Чтецирали су Стефан Радисављевић, Александар Цалић и Марко Гаљак.

Митрополит се након јеванђеља обратио сабраном народу:

“Христос се роди, браћо и сестре!

Иако смо имали оданије Божића, српски народ се све до Богојављања, поздравља овим поздравом. Када кажемо да се Христос родио, треба да размислимо да ли се заиста Христос у нама рађа или то говоримо по календару, од године, до године. Ако се Христос у нама не рађа непрестано, онда се ми не обнављамо и не доживљавамо Христа као центар нашег живота. Управо нам данашње јеванђеље нешто и о томе говори, где смо чули да Господ каже својим ученицима: ,, А ми хришћани, крштени хришћани, ми смо сви ученици Христови”. Наравно, подразумева се да морамо да учимо лекције. Ђак је прави ђак, када учи лекције и тако се спрема за испит. Тако је и са нама хришћанима, ако смо стално у јеванђељу, ако је оно са нама, ако су нам мисли, речи и дела проверене у јеванђељу, онда благо нама. Зато Христос каже у данашњем јеванђељу: ,,Ја сам чокот, а ви лозе и Отац мој је виноградар. Сваку лозу која не рађа, одсећи ће је; и сваку која рађа род, очистиће је, да више рода роди”. Заиста, браћо и сестре, Господ наш, Исус Христос је тај прави чокот, прави корен, који нико и ништа не може нагристи. Тај чокот нико не може оштетити, ни уништити, јер род људски је заправо рукосад Божји, виноград Божји, па је зато и Отац виноградар. Док имамо Христа у себи, док је Христос са нама, а и ми са њим, ми смо управо на том чокоту, на том корену. Ми смо лозе на том чокоту, а од чега она живи? Живи од сока, оног од чокота. Она црпи тај сок и она опстаје. Не само што опстаје, већ и рађа. Одсечемо ли лозу од корена, она ће се осушити. Тако је и са нама. Уколико се одвојимо од Христа, ми се духовно сушимо и на крају ћемо се осушити. И као што и јеванђеље каже, такве лозе се одсецају и бацају у огањ. Да не бисмо дошли у то стање пакла огњенога, треба да будемо са Христом и да Христос буде са нама. Христос треба да нам буде прави циљ. Човек ако нема циљ у животу, он никада неће да оствари свој овоземаљски живот. Ми имамо циљ. Као што каже апостол Павле: ,,Што је иза мене то је прошлост, ја сежем ка оном што је испред мене”. Ко је то испред њега, мене, тебе и свакога од нас? Христос, браћо и сестре. Нас Христос неће оставити, уколико ми не оставимо Христа. Како Христос да нас остави, кад је он као Бог примио тело и постао човек. Узео је људску природу која је управо грехом оскрнављена, да је врати тамо где јој је место, каже: ,,Тамо где Отац мој седи са десне стране”. Ми хришћани бар би требало да лежемо са Христом, да устајемо са Христом, да се крећемо Христом, јер он, рекох, нас неће оставити. Он је себе дао за нас. Он је постао један од нас у свему, осим у греху. Узео је људску природу и живео овај живот док је ходао овом земљом. Као што и ми имамо искушења, тако их је имао и он. И њега су грдили, ружили, називали га свакаквим именима, тукли, шамарали, али он све трпи. Бог све трпи, ради мене и тебе, да би нас спасио. Бог хоће да се сви људи спасу и дођу до познања истине. Хоћемо ли се спасити, то је, верујте, до нас - да ли имамо жељу да се спасимо? Неопходно је потврдити ту нашу жељу и вољу хришћанским животом, јеванђељем. Будући да је та људска природа обесплоћена грехом и смрћу, зато Син Божји постаје човек, да обнови и оплоди за божански род, људску природу. Ми смо све до доласка Господа Христа, држани у греху ропства. Све док Господ није васкрсао и сишао у ад, у пакао. Тамо су били сви заједно, праведници и грешници, али Господ улази да разори ад, да разори пакао, да праведнике изведе из пакла. У свакоме од нас стоји или рај или пакао. Нико нас тог пакла не може ослободити до Господа нашег Исуса Христа. Шта је уствари рај? Постоји много дефиниција о томе, али заправо, рај је живот у Богу и живот по Богу. Пакао је, супторно томе, живот без Бога. Оно што је без Бога, осуђено је на пропаст. Богочовек Исус Христос је зато тај прави чокот, јер је дао људима сва средства помоћу којих они могу да се накалеме на тај чокот, на тај корен, на Христа. Ми смо већ накалемљени самим крштењем, јер смо се у Христа крстили, у Христа обукли. Али кад накалемимо воћку, бар ми старији знамо, ако не наставимо да гајимо тај калем, ништа неће вредети. Ако га не чувамо од мраза и других штеточина, пропашће нам труд. Наше крштење ће бити џаба, ако не живимо крштењским животом. Човек да би живео хришћанским животом, треба да има веру. Вера је та која га носи, која му не да да поклекне, која ће га спасити упркос свакој невољи, муци, несрећи, патњи... Ту је спаситељ, ту је лекар, ту је црква, као тело Христово. У њој су сви лекови за душу. Кад човек излечи душу, кад излечи дух у себи, онда и оно тело које је можда слабо, лакше све подноси. Ми док смо живи, душа је у нама. Кад изађе душа, је л се тело помера? Па не, зато што нема душе, нема духа да га носи...

Човек када је накалемљен на Христа и живи Христом, он доноси родове. Човек је задужен да доноси родове. Треба да доноси родове доброг, родове врлина, а ништа од тога не можемо остварити без вере и без смирења. Онај који има смирења, он има Христа у себи. Тамо где је смирење, тамо гордости нема. Тамо где је гордост, тамо Христа нема. Тамо нема ничега. Погледајте гордог човека. Он да прихвати поуку, па Боже сачувај. Можда ће рећи: „Тако је“, али ће наставити по своме. Зато је та гордост основ сваког греха и зато Христос у јеванђељу каже: „Бог се гордима противи, а смиренима даје благодат“. Човек кад је у Христу, он чини бесмртна дела, бесмртне мисли. Он има сва јеванђелска дела. Јеванђеље треба да буде твоје и моје огледало. Али треба да обратимо пажњу, огледало може бити и најскупоценије, ако не скидамо прашину са њега, опет нећемо моћи да видимо своје лице онако како треба. Тако је и са човеком, ако не скида прашину греха са себе, са разума свога. Морамо да скидамо ту прашину са себе кроз свете тајне и свете врлине. Оне су у цркви, а и ми смо са црквом. Ми смо постали чланови цркве крштењем. Црква је одговорна за заједницу Бога и људи, анђела и светитеља. Заједница се мора одржавати. Њу стално морамо поткрепљивати, стално обнављати. Њу мораш неговати као малу бебу. Све док је човек свестан, да је спасење једино кроз заједницу, онда ће заједницу поштовати, неговати и чувати. Никако ми није јасно кад чујем да поједини људи кажу: „Шта то они тамо у цркви раде?“, а он крштен човек, члан цркве. Који они? Па ваљда треба да кажеш ми, јер смо ми делови тог тела Христовог. Ми смо органи. Како каже апостол Павле: „Зар може да каже рука нози да јој не треба“. Све једно другоме треба, али то не може да буде без хармоније. Зато је Бог створио човека. Кад ви погледате то што виде лекари, који у човеку виде и препознају хармонију, то је све док човек има мира и вере. Тада је човек и у хармонији са свима, Богом, породицом, пријатељима... Зато кад нарушава ту хармонију, онда долази дисхармонија, отуђење, тада нећемо ни оца, ни мајку за ауторитет. Нећемо ни попа, ни владику... Све док немамо ауторитета и док ауторитет не поштујемо, ми ћемо доћи у стање блудног сина, сећате се јеванђеља. Тада је он казао: „Дај ми оче моје, нећу да будем са тобом, хоћу да будем слободан“. Бог то даје и отац оног блудног сина је дао имање. Није хтео насилно да га држи, као што ни Бог неће нас да држи у цркви ако ми то не желимо. Он му је дао и он је мислио да ће бити слободан, али нажалост, та слобода није онаква какву је замислио и она га је одвела у ропство. Ропство и у души и у телу. Оставио је богате дарове очеве и његов топли дом. Отишао у земљу даљу, тамо се мрзнуо, нема Бога. Код оца је имао све, најлепшу храну, а онај му је нечастиви господар ком се предао, није дао. Код оца је имао слуге, а овамо је постао слуга и то слуга свиња. Па му тај нечастиви није дао да једе ни оно што је од његове свиње. Погледајте како човек, када изуби благодат, од слободног човека постаје роб. Ми треба да будемо са Христом и да јачамо и душом и телом. То само чинимо кроз свете тајне и свете јеванђелске врлине. Без ових тајни нас само крштење неће спасити. Онај папир, крштеница, не гарантује спасење. Та крштеница ће да избледи. Изгубићеш је, ако је не чуваш. Тако и ако не чувамо благодат коју добијамо крштењем, џаба нам је све. Човек се без Бога отуђује од Бога, али се отуђује и од човека. То је отуђење лозе, кад лоза хоће да говори шта је чокот, а она није на чокоту. Пазите то. Лоза кад се одсече, она се суши, али чокот је чокот. Он остаје. Док је лоза на чокоту, биће храњена. Отац као виноградар, прати сваку лозу на чокоту своме. Лење лозе одсеца и баца. Лењ човек не може ништа да допринесе. Њему је све равно до Косова, што каже наш народ. Докле има има, од данас до сутра и то је њему смисао живота. Лењ човек је болестан човек. Мудри људи кажу да лењост човека води на психијатрију. Кад си лењ, ти уопште не обуздаваш ни своје мисли, ни своје речи, него, што каже наш народ, мозак ти је пуштен на отаву. Лење лозе, Отац сече и у огањ их баца. Ово нам је поука да се не лењимо, првенствено за своје спасење. Кад се човек труди за своје спасење, онда ће се трудити за свој свакодневни живот, јер зна да му је овај живот дат, да кроз њега започне да остварује тај вечни живот. Лоза, док је на чокоту, неће увенути. Тако је и са нама, нећемо пропасти док смо са Христом. Ако је Христос са нама и у нама, ми се њиме хранимо. Зато је Господ рекао: „Ко једе моје тело и пије моју крв, има живота у себи“. Ми то тело и ту крв примамо на свакој литургији. То је храна нашој души. Као што хранимо и чувамо наше тело, тако треба и са душом. Ако не верујете да је причешће сам наш Господ Исус Христос, да ми Христа примамо у себе, онда немамо користи ни од причешћа. Кажу питали су Светог Јована Златоустог: „Владико, шта је исправно, да се причешћујем често или ретко?“, а он је њима одговорио да није исправно ни једно, ни друго. Ако си спреман, ако ниси лењ, ако се спремаш за спасење, онда се причешћуј увек. Ако ниси, немој никада. Човек никада није у потпуности спреман за причешће. Зашто? Зато што смо сви у гресима. Сви ми имамо грехе. Ми свештеници читамо једну молитву и кажемо: „Нико није достојан да приђе, нити да се приближи, а камоли да служи литургију“. Ја први нисам достојан, али имам веру. Верујем да ће Дух Свети очистити те моје недостатке уколико ја њега стално призивам и говорим: „Дођи и усели се у нас и очисти нас од сваке нечистоће“. До нас је да верујемо, да дамо себе онолико колико можемо. Човек све мисли да не може ништа даље да да. Чим си помислио да не можеш, па нећеш ни дати. Кад имаш жељу и вољу да дајеш, даће ти Свевишњи и снагу и моћи, даће ти и духовно и материјално, да од тога живиш, али и да умножаваш те дарове и да их делиш другима. Без Бога је човек неродна биљка. Без Богочовека и органског јединства с њиме, људско биће постепено вене и суши се. Човек ни не види да се суши, а није са Христом. То вам је као и болест. У почетку не обраћамо много пажњу, ал кад нас обузме, онда видимо да је то озбиљно. Онда посвећујемо пажњу своме зраку. Како наш народ и каже: „Здрав човек има хиљаду мисли, а болестан само једну“. Треба да оздравимо, браћо и сестре. Треба да оздравимо душом и духом, да би они могли носити оскрнављена тела наша. Кад смо органски сједињени с Богом, ми постајемо, како каже апостол Павле, сви мудри. То се не односи на мудровање својом мудрошћу, него мудрошћу Божијом. Почетак мудрости је страх Божји - да ме тај страх чува да се не огрешим о онога ко ме највише воли. Дете има страха од родитеља, али оно не губи наду и не мисли да ће га родитељ убити. Он зна да га родитељ воли и зато он чува тај страх, да се не би огрешио о родитеља. Ми сви имамо једног родитеља, иако имамо телесне родитеље. Преко наших телесних родитеља, Бог је нама дао живот, али зато треба да поштујемо родитеље своје, као што и родитељи треба да поштују децу своју, али треба да поштујемо и самога Бога. Такав човек постаје свемудар, јер мудрује мудрошћу Христовом, а не мудршћу својом. Христос је рекао: „Ако боравите у мени и ја у вама, онда ћете доносити плодове, тада шта год хоћете, тражите и добићете“. Треба да знамо како да тражимо. Све што тражимо од Бога, треба да тражимо у смирењу, треба да тражимо молитвено, са вером. Човек сам по себи не располаже силама које му могу дати благостање, ни у овоме свету, а камоли у другоме. Не можемо осигурати бесмртност. Знајмо да само у Христу, човек постаје бесмртан. Нека нам Господ помогне да будемо у цркви, као чланови крштени. Нека нам помогне да не дођемо до тога Отац небески, који лење лозе сече и у огањ баца да се не отцепимо од цркве. Црква није тамо где је неко себе прогласио црквом. Она није ни Петрова, ни Јованова, ни Маркова, она је Божија. Црква је непогрешива. Човек често себе сматра непогрешивим. Зашто је црква непогрешива? Зато што је води Дух Свети. Ако слушамо Духа Божијега који води и руководи црквом, он ће руководити и нама. Ако га не слушамо, онда слушамо свог духа, а он је краткотрајног карактера. Он је данас овако, а сутра онако. Он је грешан. Зато се молимо Духу Светоме, да уђе у нас, да се усели у нас, да нас очисти од сваке нечистоте. Човек када ради неке тешке физичке послове, прљаве, ем смо уморни, а и због прљавштине, као да смо у оковима, али кад се оперемо, тада смо као нови. Тако треба да се перемо и од греха, злобе и пакости, а на првом месту од гордости и сујете.

Нека нам Господ помогне да увек будемо на чокоту Христу, да бисмо доносили плодове! Нас је Бог створио да рађамо плодове Духом Светим.

Бог вас благословио!”

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

ђакон Стефан Јанковић