После прочитаног јеванђелског зачала Високопреосвећени Митрополит се обратио беседом сабраном народу рекавши:

„У име Оца и Сина и Светога Духа, браћо и сестре, ово данашње веома кратко Јеванђеље, али изнад свега веома поучно, које нам описује како је Господ наш Исус Христос слао своје ученике да проповедају Јеванђеље. Није само да их је слао да проповедају већ их је снабдео, да тако кажем, силом и моћи божанском да они оздрављају људе и ослобађају од демонске силе. Још нам данашње Јеванђеље каже да су се апостоли са радошћу вратили са свог послушања. У животу свакога човека је најважније послушање. Онај који је спреман да послуша тај ће да испуни вољу свога господара. Послушност је веома важна и ње нема без смирења. Не може човек да послуша ако нема смирења. Дакле, вратили су се апостоли са радошћу и не само што су исцељивали људе од болести него и зато што су људе избављали од једног већег зла, од демона. Најстрашније стање за човека је када је обузет демонском силом. Он више не влада собом. Таквим човеком владају демони и они неће Христа и љубав. Хоће мржњу. Неће смиреност већ гордост. Зато и подстичу човека да се буни против реда и поретка. И Адам је тако помислио када му је демон казао да може да буде већи од Бога и да не слуша Бога. Прелестио се и преварио се Адам. Пожелео да и он буде као Бог и престао да слуша Бога. Чим је престао да слуша Бога лишио се Бога и присуства Божијега. Лишио се тог благодатног стања да разговара са Богом и гледа Бога лицем к лицу. Када је све то изгубио тек је онда Адам схватио свој пад и свој грех и зато се и каже у Јеванђељу када је био изагнан из Раја, поставио га је Господ да гледа то место које му је било дато. Видевши шта је изгубио седе Адам наспрам Раја и ридаше. У животу можемо све изгубити и дешава се да изгубимо и род и пород и имовину и све али је најважније да не изгубимо Христа и веру. Ако изгубимо Христа онда смо празни изнутра. Ми смо онда она кућа која је напуштена и празна. Нема никога у кући, разбијена врата и прозори и сви тамо навраћају и бацају неки отпад. Тако и нечастива сила када види да смо ми празни и без Христа, испуњавају нас нечистим мислима, речима и делима итд… У овом данашњем Јеванђељу видимо то смирење светих Апостола односно да су они далеко од своје надмености. Да они нису чинили то у име своје и својом силом и својом моћи већ у име Христово. Демони се плаше Христа и верујућег човека. Демони се посебно плаше смиреног човека и зато апостоли кажу: У име твоје покоравају нам се демони и по твојој благодати, а не по нашој сили. Човек најчешће приписује све себи. Зато човек увек истиче оно своје „ја“ и свој его, а никако да стави Бога испред себе и у себе. Господ им је одговорио Апостолима да је добро то што им се демони покоравају али је много боље што су схватили да то покоравање није било у њихово име већ у име Христово. Треба да се радујете нечему што је веће и узвишеније, а то је браћо и сестре, што су имена ваша написана у књизи живота. Е, то је оно зашто треба да се трудимо, браћо и сестре, да нам име буде написано у тој вечној књизи живота. Наша су имена записана у књигу живота када смо крштени само је питање да ли одржавамо тај свој запис или смо постали немарни. Када је Христос видео да Апостоли испуњавају вољу Божију и врше послушање према Њему и види дела која Апостоли чине у име Његово тада се Христос зарадова у тај час и рече молећи се своме Оцу: Хвалим те Оче неба и земље што си ово сакрио од мудрих и открио безазленима. Којих мудрих, браћо и сестре? Свих нас који се правимо мудри. Сваки се човек прави мудар који и не поседује толику мудрост. Баш зато што у подсвести својој зна да није мудар он хоће да се докаже да је мудар. Није ништа урадио, није ништа појачао од себе, веру, молитву да постане мудар јер мудрост је у Богу. Праведни Соломон каже да је почетак мудрости страх Божији. Страх да се не огрешим о оног који ме је створио. Страх да се не огрешим од онога коме треба да служим. Није то онај физички наш страх него страх из љубави. Да не изгубим љубав јер ако човек изгуби љубав изгуби и страх и онда ради по нагону страха, а у страху човек никад не може да донесе право решење јер се плаши. Плаши се што је престао да служи Богу већ ономе другоме. Зато Христос каже: Не можете служити Богу и мамону. Човек мора да се определи, или ће бити човек или ће бити нечовек. Ми за човека кажемо да је прави човек онај који је Божији човек. Човек који поседује врлине божанске у себи и живи њима. Божији је човек онај који испуњава заповести Божије, труди се и за њега кажемо да је то човек. Христос није само дао апостолима моћ и силу да демоне изгоне и болеснике исцељују, дао је то свакоме од нас који смо крштени и живимо по Јеванђељу. Даје Бог свакоме живоме и крштеноме човеку по мери вере његове јер онај који има веру све му је могуће. Вера је наш ослонац. Вера је темељ нашег живота и најзначајнија је у животу човековом зато што њоме усељавамо Бога. Није вера на језику и устима. Да нас свако сада пита да ли верујемо ми ћемо рећи да верујемо али да ли познајеш брате веру своју. Да ли си научио веру и живиш вером или живиш само на томе што кажеш да верујеш? Где су ти плодови вере? Плод вере су вера, љубав, нада, дела…Ми треба веру потврдимо својим делима јер је вера без дела мртва, а и дела која човек чини без вере су такође мртва. Зато што ја вршим неко дело али не у име Бога већ у име своје. Такво је дело мртво. Као што се добар отац, добар родитељ, радује када види да су његова деца узнапредовала у вери, смирењу и љубави тако се и Бог обрадује нама када ми напредујемо у хришћанским и јеванђелским врлинама. Заиста, такав ће родитељ да похвали своју децу. Бог нас увек хвали кад год чинимо добро, мислимо добро, деламо добро…, а човек ће и чинити и мислити и делати добро само ако има вере и ако није опседнут гордошћу. Можете некад рећи, шта је овом владики па стално говори о некој гордости? Зато, браћо и сестре, што је гордост узрок свакога греха. Гордост тера човека да буде отуђен од Бога јер горд човек само признаје себе, а никако нема смирења да похвали Бога и онда неће да похвали ни човека. Дакле, браћо и сестре, тако се и сам Спаситељ обрадовао што су се Апостоли удостојили таквих добара. Обрадујмо и ми Господа својом вером, својим делима хришћанским и јеванђелским животом. Обрадујмо га да би и ми осетили како нас Бог на сваком кораку радује. Куд ћеш већу радост него што је Бог дао нама себе. Пролио крв за нас да би нас спасио. Бог безгрешан силази у грешни род људски. Зађто? Зато што Бог хоће да спасе свакога човека. Само је питање хоћемо ли ми спасење. Спасење не можемо да постигнемо на свој начин и на основу неких својих замисли. Човек може и да измисли лажног бога. На жалост и измишља. Као што човек измишља и лажна дела али јесу ли му та дела спасоносна? Па нису. Зато треба да верујемо јер како каже апостол Павел: Онај који прилази Богу треба да верује у Бога да Бог награђује оне који верују у њега.

Нека нам Господ, браћо и сестре, помогне да ојачамо у вери и смирењу. Данас славимо светог Трифуна мученика, чудоитворца. Господар му је рекао да ће да чува гуске и ако је он био образован човек. Он је то са благословом примио и са благословом испуњавао дату му заповест. Нема ни једног посла који може да осрамоти човека осим недела. Зато да се замолимо и светом мученику Трифуну да стекнемо ту најосновнију врлину, а то је смирење. Бог нас неће гледати ни по дипломама које смо стекли ни по богатству, ни по нашој некој мудрости већ ће нас гледати по ономе шта је у нама, какво је наше срце и ко је у нашем срцу. У нашем срцу или је љубав или мржња или је Бог или ђаво, а Бог је човеку дао слободу да сам бира за шта ће се определити, за љубав или за мржњу, за Бога или за оног другог.

Бог вас благословио“.

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

На крају Свете Литургије верни народ се причестио Светим Тајнама, а по завршетку Високопреосвећени Митрополит је поделио благослов и иконице.

Ђакон Саша Павловић