнички програм. У току програма се присутнима прво оратио председник владе Републике Српске г-дин Радован Вишковић, а за њин и председник владе Републике Србије г-дин Милош Вучевић. У току програма положени су венци на споменик Вожду Карађорђу.

Митрополит Јован је истога дана на Опленцу служио парастос Карађорђу и свим устаницима пострадалим у Првом српском устанку у храму Светом великомученика Георгија у Тополи.

протонамесник Немања Искић