Лепоти богослужења допринело је певачко друштво „Србски православни појци“ из Београда.

После прочитаног Јеванђеља сабраном народу беседио је митрополит Јован:

“Помаже Бог, браћо и сестре!

Чули смо ово дивно Јеванђеље где на самом почетку Господ Христос каже да је Њему све предао Отац Његов Небески. И нико не зна Оца до Син и ако Син хоће коме открије. Видимо овде да је Бог Отац предао Богу Сину Господу и Спаситељу нашем суд човечанства. Да он суди човечанству. Он му није предао ту власт као што ми данас предајемо једни другима, као неком слузи, не, него као равном Њему Богу и Оцу. Зато данашње Јевађеље каже, ако хоће коме Син да открије Оца. Бог Син хоће свакоме од нас да отрије Бога Оца колико човек жели да му се Бог открије. Свакоме од нас Бог се открива по мери вере наше. По мери наше љубави и по мери нашег смирења. Зашто по мери наше вере? Зато што ми по вери усељавамо Бога у себи. Колика нам је вера толико смо уселили Бога у себи. Ако нам је вера слаба, половична, ту нема Бога. Шта је вера? Вера је ишчекивање Онога кога не видимо. Свети владика Николај је рекао: „Ми чекамо Христа, а не неко боље време“. Боље време ће доћи када је Христос у нама и са нама. Ако нам Христос није центар нашег живота, онда нам је живот промашен. Ако ми у Христу не видимо Бога и Спаситеља, нећемо се ни спасити. Тамо где је Спаситељ, тамо је и спасење. Спаситеље нема тамо где нема вере и где нема смирења. Смирен човек је богобојажљив, али не да се плаши Бога него је у страху да се не огреши од Бога. Да се не огреши од Онога који га највише воли. Али нема тога који нас више воли од Бога. Воле нас и мајка и отац, брат, сестра, комшија и пријатељ и хвала Бога да је тако јер и то је одраз љубави Божије, али иако је мајчина љубав највећа љубав и она је слична Божијој, али се не може се упоредити са Божијом љубављу. Само је Бог могао да каже за род људски, ако вас и отац и мајка напусте, Ја вас напустити нећу. Господ је то испунио. Он је то испунио када је дошао на овај свет. Када се родио, живео, подносио све оно што и ми у свакодневном животу подносимо. Пљување, понижавање, грдњу, да га туку, и да га разапну. Све је Он то подносио ради нас и ради нашега спасења.

Поред многих поука које смо данас чули, чули смо и једну охрабрујућу и утешну поуку, а то је да нас Господ позива к њему. Каже: „Дођите сви који сте уморни и натоварени и Ја ћу вас одморити“. Ове речи Христова треба заиста да схватимо. Човек највише умара самога себе. Није овде у питању физички умор, него умор од наших грехова, слабости и страсти. Господ нас позива да нас Он одмори, а да би смо се одморили морамо узети Христов јарам. Да прихватимо смирење Христово и да се учимо од Њега. Јарам Христов јесте наука Божија. Јарам Христов јесте и смирење и кротост. А не гордост. Господ зато у Јеванђељу каже да се Бог противи гордима, а смиренима даје благодат. Ко се смири пред сваким човеком, он има смирај у својој души, у свом срцу, у свом бићу и он струји то смирење и он је миран и пред људима и пред Богом. Док славољубив човек нема смирења и то је другим речима гордељивац. Он је стално у бригама. Гордост нас тера да се дижемо изнад другога, а смиреност нам каже да се смиравамо пред сваким. Док се човек не смири пред човеком, неће се смирити ни пред Богом. Лако је носити јарам Христов када нам је Он смисао живота. Када је Христос центар живота. Када се угледаш на Христа. А човек увек бира око себе људе онакве какав је он. Ако хоћеш да видиш какав је човек само види са ким се дружи. Хоће ли се непоштен човек дружити са поштеним. Никако. Праведан хоће да се дружи са грешницима само зато да би колико толико помогао да се грешник исправља. Ми хоћемо да исправимо другога, али себе никако. Сматрамо да немамо шта да исправљамо.

Браћо и сестре, не можемо победити другога док не победимо себе гордељивог и сујетног човека. Зато је нашој пониженој природи лакше да се смирава, него да се преузносимо, како кажу Свети Оци. Јарам Христов јесу и Његове заповести и оне нам дају један дар а то је дар Спасења. Па онда, зашто да не поднесемо тај јарам Христов. Човек неће јарам Христов, него хоће јарам онога другога који му говори, немаш потребу да се смираваш. Погледајмо данашњег светитеља Светог Макарија Великог. Он је имао такво смирење како каже његово житије да су се и ђаволи и анђели стидели његовог смирења. У његовом житију пише да је ђаво рекао да га је Макарије победио. Светитељ пита у чему сам те победио. Зато што мало спавам. Не, каже Ђаво, ја никада не спавам. Па у чему сам те победио, зато што мало једем? Не, па ја не једем ништа. Па, у чему сам те победио, упита Макарије? Па, у смирењу и тада одступи ђаво од њега. Човек док се не врати смирењу, он не управља собом, него са њим управља онај нечастиви. А он га стално нешто хушка да се преузноси, да се подиже и горди. Не можемо задобити тај дар и благодат смирења без Духа Светога. Баш управо онако како смо данас чули у прочитаном апостолу где Апостол Павле каже, плод Духа јесте љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, смирење, уздржање, и за такве нема закона. Који закон може да осуди човека који је сав саткан од љубави. Нема тога закона, јер тај који је саткан од љубави, он не греши. Јер је Бог Љубав. Зато ове речи Апостола Павле требало би да сваки хришћанин проверава у себи да ли има те плодове Духа Светога. Имаће их ако није угасио Духа Божијег у себи. Светог Духа кога смо добили на крштењу. Духа Светога кога стално обнављамо кроз Јеванђелски живот. Кроз живот Цркве, кроз Свете Тајне и врлине. Ове речи су изречене не устима обичног човека, већ устима Божијим. Речи Божије су непогрешиве. Оне чине суштину нашег хришћанског живота. Прочитајмо посланицу Галатима где се говори о врлинама па се преиспитајмо. Ставимо, што каже наш народ, прст на чело, па рецимо поседујем ли ја икакву хришћанску врлину. Ако не поседујемо ове хришћанске врлине и не живимо ли таквим животом, онда нисмо хришћани. Хришћани смо само на речима. Смисао нашег живота јесте да задобијемо љубав Божију. Када задобијемо љубав Божију и живимо љубављу Божијом ми смо добили све. Ми смо задобили Бога, зато што је Бог љубав. Човек је тек човек када је љубав. Хоћемо ли да будемо савршени хришћани имајмо љубави према Богу и према ближњима. Онај коме дајеш љубав треба да осети да прима велики дар и за тај дар да треба да да уздарје, а ми смо све врлине примили одозго. Све те врлине које помиње Апостол Павле Господ је донео са неба када је дошао у овај свет. Када је дошао да човека уздигне. Човек је слика Божија и ако је Бог љубав. А јесте, онда човек треба да буде љубав. Ко је задобио Бога, задобио је љубав. А ко је отуђен од љубави отуђен је и од Бога. Љубав све прашта. Људи смо па се посвађамо, али не сме злоба да уђе у нас, јер ако злоба уђе у нас стално ћемо осећати мржњу према другом човеку. Злоба је та која нас одваја од Бога и од другога, али одваја нас и од нас самих. Љубављу се постиже не само тајна Бога и бесмртности душе него и сваког створења уопште. Па, да се замолимо Богу на овој данашњој Литургији. Да замолимо Светог Макарија да се он моли за нас да у нама ојача вера. Све је могуће ономе који има вере, каже Христос. Да у нама ојача сила Божија. Да у нама ојача смирење. Највећи пример смирења јесте Господ наш Исус Христос. И када су га тукли и понижавали и пљували, Он се молио: „Оче, опрости им, јер не знају шта раде“.

Бог вас благословио!"

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

Велики број верног народа причестио се Свети Тајнама Христовим. Након завршетка службе, настојатељица манастира мати Евгенија са великом љубављу припремила је и угостила Трпезом љубави све оне који су се данас сабрали у овој светој обитељи.

Стеван Илић, ђакон