После прочитаног јеванђелског зачала Високопреосвећени Митрополит се обратио беседом сабраном народу рекавши да у данашњој поруци из Апостола:

“Свети Апостол Павле каже: “Браћо, Бог који рече да из таме засија светлост, Он засија у срцима вашим ради просветљења знања славе Божије у лицу Исусу Христу”. Само Бог, браћо и сестре, из ничега ствара свет, а из таме он изводи светлост и тако Господ ради непрестано. Он хоће да таму, која је у нама и која долази од греха, истера из нас и унесе своју светлост у нама. У ту таму Бог је унео зрнца своје божанске светлости дајући нам управо боголику душу која када се са вером, љубављу и молитвом између себе прожима распаљује се у ту истиниту светлост у којој ми видимо Бога. То је та светлост која просвећује и освећује сваког човека који долази на свет. Којом се светлошћу то ми обасјавамо када долазимо на свет? Христовом. Ја сам светлост свету, не може се град сакрити кад на гори стоји и не пали се свећа па да се стави под суд већ, управо, на свећњак и видело одакле могу да виде сва чељад у кући. И ако бар једно чељаде у кући има те божанске светлости утицаће на осталу чељад која можда и немају светлост од таме. Када у једној породици ни у једном човеку нема светлости Божије та породица је сва у тами и разбијена је. Нико ни са ким није у заједници. Ретко ко са ким разговара. Сваки се одваја и издваја, сваки хоће да живи за себе. Када нас је Бог створио у нама је запалио светиљку која треба да обасја наш унутрашњи живот и да разгони таму греха и страсти наших. Та светиљка јесте боголика и богочежљива душа наша за коју је сам Господ рекао да више вреди од целога света. Зато Господ и каже: Шта човеку вреди да цео свет задобије, а душу своју изгуби. А душа се губи лако и највише се губи када нам понестане вере, љубави и наде. Да ли се човек може назвати човеком без вере, љубави и наде? Апсолутно је немогуће. Тамо где нема љубави, вере и наде, тамо настаје очај. Ми имамо чему да се надамо јер се надамо ономе коме идемо у сусрет, а то је наш Бог. Заиста, браћо и сестре, само када Бог благодаћу својом упали свећу душе наше и обасјава срце наше наш се духовни вид оспособљава да види вечну божанску славу Божију у лицу Господа Исуса Христа тојесте да види богочовека. Када су нам духовне очи затворене и када смо духовно слепи не видимо ни Бога ни другога но видимо само себе. Човече, чим си само себе похвалио ти си и оно мало зрнце вере у себи изгубио јер све приписујеш себи, а ништа не приписујеш Богу. Ко у лицу Исуса Христа не види Бога заиста је слеп каже Апостол Павле и заиста је тама ослепела очи душе његове. Ако човек нема Христа у себи изгубио је сваки смисао у овоме животу. Заиста та боголика душа у телу нашем је вечно непролазно благо. То благо је у земаљском суду нашега тела али та божанска светлост у нашој души се смањује чим се ми удаљимо од Бога када грешимо. Јер грех улива воду, како кажу Свети Оци, у кандило вере наше и онда губимо веру. Зато треба да се учимо вери, вером да живимо и да нам вера не буде само на језику и уснама већ у делима и да делима покажемо да верујемо, а дела без вере су мртва и вера без дела је мртва. Што духовнији човек јаче осећа и увиђа да је светлост дар Божији и сва сила у тој светлости је од Бога. Када човек то зна онда неће приписивати себи никакву силу, никакву моћ јер нам све то Бог даје. Даље нам Св. Апостол Павле каже данас: “У свему имамо невоље али нам се не досађује зато што знамо да кроз многе невоље ваља ући у Царство Божије”. Када нас снађу искушења и невоље да нам не ослаби вера јер ако нам ослаби вера, а снашле нас невоље и муке пашћемо у очај. У очају човек не види ни светлост Божију нити види Бога. Које су то у ствари невоље о којима говори Апостол Павле? Свака наша борба да се избавимо од наших страсти и слабости људске. Треба да се боримо вером, добрим делима. Да не поклекнемо и изгубимо наду и да верујемо да нас Бог неће оставити у било којој невољи или патњи која нас снађе јер Он неће да било ко од нас умре и погине духовно. Свака невоља Христа ради и Јеванђеља ради нас приближава Царству Божијем. У невољи сам и сад хоћу да се молим и знам да ми кроз невоље ваља ући у Царство небеско. У невољама нашим се проба вера наша кроз стрпљење. Проба се она благодатна сила која нам се даје кроз Свете Тајне и свете врлине. Он постаје јачи кроз њих и када наиђу невоље он појача молитву, пост, смирење, љубав, наду и све те невоље исчезну. Као кад смо скинули завесу са прозора. Збуњени смо ми људи али да не губимо наде каже Апостол Павле. Збиља, како да се не збуне хришћани који живе у овом варљивом свету. У свету који у злу лежи и где су вредности замењене и обезвређене. Ми сада стављамо на прво место оне вредности од којих су се стидели наши преци и светитељи Божији. Хоћемо да будемо у злу, а да ли се бориш да будеш први у добру? Како хришћанин да не буде збуњен када на свако његово јеванђелско добро удара хиљаду зала али небојмо се, Христос је победник и ко је са Христом увек је победник. Ко нема Христа он је на губитку. Опкољени смо искушењима са свих страна али смо, на жалост, опкољени највише искушењима самим собом. Зашто следбенике Христове гоне? Да ли зато што су зли? Не него зато што су добри и носиоци су Христовог добра. Ми смо дужни да Христа носимо у себи јер када њега носимо ми носимо добро. Човек може бити добар и јесте да има добрих људи али нико не може бити добар као Бог. Што више Бога у себи то више добра у нама. Што мање Бога у нама све више зла у нама. Истина, у овом свету иста је судбина и господара добра и слугу добра. Ако мене гонише, каже Христос, и вас ће гонити. Морамо то да имамо стално на уму па када нас гоне или нас било шта да нас снађе да схватимо, Гонили су Христа – Бога који је пун љубави – гонили су га мржњом. Тако човек духовно страда када уместо љубави у себи унесе мржњу. Зато, браћо и сестре, чувајмо себе у свом звању и свом призвању. Сваки је од нас призван и позван само треба да их препознамо и да то чувамо и будемо срећни што смо чланови Цркве и што смо призвани од Бога, што у Цркви задобијамо Свете Тајне и врлине. Зато чувајмо себе у свом звању и призвању, у чему нас је Господ призвао, па ће Господ засијати у срцима нашим. Онда у нашем срцу и души неће бити мрак. Губимо ли себе губимо и оне који су око нас. Помрачујемо ли себе ми помрачујемо и оне око нас. Зато треба да сагледамо себе и да се трудимо да себе исправљамо, а не друге. Најбоље ћемо друге исправљати делима, а не речима јер су дела много значајнија и вреднија него речи. Зато човек треба да води рачуна и на речи. Зато да оћутимо на невоље наше али да се молимо. Да оћутимо и када нам злобу чине други. Да се правимо као да нисмо то видели, а за онога који нам злобу чини да се молимо за њега. Да и њега Бог просветли светли светлошћу Христовом али не можемо га просветлети ако себе нисмо просветлели. Не можемо другога право научити ако себе нисмо научили поготову што је полуистина гора од лажи. Стичимо знање које нас приближава Богу. Знање да спознамо Бога у Истини, а када спознамо Бога онда ћемо спознати и себе. Зато Св. Макарије Велики каже - Уђи човече у своје срце, па кад будеш ушао видећеш какав ти је пакао у срцу. Видећеш какав си па нећеш другога осуђивати. Видећеш да си много гори од онога кога осуђујеш.

Нека нас Господ просветли светлошћу, браћо и сестре, а Он је светлост неприступна.

Бог вас благословио”.

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

На крају Свете Литургије верни народ се причестио Светим Тајнама, а по завршетку Високопреосвећени Митрополит је поделио благослов и иконице.

Ђакон Саша Павловић