ВИСОКОПРЕОСВЕЋЕНИ МИТРОПОЛИТ ЈОВАН: „СПАСЕЊЕ ЈЕ ПОДВИГ У КОМЕ СЕ ЧОВЕК СВИМ БИЋЕМ ПРИЛАГОЂАВА СПАСИТЕЉУ“

ВИСОКОПРЕОСВЕЋЕНИ МИТРОПОЛИТ ЈОВАН: „СПАСЕЊЕ ЈЕ ПОДВИГ У КОМЕ СЕ ЧОВЕК СВИМ БИЋЕМ ПРИЛАГОЂАВА СПАСИТЕЉУ“

У уторак, 21. јануара 2025. године, када се наша Света Црква молитвено сећа светих мученика Јулијана и Василисе, преподобног Георгија Хозевита и светог Григорија Охридског, Његово Високопреосвештенство Митрополит шумадијски г. Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Светог великомученика Димитрија у крагујевачком насељу Сушица уз саслужење братства овога светога храма.

После прочитаног Јеванђеља Високопреосвећени владика се обратио верном народу беседом рекавши:

„У име Оца и Сина и Светога Духа, браћо и сестре, Св. Апостол Павле у Посланици Коринћанима поручује и каже да је Јеванђеље које вам проповедах и које примисте и у коме стојите је оно што треба да буде и срж нашега живота. Јеванђеље Христово је Јеванђеље нашег спасења. Зато је оно блага и радосна вест. Радосна је јер ако смо у њему и живимо Јеванђељем онда ћемо схватити смисао живота и тајну овога и онога света. До тајне можемо доћи само кроз веру, побожност, кроз чист ум и разум. Заиста, када дођемо до знања смисла овога и онога света ми онда можемо да решимо сваку нашу недоумицу. Све оно што нас мучи и не знамо излаза али треба да затражимо помоћ од Бога. Треба да завиримо у Јеванђеље и прочитамо га па ћемо тамо наћи све одговоре који нас муче. Јеванђеље, боље речено, има одговоре више него што може цело човечанство да постави Богу. Не само да можемо решити те наше недоумице него можемо на такав начин да решимо и међуљудске односе. Јеванђеље каже: Што не желиш себи немој чинити ни другоме или што желиш себи ти то чини и другоме. Ето ти решења межусобних односа. Ето ти решења са самим собом јер човек свесно или несвесно ратује са са им собом, а у ствари не примећује. У човеку је стално рат између добра и зла, између Бога и онога нечастивога. Ако је човек ушао ненаоружан у тај рат неће победити. Који себе наоружа вером, надом, љубављу, стрпљењем, кротошћу, смиреношћу, благошћу, сваки човек тај рат духовни свој добија. Зато је Јеванђеље наша највећа наука. Није то само нека обична књига. То је књига живота и у овоме и у ономе свету. Јеванђеље је књига над књигама и наука над наукама. Нема ни једне науке која је до сада проглашена науком и која ће бити проглашена науком до краја света и века а која може да се изједначи са јеванђелском науком. Ми као хришћани треба да схватимо да Јеванђеље спасава само ако га у целости испуњавамо. Када имаш веру и жељу и вољу да живиш по Јеванђељу Господ ће ти онда послати и мудрости и снаге па ћеш живети и по Јеванђељу. Ако се не мери и не упоређује наш живот Јеванђељем онда је наш живот промашен. Не смемо да Јеванђеље прилагођавамо себи него да себе прилагођавамо Јеванђељу. Данашњи човек хоће често и Цркву да прилагоди себи али да се он прилагоди Цркви мало је теже. Спасење у свему зависи од Спаситеља јер је Јеванђеље, у ствари, биографија Бога. Хоћемо да спознамо Бога? Не можемо без вере и Јеванђеља. Наше спасење зависи од Спаситеља онако исто као када творевина зависи од Творца. Без личности Спаситељеве нема спасења јер Он даје силе и снаге да се спасење оствари. Ми мислимо да можемо да остваримо спасење неким својим подвизима, постовима и молитвом и то је све добро али без те силе Божије, која треба да на тај подвиг, пост и молитву, учини усрдно без силе Божије не можемо ништа. Само држећи се Спаситеља човек се спасава. Ако ми немамо Христа у себи у нама је све бесмислено. Ако овај свет, који у злу лежи, нема Христа у себи онда је овај свет заиста бесмислен. Онда је и овај живот бесмислен и ми само тада верујемо у Бога док смо овде на земљи и ту се завршава. Онда схватам онако како многи схватају да се на овом свету рађа и да се на овом свету нестаје. Човече, како можеш да нестанеш ти кога је Бог створио за вечност? Како може да нестане икона Божија, а човек је икона Божија, и ако у човеку не видиш икону Божију не видиш ни Христа у себи. Спасење је подвиг у коме се човек свим бићем прилагођава Спаситељу. Он онда прилагођава Спаситељу и своје мисли, речи, дела, понашање. Да ли ми довољно контролишемо своје мисли и речи? Да ли, браћо и сестре, ми контролишемо своје понашање или се понашамо како ми хоћемо? Бог нам је дао слободу и можемо да се понашамо како год хоћемо али је страшно када човек злоупотреби слободу. Ако ниси Христа сместио у себе и ако не живиш Христом, то што си постигао неки положај или знање нестаће када пођемо са овога света али знање о Богу, ако смо се ту усавршили, помоћи ће нам да се усавршавамо до пуноће раста Христовога. Човек који живи Јеванђељем се непрестано изграђује и непрестано се учи. Спасава се онај који свим својим бићем стоји у Јеванђељу спасења. Без личности Спаситељеве нема нам спасења, браћо и сестре, то морамо знати. Спаситељ је ту. Питање је само каква је наша вера и јесмо ли вером уселили Христа у себе. Живимо ли вером или се вером поштапамо? Када верујеш и живиш по вери онда ћеш научити и Јеванђеље. Ако не стекнемо врлине спасења све врлине које мислимо да имамо нису нам на спасење већ на духовну погибао. Одвоји ли се човек од Христа одваја се од себе, а онда се одваја од оца, мајке, сестре, брата, жене, деце. Одваја се од другога и проглашава себе да је тај шраф без кога свет не може да живи. Толико човек оде у безумље. Када си у Јеванђељу онда ћеш се сетити блаженстава: Благо милостивима, благо кроткима, благо смиренима – не каже Бог тамо благо гордима него благо смиренима и каже да се Бог гордима противи, а смиренима даје благодат. Одвоји ли човек себе од Бога заиста себе води у духовну пропаст.

Ми смо у овоме свету али нисмо од овога света како каже Христос али нам је овај свет дат не да га понижавамо и презиремо. Чим људи покушају Јеванђеље да сведу на човека и претворе га у неко људско филозофско, научно или морално учење оно губи своју вредност и престаје да буде Јеванђеље. Стога знајмо да ако живимо Јеванђељем ми ћемо бити спасени. Зато апостол Павле и каже за Свето Писмо да је богонадахнуто. Оно је корисно за учење, за карање, за исправљање и за васпитање. Нама треба, чини ми се, то исправљање данас и васпитање. Сваки од нас мисли да је правилно васпитан али је џаба што се тако мисли када и ако не упоређујеш све то Јеванђељем. Зато будимо у Јеванђељу и имајмо Јеванђеље у себи да бисмо се спасили.

Нека нам Господ помогне, браћо и сестре, и да нам озари разум, ослободи нас од нас самих и често пута од наше глупости. Само чист разум и чиста вера нас доводе да чисто и разумно схватимо Јеванђеље и да тако живимо. Ван Јеванђеља нема живота, а тамо је све казано. Само ако имаш веру, да си не знам у каквим невољама и недоумицама, загњури у Јеванђеље и отвори га са вером да те речи које читаш нису речи обичног човека већ Христове речи. Да не прилазимо Јеванђељу као неком роману већ са молитвом да нам Господ отвори разум и да знамо да сами не тумачимо Јеванђеље. Јеванђеље једино тумачи Црква. Онај који је управо у Цркви, који живи Црквом и живи Јеванђељем.

Бог вас благословио!“

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

На крају Свете Литургије Светим Тајнама се причестио верни народ, а по завршетку Високопреосвећени владика је верном народу поделио благослов и иконице.

Ђакон Саша Павловић