Након прочитаног зачала Светог јеванђеља по Јовану архијереј се обратим поучном беседом:

“У име Оца и Сина и Светога Духа. Драга браћо и сестре управо смо чули у Јеванђељу речи Господње “Ја сам врата; ко уђе кроза ме спашће се, и ући ће и изићи ће, и пашу ће наћи”. То једино Бог могао да каже за себе да је Он врата кроз која, ако човек жели да уђе у царство небеско, не може а да не прође кроз та врата - Господа Христа. То све значи да ми Христа треба да имамо непрестано у себи. Да га доживљавамо, да га осећамо, да га у смирењу призивамо. А не да Христа имамо да би само пред другима говорили да се ја молим, да ја на свој начин схватам Бога. Бог се једино открива кроз веру човекову. Зато је Бог та врата. Не постоје друга врата. Сваки човек који тражи нека своја врата да на свој начин уђе у Царство Небеско и да се спасе. То је заблуда човекова. Човек зна да измишља чак и бога, да би Бога прилагодио себи па да Бога приближи себи али на свој начин. А не да се он као човек приближи Богу. Даље на другом месту опет Христос каже за себе “ја сам пастир добри, пастир добри душу своју полаже за овце”. Које овце? Словесне овце. А те словесне овце то смо ми народ Божији. Он душу своју полаже за овце, каже, а најамник то је онај који није пастир. Онај који се не брине о своме стаду да га чува, да га храни духовном храном, него он стадо своје схвата као нешто што је њему дато не да га спасе него да га струже, како кажу Свети Оци. Зато Господ наш Исусу Христос каже “ја сам пастир добри”. Не може ни један пастир - свештеник данас да буде прави пастир ако испред себе нема увек Пастира Господа Христа. Ако у себи нема Христа као Пастира да се угледа на Христа као Пастира, онда његово пастирствовање биће дивље, биће јалово. Јер он није спреман да положи живот свој за верника свога. А онај који је спреман да живот положио за другога тај се спасава. Зашто кажем за другога? Зато што нема индивидуалног спасења. Нема спасења где могу да мислим ја се спасавам на свој начин. Ово када Христос каже ја сам пастир добри и да душу своју полаже за овце. Пастир је онај прави који управо са својим стадом, стално бди да тај непријатељ, ти дивљи вукови, не насрну на његово стадо, него је он управо са стадо највише онда када је угрожено његови стадо. А то може само човек вере. Ако нема вере он ће да побегне, да каже битно је само да се ја спасем, није важно што ће моје стадо да погине. А шта каже Господ за нас пасторе? Тражићу душу сваког твог верника из твоје руке. А да ли смо ми спремни и да ли умемо да чувамо своју душу? Ако не умемо да чувамо ни своју душу онда не умемо да чувамо ни душу другога. Ово када Христос каже ја сам пастир добри и да живот свој полаже, то нам говори шта је дужност пастира. Дужност пастира је да чува своје овце да га вукови не растргну. Овде под вуковима мисли се на нечастиве силе које насрћу на свакога човека па и на пастира. Нечастивог сили је битно да сломи пастира. Да му избије из главе да нема потребе да се труди, нити да обилази своје стадо. И да не зна где му је стадо. Да ли му је стадо у кући или у шуму?

Да ли му је стадо у болници? Да ли је отишао да обиђе болесника? Да ли је отишао да утеши све Бога који је у невољи? Ово је дужност пастира. Његово је да чува овце од духовних вукова. Али шта је да друге стране? Шта је дужност оваца, стада? Да слушају свог пастира. Ако је пастир на свом месту и учи своје стадо али Божанском науком а не неком својом. Тога ће стадо да слуша. И задатак стада је да слуша пастира и да буде уз пастира. Ове бесловесне овце када чују вука или неку животињу оне чим шушне нешто дижу главе и гледају где им је пастир. Ако нема пастира у моменту када наиђе тај вук, оне ће се разбежати али ће их вук стићи. А ако виде пастира да је пастир уз њих, и чак и ако знају да не може да их одбрани, оне имају поверења. Па чак ако треба и оне да страдају, знајући да ће њихов пастир да страда за њих. Да неће да их изда, а и овце да не издају свог пастира. Дужност стада је да се не одваја од свог Пастира, да имају веру у Пастира. Овде Пастир са великим П а то је на Господ наш Исус Христос. А то је наша дужност да имамо поверења у Пастироначалника Господа Исуса Христа. Да верујемо. А Господ је то показао најбоље као Пастир да се брине за своје стадо, када је и крв пролио за своје стадо, за свој народ. Да имају вере у пастира и да верују да ће их Он Пастирончалник Христос, ако верују у њега, сачувати. Сачувати од свих опасности. А на човека разне опасности насрћу. Ђаво је лукав и гледа само како да у другом човеку избаци идентитет људски и да га претвори у фаресеја који ће се претварати да је другачији него што јесте. Верујте то стадо које има Духа Божијег у себи препознају тог свог пастира. Да ли је спреман на жртву, или само прича, а на делу не може да покаже. И значи када стадо Христово има поверења у Христа оно је мирно, јер зна где је Бог тамо нема места нечастивог сили. Јер је Бог је Бог. То је једино име којим се ми спасавамо. Дакле врло је важно да разликујемо праве пастире од лажних пастира. Јер он није само обмануо себе већ обмањује и своје стадо. Али стадо неће дати одговор пред Богом за то већ тај пастир. Овоземаљском пастиру је много дато али ће се зато и много тражити. Коме је много дато много ће се и тражити, коме је мало дато мало ће се и тражити. Човек је велика тајна. Сада смо говорили о пастиру и словесном стаду, односно о људима, и зато је човек велика тајна и сваки који хоће да уђе у тајну човека, у тајну бића људскога мимо Бога и без Бога лупеж је и разбојник. Род људски је управо тај тор овчији и у тај тор воде само једна врата. То је Рај. И Рај је био отворен све до пада човековога. Све док је човек слушао Бога и није мудровао пред Богом, као што ми знамо да мудријемо и у Цркву и пред Богом, док је слушао Бога он је разговарао са Богом. Када га је ухватила гордост, када му је онај нечастиви рекао можеш ти да будеш и већи од Бога, оно што је имао он је изгубио.

Када је Адам први човек истеран из раја.

Седе Адам изван раја и тек је тада схватио шта је имао и шта је изгубио. Имате једну јеврејску пословицу која гласи да Бог да имао па немао. То је најбољи доказ када је Адам истеран из Раја, како описује у богослужбеним књигама “седе Адам наспрам Раја и тек тада виде шта је имао и шта је изгубио, и плакаше”.

Та су врата била затворена док Господ није сишау у Ад преко крста, на који га је човек разапео, а он је ради човека дошао у свет. Родио се, претрпео и пљување и понижавање.

Све до до силаска Христовог у Ад, у Аду су били и грешни и праведни. Зато Господ силази у Ад да спаси праведнике који су и у Аду остали верни Христу. Господ силази у Ад и изводи праведнике и отвара врата раја. Од тада врата Раја су за сваког крштеног човека отворена уколико он својим неделима, својом гордошћу, сујетом није затворио. До човека и његовог живота зависи да ли отвара или затвара врата Раја. Отвараш та врата Христом, вером у Христа, животом у Христу, животом по цркви, животом по јеванђељу. Та су једина врата Богочовек Христос. А ко хоће да уђе на друга врата су лупежи који не улазе на врата него кроз прозор и кров. Човек који је чист што ће да разбија прозоре, он куца јер зна да није учинио ништа зло и да ће му домаћин отворити. Онај који не куца на врата он проваљује. Ђаво не куца за њега су врата затворена. Ђаво је толико огрезао у гордости да он не може да се покаје. И ми када узмемо неку своју особину па терамо да докажемо да је моје у праву, а не твоје што си ми рекао да то није добро. Док је тог ега у човеку њему нема спасења. То је његов его који га гони да се докаже да је бољи него што јесте. Човеку се може приступити само Богом, тако и роду људском као целини. Исто тако човек се може познати само Богом. Ми не можемо да човека познамо без Бога, а не можемо ни себе. Зато Христос каже ко улази на врата јесте пастир овцама. Овце препознају свог Пастира. Онај који није пастир он разбија врат. И када чује стадо знају да то није њихов пастир који брине о њиховим спасењу. Када овде каже Христос “ који улази на врата јесте пастир овцама”. Ови има ужи и шири смисао. Шири односи се на цео род људски, а ужи на човека и његову душу. Све што је у људима Логосно то јесте Боголико то зна и чује глас Христов и слуша Христа. А горд човек није никоме послушан. Има изрека у моме селу када би му Бог отворио главу да му доспе мало па ето он би рекао не треба ми Боже ја сам довољно паметан. Колико човек може да заблуду да неће да прихвати науку Христову већ мисли да је научио. А наука Христова се учи целога живота. Зато наш народ каже цео живот ичи с опет луд уме. Зато што није учио оно што је Боголико. Зашто Господ говори да је он врат, да је Пастир. Зато што Господ Христос до суштине зна нас, зна наше мисли. А ми мислимо што сам ја данас помислио некоме зло то нико не зна. А Бог зна. Бог зна наше мисли јер је он срцезналац. Он зна шта је у нашем срцу јер је Он срцезналац и срцевидац. Зато треба да верујемо у Христа и да му се поверавамо. Да му се предајемо јер Он једини може да нас уведе у Рај. Само кроз Њега, ван Христа нема спасења. Јер је Он та врата. Колико год се ми претварали да смо бољи Он зна

Зато треба да верујемо у Христа и да ми се предајемо. Ми не држимо веру ради вере, него ради спасења душа наших. Нико не путује ради пута него ради места где треба да стигне. Ако идем ради пута онда никада нећу стићи где сам пошао. Нико не баца конопац у воду ради конопца већ ради оног који се топи да га спасеш.

Зато Господ каже шта човеку вреди да цео свет задобије а душу да изгуби. Јуче сам о томе говорио. Душа се лако губи. Благодат се лако добија али исто тако лако губи. Човек хоће да буде стражар над другима а неће над собом. Јер се плаши себе какав је изнутра. Само је питање да ли себе видимо какви смо изнутра. И ко је у нама. Ако би смо стално себе преслишавали другачије би живели и другачије поступали једни према другима. Морамо знати да ништа на овоме свету нема важније од душе човечије. Бог је човеку дао душу бесмртну. Ако је човек свестан тога он ће ту бесмртност стално да подгрева, да гаји. Али ако то не гаји души се одвоји од Бога, а све што се одвоји од Бога то умире. Без Христа све умире. Човек без Христа трули. Ми знамо када једно дрво почне да трули оно ће иструлити једног дана и срушиће се. Остаће само пањ још једно време па ће и он иструлити. Предајемо се Христу као једином Пастиру. Он је једини наш Пастир јер је Пастир наших душа. Он се брине за нас Он хоће да нас спасе само је питање да ли ми желимо. Свако ће рећи имам жељу, али чиме си поткрепио ту жељу? Или си само рекао имам жељу а да се не трудим. То је оно што каже наш народ нећу да се бринемо ни о чему све четири увис па ћу да уживам. Или имате онај пример где човек на броду који тоне. Ништа не реагује не покушава да се спаси него изашао на палубу изрекао “ помози Свети Никола” а он ми каже “хоћу али мрдни и ти мало”. Понизи се, смири се , затражи па ћеш добити. Ако се не смирише неће знати да затражиш. Зато је важно да у Христу имамо нашег највећег пријатеља. Зашто је Христо наш највећи и први пријатељ? Зато што нико не воли човека као Бог. Питање је да ли осећамо ту љубав? И да ли узвраћамо на ту љубав? Осећаћемо ако имамо љубави у себи. Зато и Господ каже “ако жена заборави свој пород ја те нећу заборавити.” Мајка ако заборави своју децу и не брине о њиховим спасењу брине Христос. Каква ће одговор дати родитељи пред Богом јер ће их Бог питати где су ти деца. Како си подизао децу, како си васпитавао децу? Да ли си васпитавао у вери и љубави? Или си их васпитавао да буду горди, да буду охоли, да немају смирења? О томе морамо да размишљамо. Као што пастир, чобанин воли подједнако сваку своју овцу. А шта да кажемо за Пастира Христа који подједнако боли и грешнике и праведнике. А то може само љубав Божија. А ми волимо онога који мене воли. Онога који указује њега не волимо он ми смета. Управо ти он не смета. А тај кога си узео за пријатеља он ти смета да се спасаваш јер ти повлађује. Прави човек ће када види да други човек греши, ако не може да му помогне да се поправио, он ће да се моли за њега. Он ће да се жртвује за њега. Да се Моли је најважније. А ми кад нам неко нешто каже ако смо се молили за њега престанемо. И кажемо он ми смета да се спасем. Не смета ти други већ сметаш сам себи. Зато што си себе толико подигао да сматраш да си изнад других. А прави хришћанин увек другог треба да сматра бољим од себе и ако зна да је највећи грешник. Зашто? Зато што и највећи грешник може сутра да се покаје, а ја остадох у свом осуђивању. Зато се молимо Богу Пастиру Христу да нас чува, а Он нас чува, само треба да се предамо њему да нас Он чува води и руководи.

Бог вас благословио.”

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

По завршетку Свете литургије Високопреосвећени митрополит је благословио верни народ поделивши им иконице.

ђакон Немања Стојковић