Чтецирала су господа Владимир Степовић и Никола Марковић.

За певницом су били оци храма са верним народом.

После прочитаног Јеванђеља по Марку, Високопреосвећени се обратио верном народу надахнутом беседом:

“Зашто Црква практикује оданије празника Рођења Христовог? У православној цркви има такозвано предпразништво и такозвано попразништво. Предпразништвом Црква хоће своју децу да кроз богослужења песме и химне кроз молитву за долазак и сусрет са тим великим празником да припреми, да би верници могли да кроз богослужење и молитву да се сроде са празником који предстоји. А исто тако имамо и оданије и то Црква хоће да каже да треба се сећати празника и после прослављања празника, треба да се сећамо Божића не од године до године него да се сећамо значаја Божића, шта значи Божић за нас. Дакле, овом службом Црква жели да нас подсети на значај рођења Господа Исуса Христа. То је почетак нашега спасења. Овом службом Црква жели да нас подсети на Божију љубав, јер је само Божија љубав могла да сведе Бога у овај свет. Божија љубав која је са Богом сишла на земљу. Како би се ми увек сећали те Божије љубави и како би толико колико могли да узвратимо нашом људском љубављу на Божију љубав. Божић је празник мира, Божије љубави. То су анђели предсказали поздрављајући пастире и онај народ, поздрављајући тај долазак Христов оном предивном песмом: “Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља”. Другим речима, ако ми не славимо Бога, онда у нама неће бити мира, и нећемо имати мира Божијега. Зато треба славити Бога и благодарити Богу, Богу љубави, мира и слоге. Зато је Божић и радостан и благословен празник јер је то у исто време и најважнији догађај у роду људском. Јер да се Господ није родио и сишао на земљу, не би било других празника на земљи. Али Бог Отац извршио је то што је послао Сина Свога у род људски када? Како кажу апостоли и пророци? Када се навршила чаша безакоња. Бог је хтео да нас прво врати из небића у биће да нам каже и покаже, да овај свет који заиста у злу лежи да може поново да постане Рај. А овај ће свет постати Рај када у нама остваримо Рај. А Раја нема без Бога. Шта је Рај? То је живот у Богу и по Богу. Дошао је Христос и донео мир међу људима у којима је заиста као што рекох владао немир, још горе, владало је неразумевање. То је оно што прати роди људски и данас. И данас су немири. Данас је неразумевање, родитељи не разумеју децу, деца родитеље, комшија комшију, брат не разуме брата, и ми не можемо да разумемо човека, јер човеку не можемо да приђемо без Бога, али ни Богу без овога другога. Као што данас имамо мноштво неспоразума међу људима, много више имамо туге него радости. То говори о одсуству Бога у нама. Када човек има Бога у себи, он има мир. Не знам какви немири да се стварају око њега човек ће бити спокојан, он ће бити у миру јер је са Господом. А Он је мир наш. И тај мир који нам је Бог даровао браћо и сестре, не може нам нико одузети осим нас самих. Сви имамо искључивост, хоћу да буде онако како ја хоћу. Браћо и сестре тако је било и у временима када Бог као што рекох послао Сина Свога међу људе, било је и постоји мноштво невоља у роду људском. Много је епидемија сукоба, ропства, насиља, и то не можемо да смиримо ако се прво не измиримо са Богом, сами са собом и једни са другима. Човек не зна да води рат у себи али зато што је ослабила вера и удаљили смо се од Бога. Зато треба да се враћамо Богу извору свега, извору мира и љубави. И тада Бог је у свим тим немирима који прате наш народ и род људски. Тада је Бог изабрао због тих људских очију, далеко од комешања овога света, да се у пећини роди од Дјеве Син Божији. Зашто? Не беше места где да се породи Богородица. Где су нашли место него у пећини, у јаслама у слами. Тамо где су бесловесне животиње. Као Бог могао је да каже: могао сам да се родим у палати. Браћо и сестре из те пећине куцао је живот, за читав род људски. Ту се родио Онај који је дошао због нас, који је дошао због свакога човека понаособ, за све људе је Бог дошао. Родио се да донесе мир да покаже ко је Бог, да покаже ко је и какав је човек. Да покаже да је љубав да не може ништа спречити да нас Он воли, јер заволе пре Он нас него што ми заволесмо њега. Он је мир наш и радост, и човек је мир и човек је љубав само када је испуњен Богом. Људи кажу ја волим Бога али не волим човека поред себе. То не сме да буде зид да створимо тај зид него да се сетимо смирења Божијега, љубави Божије. Човек је окрену леђа Богу а није Бог човеку. Али је Бог пошао за човеком за својим створењем показујући колико је Богу стало за нас. А ко каже могу да волим Бога а не могу да волим другога он уствари браћо и сестре је у заблуди. Треба читати Свето Писмо, читати Јеванђелиста Јована, који каже: Како можеш да волиш Бога телесним очима а ближњега не можеш? Треба да радимо на отварању духовних очију, да духом сагледамо Бога. Да душом сагледамо Бога. Дакле, браћо и сестре такав човек који каже да воли Бога а не воли човека у заблуди је.

Да се замолимо Богу да данас када одајемо празник Божића да се сећамо Божића, Сина Божијега који је донео мир, Он нас је заквасио тим квасцем мира. Да ли ми одржавамо тај квасац у себи? Ако га ставиш у тесто нема топлине, опет квасац неће своју улогу да испуни. Треба у свему имати меру, оно што опет Господ каже у Јеванђељу, да дамо цару царево и Богу Божије. Да знамо браћо и сестре да што се више дајемо за другога све ћемо више бити богатији. Онај који је шкрт он не даје ништа, он и не добија ништа. Често говорим затворена шака из ње ништа не можеш да узмеш али ништа не можеш да даш. Бог није насилник па да нас примора. Не, Он је Бог мира и љубави, Он је Бог који куца на свачија врата срца. Само је питање да ли чујемо звук куцања Христа? Да ли смо опхрвани собом и метежом овога света? Нека Господ пошаље мир у нама а Он га нам је послао, само треба да га чувамо да га не изгубимо да буде мира и слоге у породици у селу, у комшилуку, да буде мира Божијега у свету. Данас многи говоре и пишу многе књиге о миру а мира нема. Када је владар Француске хтео да заведе мир у држави, дошао је један пустињак монах и казао: тражи шта хоћеш, само да дођемо до мира. Овај му је рекао: “Дај ми просвећену мајку даћу ти целу Француску просвећену”. То просвећење свише нам треба браћо и сестре. Ако немамо тог одозго просвећења то наше одоздо просвећење што долази у свету неће нам много помоћи за спасење.

Нека Бог мира и љубави буде у нама. Христос се роди!”

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

По завршеку литургије Високопреосвећени је окадио икону Рођења Христовог, на тај начин означивши крај празновања Божића.

ђакон Александар Ђорђевић