У својој беседи Митрополит је рекао:

„У име Оца и Сина и Светога Духа. Браћо и сестре, Господ наш Исус Христос пред само своје страдање сабрао је своје ученике и рекао им да ће он страдати, да ће га мучити, да ће га осудити и да ће га убити. И онда је Господ поред тога још и рекао да ће га се сви одрећи. Апостол Петар који је био ревносан у својој вери, што бисмо данас рекли мало брзоплет, али из своје ревности рекао је Господу: „Господе, ако те се сви одрекну, ја те се одрећи нећу“. Пазите, Апостол Петар је имао поверење у себе. А Господ му каже: Петре, немој тако милисити о себи много високо, немој мислити да си толико јак. Ето пре него што петао запева пред његово суђење три пута ћеш ме се одрећи. И заиста тако је и било браћо и сестре, све што је Господ рекао то се и испунило, то се испуњава. И зато данашње Јеванђеље каже: „Неће ни свет нестати док се не испуни све оно што је Господ у Јеванђељу и рекао“. Сад можете замислити како је било Светом Апостолу Петру кад се он одрекао Христа кога је љубио и волео више него себе. И нема сумње Апостолу Петру је било најнелагодније крај васкрслог Господа Исуса Христа, јер Христос је васкрсао значи испунило се све што је Он рекао, три пута се одрекао Апостол Петар и заиста он се и истински покајао. И ово нам говори ж да је покајање веће од свакога греха, али истинско покајање. Истинског покајања нема без јаке вере, истинског покајања нема без смирења. Да је Апостол Петар имао смирења у себи никада не би рекао Господу да ако га се сви одрекну, ја те се одрећи нећу. Дакле, лепа свемилостиви Господ сам спасава Апостола Петра од његових дела неугодности, његових страхова, његових мука. Чиме? Тиме кад је васкрсао Господ три пута га пита „Петре, волиш ли ме?“ Хоће да га подсети на оно његово три пута одречење Петра и каже: Симоне сине Јонионе, љубиш ли ме. Из овога видимо, браћо и сестре, како Господ опомиње Апостола Петра који се као што рекох хвалио да воли Господа чак и више од других апостола. Видите кад човек људски размишља он се хвалио да воли Господа више од свих и хвалио се да Га се неће одрећи. А само ето, прошло је пар сати, а Апостол Петар се одриче. Пазите, одриче се. Шта је у питању, страх. А страх што каже Његош каља образ често. А шта је још у питању, ослабила вера Апостола Петра у Бога, а оно што се он уздао у себе, што је веровао у себе, види, види да то није то. Зато браћо и сестре, тиме Господ хоће да нам каже „не уздајте се у своју природу толико, не уздајте се у себе“. Апостол Петар гори за Христом, пламен живе вере. Но једанпут само што је више веровао у себе него у Господа Исуса Христа. Дакле скрхан тим искуством Петар се видите Христом васкрслим више не хвали, он не тврди да ће душу своју положити за Исуса Христа као што је рекао за његово страдање. Већ покајнички одговара на Његово питање Петре Симоне Јонин љубиш ли ме, а он одговара: „Ти знаш Господе да те ја волим, Ти знаш Господе да те ја љубим“. А Христа љуби, браћо и сестре, онај који се заповести Његових држи. Од којих је прва вера. Вера у Бога, браћо и сестре. Овим трократним питањем Господ каже Апостолу Петру, али и нама да се загледамо у себе. Да се загледамо да ли заиста и ми волимо и љубимо Господа или Га се можемо и ми одрећи. Да ли заиста загледамо себе и да ли проверавамо своју веру у Бога и да ли заиста прихватамо да смо слаби, да смо она трска у пољу коју дува ветар коју може сваког тренутка да обори. А не ја мислим ја сам ја, ја сам способан. Шта си бре способан човече, данас си здрав, а сутра ниси, данас имаш очи да гледаш, а сутра можда нећеш имати. И сад откуд такво поверење у себе, а не поверење у Бога? Дакле, браћо и сестре, ове Христове речи упућене Апостолу Петру да се не треба ослањати на себе, на људску природу, нити имати поверења у себе. Ми смо смртни, ми смо слаби, ми смо колебљиви. Сад имамо неку веру па чини нам се да можемо и на небо да се подигнемо, а кад ослаби видиш да пузиш.

Дакле, не треба да имамо поверења у себе, већ треба да схватимо да вера у Христа је заправо поверење у Христа, а не у себе. Рече му Христос: „Напасај овце моје“. На које је овце мислио Христос кад је рекао Апостолу Петру? Па оне које је Апостол Петар оставио када је изгубио веру. Више је напустио стадо, а апостолима је дато да чувају стада Христова. Али он се одрекао Христа када је угледао вука, када је угледао нечастивог, када је угледао ону таму која је прекрила и Земљу приликом распећа Христовога. Он се уплашио и онда се три пута одрекао. Али каже Господ: „Ти си ме се три пута одрекао. Загледај се опет у себе да ли ме заиста волиш?“ Хоће Господ да га наведе на трократно покајање, јер се три пута одрекао, браћо и сестре. Ми мислимо ево грешим цео дан, па ћу рећи „опрости ми Боже“ и готово. Треба да се сетиш свакога греха, треба да се сетиш сваке своје слабости, а нећеш се сетити своје слабости све док у себи имаш гордост, сујету, док у себи имаш оно да се прикажеш да си бољи, да си паметнији него што јеси. Дакле, загледај се у себе да ли ме љубиш истински и Христос каже: „ Да ли верујеш у мене?“ Све то је било јасно пред очима Светог Апостола Петра и он се сад просто разоткрива и каже: „Господе Ти знаш да Те ја волим“. И кроз то покајање Господ опет прима Петра у апостолску службу. Дакле, данашње Јеванђеље нам говори о правој и вери и о правој и истинској, а не површној љубави. Љубави Божанској која кад се усели у човека, браћо и сестре, и када човек почне да живи том љубављу Божијом, он тада највише личи на Бога. Љубављу, вером и надом. Ми љубећи Христа Бога, ми Њиме и због Њега љубимо и друге људе. Јер их љубимо онако као што родитељ воли своју децу. Родитељ воли своје дете иако је непослушно, тврдоглаво, ако је упорно у својим жељама да испуни оно што је он замислио, отац је, љуби га, воли га. Чак му је стало више до таквог детета него до оног што је добро, јер оно дете друго које је добро, оно се учврстило у добро, док оно друго није. Родитељ подједнако воли, јер је подједнако поднео труд у рађању свог детета у његовом васпитању, у његовом подизању, али ето видите дете је неблагодарно. Хоће да каже и оцу и мајци „нећу да вас видим, нећу да имам старатеља изнад себе, нећу да имам ауторитет изнад себе, него ја сам сам себи ауторитет“. И чим тако помислиш заиста ти си онај блудни син који се одрекао оца и дома, али на шта је наишао, знате из Јеванђеља, то читате браћо и сестре. Дакле, браћо и сестре, човек кад воли Бога, он воли и другога. Свака друга љубав је како би то научници рекли, псеудољубав, односно назови љубав. И вера која није права вера је назови само вера. Која се лако претвара у неверије и таква љубав се најчешће претвара у мржњу. А онда човек каже: „Ја волим тог човека, али он не воли мене“. И то можемо да чујемо. Али то није наше, наше је да волимо и онога непријатеља свога. То што он нас не воли, то ће он да одговара, ако смо ми исправни. Зато треба да се молимо, браћо и сестре, Богу за такве људе. Да се не оптерећујемо тиме ја њега волим, а он мене не воли. Па шта хоћеш? Да ти љубав буде од интереса, хоћеш да волиш само онога који воли тебе и који ти чини добро, па каква је то љубав? То није љубав, то је интерес на шта ми данас често и лако падамо. Зато, браћо и сестре, да заиста себе питамо „Да ли ја заиста волим Бога? И да ли сам спреман да ако стварно волим Бога све што наиђе на мене, па и ако треба и смрт ради Христа и ради вере, јесам ли у стању да је изнесем?“ Или кад неко каже нећеш више живети, па ћу се уплашити, па ћу се и одрећи Бога. Онда то значи да ниси љубио Бога истински. Него си само волео Бога онда кад је теби било најтеже, и тад си Му се и молио. Међутим, Богу се треба стално молити, треба стално понављам проверавати себе, браћо и сестре, јесмо ли са Богом кроз дела наша, више него што мислимо да смо са Богом кроз речи. И вера ако нам није преточена у дела, никакве користи од те вере нема. Оно што стално читамо код Апостола Јакова је да вера без дела мртва, али и дела без вере. Џабе је ако чиним и добра дела ако немам вере, не значи ништа. Дакле спојено дела и вера. Нека нам Господ помогне да се и ми покајемо као што се и покајао Апостол Петар. Нама треба покајање, јер без покајања нема ни спасења, а понављам покајања нема без смирења. Смири човече себе, смири своју сујету, ту своју гордост, немој мислити да си најпаметнији, да сви други ништа не знају, само ти или ја знамо. Не, сматрај да сви други више знају од тебе и од мене, и да су сви други бољи и од тебе и од мене. Али немојмо то само рећи речима, него заиста верујмо да је други човек бољи, и онај најгрешнији, јер ми никад не знамо кад ће тај човек да се покаје, а ти и ја остаћемо у својој тврдоглавости и у своме непокајању. И онда у чему смо ми бољи од тог човека или тог злочинца на крају крајева? Треба да гледамо да се ми покајамо и молимо Господа да нам опрости као што се Апостол Петар молио.

Бог вас благословио!“

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

ђакон Стефан Јанковић