За певницом су певали Србски православни појци.

Након прочитане јеванђелске перикопе, Високопреосвећени Митрополит произнео је беседу, у којој је истакао:

“У име Оца и Сина и Светога Духа.

Браћо и сестре, сабрали смо се данас у овоме светом храму да служимо Свету Литургију, а кад служимо Литургију, то значи да одајемо Богу благодарност за све оно што је Бог Господ наш Исус Христос чинио и чини за нас и за наше спасење, и зато је Литургија највећа благодарност коју човек може да узврати Богу на Његова добра. Литургија је, још, браћо и сестре, и принос јер на свакој Литургији приносимо ове дарове које нам је Бог дао, овоземаљске дарове. То је хлеб, вино, уље, тамјан, али на првом месту Литургија је принос, да принесемо себе, да отворимо своје срце ка Богу, да би Господ ушао у наше срце. Јер, ако не принесемо себе, своје срце, своју душу, цело своје биће, и ако немамо тај осећај да то чинимо у току Свете Литургије, онда ни наше присуство на Светој Литургији није оно које треба да уроди плодом. Човек се приноси Богу онолико колика је његова вера, и човек се приноси Богу на онакав начин каква је његова вера. Ми управо данас прослављамо једног таквог светитеља Божијега. Великог угодника, великог молитвеника, великог човека у којем је обитавао Дух Свети, то је Свети Григорије Богослов, коме је ова мала Црква, у овој грошничкој порти и посвећена. Заиста, врло је мали број, у календару православне Цркве, који су названи богословима.

Свети Григорије је назван богословом. Он је у правом смислу те речи богослов, јер богослословати, то значи говорити о Богу, односно живети по Богу, живети у Богу и тек тада говорити о Богу, а Богу се може говорити, обраћати кроз веру, кроз наду, кроз љубав, кроз молитву браћо и сестре. Зато, ако бисмо ту реч, богослов, превели на српски језик, то значи онај који се моли. А човек кад се моли, кад му је повезан ум и срце, он се сав предаје Богу, он у молитви, кад се моли у смирењу, он осети радост, по целом његовом бићу, како та, духовна сила, да тако кажем, струји кроз човека јер, зашто? Па зато што човек успоставља везу са Богом кроз молитву. Зато свети оци молитву називају побожан разговор душе човекове са Богом. Онај, то често говорим, браћо и сестре, ко не зна да се моли како треба, он, у ствари, не зна ни да разговара са Богом. А то исто да преведемо у наш свакодневни живот, одмах ћемо видети да ли човек са човеком зна да разговара или не зна, а зна да разговара са човеком ако поштује човека, ако га поштује као икону Божију, као слику Божију, као прилику Божију, јер смо створени по слици и прилици Божијој, браћо и сестре. И ако поштујемо тог човека, онда ћемо гледати да бирамо какве ћемо речи да изговарамо пред другима. Да ли ћемо изговарати оно што је у нама, што излази из наше душе, како би то, опет, рекао наш српски човек, или ће излазити оно што излази само са језика.

Много је разлика кад говоримо само са језика и кад говоримо оно што осећамо у себи. Тако су, браћо и сестре, светитељи постали светитељи, што су веровали у Бога, што су се надали у Бога, што су имали љубав према Богу и према другоме, и, као што рекох, што су знали да се моле. Увек су имали, иако су били апостоли, иако су били свети људи, као што су се апостоли обраћали стално Христу и говорили: "Господе, научи нас да се молимо!“ Ми, ако нешто знамо о молитви, или неку молитву напамет, мислимо, то нам је довољно. Браћо и сестре, ево исповедам се пред вама, човек сам у годинама, а још увек се учим да се молим. Знам и убеђен сам да не знам да се молим како треба, али се ослањам на веру своју, ослањам се на благодат Духа Светога, да ту моју молитву којом се молим, да је просвети и да дође до престола небескога. Е тако су се, браћо и сестре, молили свети Божији људи, и човек је биће које је призвано да се моли. Човек је биће које је призвано да слави име Божије. Јер ако славимо име Божије, ми се онда молимо имену Божијем, јер је име Божије једино име којим се ми спасавамо.

Све што човек истински чини на овој земљи, он чини да би се, како кажу свети оци уздигао на ту духпвну висину. Коју висину? На висину Богопознања, да спознамо Бога, а Бога спознајемо онолико колико верујемо. Спознајемо га онолико како верујемо, браћо и сестре. Дакле, кад човек дође до Богопознања, он долази до истинског живота. Верујте ми, без богопознања нема истинског живота, јер нас је Онај, који је, браћо и сестре, како каже: "Беше у почетку и кроз Њега све постаде што је постало“, а то је Бог који је сишао одозго са небеса и са собом понео све оно што је човеку потребно за спасење. Санео нам је Бог, Господ Исус Христос, веру и вера је са неба и вера је дар божији. Е сад, хајде да се запитамо, ми смо задобили тај дар да ли смо га умножавали, или смо га закопали, или смо тај дар прихватили као нешто споредно. Нема, кад је у питању живот човеков, кад је у питању његово спасење, нема ништа споредно, браћо и сестре. Не може се мало овако, мало онако, него се заиста треба предати Богу, да би се човек уздигао до Бога и по благодати постао Човек-Бог, али по благодати, понављам, не по суштини. По суштини је само Бог један, и тако човек долази на висину човечанског битиствовања, то јесте, живота са Богом и живота по Богу и у Богу. Тај призив да слави Име Божије, имали су светитељи међу којима и Св Григорије Богослов кога данас славимо. Заиста је имао призив Божији, јер да није имао призив, не би иза себе оставио таква богонадахнута дела без којих не бисмо могли ни у какво богословско штиво да уђемо. Светитељи Божији, као што је Свети Григорије, он је био просвећен Духом Светим.

Није он само говорио и писао на основну неких школа, а завршио је све школе онога времена, него је говорио и писао што га је Дух Свети учио, просвећивао и подсећао на слављење Бога, слављење Имена Божијега и није могао, и не може бити човек, човек без оне две основне Христове заповести, а то је о љубави према Богу и о љубави према човеку. Такву је љубав заиста поседовао Св Григорије, и његова сва дела, а много је написао, она одишу, она дишу љубављу према Богу и према човеку, она дишу вером према Богу и према Човеку. Дакле, ове две врлине, то је у ствари, да преведем, те две врлине су врлине христољубља и човекољубља, такве је врлине имао Св Григорије и зато треба да нам он буде пример, путоказ, вођа да дођемо до Христа, до Царства Небеснога, да дођемо до спасења. Својим световрлинским и светотајинским живљењем достигао је до те бесмртности, до вечности, а Бог је бесмртан, Бог је вечан, и човек је бесмртан и човек је вечан, само онолико колико је у Богу и са Богом, јер Бог није човека створио за пролазност и то треба заиста да разумемо и да се освестимо, то прво себи кажем, да се освестимо да нас није Бог створио за пролазност него за вечност. Али зато треба ту вечност да зарадимо. Чиме? Животом и делима, вером надом и љубављу.

Дакле, браћо и сестре, свети Григорије, имајући све ово у себи, он је достигао тај јеванђелски идеал, прави идеал, што ми често знамо да прогласимо нешто за идеал. Да ли је то идеал? Ми ћемо се можда угледати на друге људе, али јесу ли они тако темељити у вери и у реду и у поретку црквеном, то је питање друго. А светитељи су управо утемељени у цркви Христовој, а утемељени су управо зато, као што сам рекао, што су имали Духа Светога у себи и што су живели по Духу Светоме. А сваки је од нас задобио Духа Светога, свако, који смо год крштени, ми смо задобили Духа Светога, само је питање да ли живимо по Духу Светоме или по духу своме. Да ли живимо по Духу јеванђелском или по неким другим начелима, браћо и сестре. Да ли живимо по Духу Светоме или живимо о духу овога времена, а дух овога времена неће да му Христос буде идеал. Ми смо тек са Богом човек, без Бога нисмо човек, бар нисмо онај Божији човек, нисмо онај човек који, браћо и сестре, са љубављу слуша Бога и љубављу живи. Не може он да победи Духа Светога, али ће да омете нас да ми не живимо по Духу Светоме, него да живимо по духу своме, по свом нахођењу. А онај који живи по свом нахођењу, он се неће ни на кога угледати, јер је сам себе створио да буде идол. Да би човек сачувао Духа Светога, он, како кажу свети оци међу којима је и Свети Григорије, треба да поведе рат у себи. Који рат? Да поведе рат, духовни рат против свега онога што је противно, што је супротно плодовима Духа Светога. Другим речима, ако у нама, уместо љубави, постоји мржња, уместо смирења постоји гордост и да не набрајам даље, такав човек сам је себе лишио благодати Духа Светога. Зато човек мора да поведе у себи духовни рат да се бори против зла у себи да се бори против оног свог ега који човек, браћо и сестре, тера да се подиже и уздиже. А зашто га тера тај его? Зато што он у суштини осећа да нема квалитета, него хоће да се покаже на један другачији начин, кроз мудрост, али под знацима навода мудрост, да се докаже како је он паметан образован. Човече, како може бити образован, а изгубио је образ? Које је то образовање, чему ти користи то образовање да си прочитао све на свету што постоји, а изгубио си образ. Зато наш српски човек каже: "Е не дам ова два прста образа“, а образ се, браћо и сестре, врло лако губи. Чим нам нестане вере губимо образ губимо тај лик Божији, образ Божији у нама јер не верујемо, а чим не верујем, онда значи ја сам слободан. Могу да радим шта хоћу и јесте то слобода човека, али слобода је човекова дар Божији, али Бог нам није дао слободу да је злоупотребљавамо.

Кад год говорим о слободи, сетим се, наравно, после светитеља и Јеванђеља, мудрих речи Достојевског, када су га питали шта је то слобода, он је рекао: "Слобода је да ја не учиним зло другоме.“ Пазите, то је слобода, а није слобода да ја говорим свашта о другоме да га клевећем, да га осуђујем. Добро, људско је, па ми знамо и то, али то не сме да буде садржај нашег живота, да ми клевећемо и осуђујемо друге, а ко клевеће и ко осуђује друге, онај који не сагледава себе и не суди себи, јер се човек плаши да суди самоме себи, јер кад би себе видео изнутра и како каже Свети Макарије, кад би човек ушао у своје срце, кад би видео шта у том његовом срцу има и какав је он, никад не би ни помислио да осуди другога због нечега јер је видео да је он много гори у себи него што је и мислио. Зато, браћо и сестре, треба да осетимо тај призив и зато је сваки човек тајна. Сваки човек је тајна, не само другима, већ и самом себи, а ту тајну не можемо да спознамо, тј. не можемо да спознамо самога себе, ако себе не видимо кроз Јеванђеље, јер у Јеванђељу, ако читамо са разумевањем и ако слушамо цркву која је једина позвана да тумачи Јеванђеље, онда ћемо у потпуности видети себе, онда ћемо себе видети кроз Јеванђеље као у огледалу, али у огледалу се можемо сагледати само ако га држимо чисто. Ако је на огледало пала прашина, хоћеш да видиш своје лице? Нећеш, видећеш само неку сенку а сенка је другачија од извора. Зато, браћо и сестре, сваки је човек тајна, као што рекох, не само другима већ и самоме себи, и то може бити добро само онда ако се живот промишља одговорно и ако се животу приступа одговорно. То што ми мислимо да смо набубали не знам шта и почињемо себе да оправдамо и уздижемо кроз неку биологију, кроз не знам оно све, а не прегледамо и не погледамо себе кроз Јеванђеље и то може да нас одведе, што би реко један свети отац, на психијатрију, јер мислимо, ја сам изучио ову науку, изучио сам ону науку, а где ти је живот?

Зато, као што рекох, треба живот да промишљамо одговорно, а промишљаћемо га одговорно ако у себи имамо плодове Духа Светога. Који су то плодови? То је оно што апостол Павле наводи- љубав вера, нада, милосрђе, дуготрпљење, смирење, кротост и ту апостол Павле каже да ко поседује те врлине, нема закона над њим. Који закон може да осуди човека који воли Бога и човека, а онај који воли Бога и човека, он живи љубављу и Богом и човеком. И који то закон – ниједан, бар не онај Божански закон, људски закони су од данас до сутра, Боже ми опрости што тако кажем. Дакле, нема над таквим закона, ко живи јеванђељским који се труди. Неко ће казати: "Па ја не могу да испуним Јеванђеље.“, а реко си не можеш а ниси ни пробао, ниси затражио благодат и милост Божију, да ти Бог помогне да испуниш Јеванђеље. Као што рекох малопре, како су се апостоли молили Богу Христу да их научи како се моли, него смо ми донели суд одмах а нисмо ништа унели себе нисмо дали ни подвига ни вере ни труда ни љубави па кажемо не можемо да испунимо Јеванђеље па нећемо ни да га испуњавамо. Онда значи не треба ми ни спасење. А шта каже, опет, наш српски народ: "Прегаоцу и Бог помаже.“ Онај који се труди е њему Бог дометне вере љубави, снаге, моћи и он другачије гледа, другачије гледа на творевину Божију. Такав човек испуњен врлинама и Духом Светим, такав човек гледа другог човека сасвим другим очима. Зашто? Зато кад је испуњен благодаћу Духа Светога, он је прогледао духовно, али је зато како је често говорио Свети владика Николај: "Нема страшнијег стања за човека коме су се затвориле телесне очи а нису се отвориле духовне.“ На то треба да обратимо пажњу, да нам се духовне очи отворе да сагледамо лепоту Божију, да сагледамо човека као икону Божију и да се радујемо човеку као икони Божијој а не да човека посматрамо са неке висине горе. А хришћанско је браћо и сестре да свакога другога сматрамо бољима од себе ако хоћемо да будемо хришћани и зато да се данас замолимо Богу да кроз ову благодарност Свете Литургије коју служимо и принос који приносимо од плодова оних које нам је Бог дао хлеб, вино, уље и остало, али да принесемо себе да кажемо: "Господе, не могу да владам собом.“ То човек не може да каже који нема вере, нема смирења. Он мисли да он управо влада собом а не владамо собом. Ми само владамо собом ако живимо по духу Светоме. У супротном, са нама влада онај нечастиви дух, који нас уместо љубави, подсећа да треба да мрзимо човека. Мрзи грех човеков, али немој да мрзиш човека као икону Божију. Ту не можемо да разликујемо шта је грех, а шта је човек него, све сврставамо у један кош, што бисмо рекли. Нека нам Свети Григорије помогне да се научимо, браћо и сестре, вери, нади, љубави, да говоримо о Богу, али не толико речима, него да дела наша говоре о Богу. А човек кад учини неко мало добро дело, он то раструби на све могуће начине, е онда од тог доброг дела нема ништа, онда то није учинио у славу Божију, ни за хвалу Божију, него ради хвале људи. Не треба да тражимо да нас људи хвале, али треба да живимо делима да људи видевши наша дела, прославе Оца нашег који је на небесима.

Бог вас благословио!“

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

На Светој Литургији причестио се велики број парохијана грошничких парохија, који се увек радују доласку крагујевачкој Архијереја. Након Свете Литургије, Митрополит је пресекао славски колач, честитавши храмовну славу свима присутнима. Овогодишњи домаћини били су протојереј Душан Илић, старешина храма, и јереј Мирко Шиљковић, са својим породицама и трудом својих парохијана.

За све присутне овогодишњи домаћини су приредили трпезу љубави.

Небојша Стевановић