Након прочитаног зачала из Јеванђеља по Матеју, Митрополит Јован се свештенству и верном народу обратио беседом:

„Христос се роди, браћо и сестре!

Рођењем Христовим свет је обасјан светлошћу, знањем и богопознањем. Његовим уласком у свет заиста започиње ново време, почетак истински нове ере. Истовремено, то је крај ере незнабоштва и почетак ере христопознања и новог рачунања времена у људском роду. Светлост новорођеног Младенца обасјава таму која је вековима прекривала људски род све до Његовог доласка. Рођењем у овоме свету, Христос осмишљава дубину, ширину и висину постојања. Божић, браћо и сестре, позив је свим тварима и бићима, а пре свега човеку – да отвори своја чула, прозоре и врата свог срца, душе, ума и целокупног постојања, како би у њих ушла вечна светлост – непролазна и бесмртна. Позван је да у себе усели смисао, да отвори своје срце како би топлина Витлејемске пећине загрејала и његову унутрашњу пећину која се хлади када ослаби вера.

Када престанемо да размишљамо о Христовом рођењу, наша вера слаби, браћо и сестре. Христово рођење нас подсећа на нашу обнову, на наше ново рођење – на наше преображење. Има ли ишта лепше и дивније за нас, људе, од тога да, како наш народ лепо каже, „мирбожимо“ – да у себе уселимо Божији мир, како бисмо тим миром измирили себе са собом, себе са другима, и да бисмо Божијим миром клицали једни другима и свима створењима: заиста се Христос родио! Он је све обновио и створио ново, јер нема ничег новог под сунцем до Господа Христа. Он, који говори: „Гле, све ново творим!“, позива нас да у свом срцу направимо Витлејемску пећину, ту Витлејемску колевку, у којој ће наше молитве, добра дела и вера бити љуљашка која нас чува буднима. Онај ко је будан за Христово рођење, биће будан и за Његов Други долазак. Човек вере све ово може да разуме и прихвати. Али човек без вере носи у себи страх – страх који га гони попут оног бесомучног човека из Гадаре. Тај страх га лута и по планинама, и по морима, и по брдима. Али од чега страх? Од истине.

Тај исти страх, браћо и сестре, гонио је и злогласног цара Ирода. Он није могао да осети, нити да изговори да се Христос родио. Напротив, из страха, пошто су пророци предсказали рођење Христово и рекли да је Он Цар мира, Ирод је уместо радости испољио ужас. Ирод се уплашио да му новорођени Младенац не одузме положај и престо. У страху за оно што је искључиво земаљско, послао је да се на данашњи дан побије 14.000 витлејемске деце, мислећи да ће тако убити и Христа и осигурати своју власт. Али то није било Царство небеско, већ земаљско. Да ли је Ирод убио Христа? Није, браћо и сестре. Али кога је убио? Убио је себе. Сваки човек који устаје против Бога, који постаје богоборац, не може убити Бога, већ убија себе. Одвајање од Бога значи духовно убиство, а духовна смрт је тежа од телесне. Фарисеји нису могли да поднесу долазак Христа. Као што смо чули из данашњег Јеванђеља, док фарисеје разједа злоба према Христу, народ радосно хрли ка Њему. Око сваког Христовог чуда фарисеји стварају замке, подваљују и кушају Га, упорно одбијајући Његова објашњења. Насупрот томе, простодушни народ са вером и благодарношћу прихвата Христа и Његова чудеса. Фарисеји су себе сматрали мудрима, али народ је својом вером и смиреношћу прихватио Христа. Тај народ је испунио своје срце Христом и живео Њиме, носећи Божији мир у себи. Тај мир побеђује сваки немир, било у човеку, било око њега. Јеванђелист Матеј наводи: „И за Њим дођоше многи, и исцели их све.“ Христос исцељује све, без разлике и без испитивања ко је достојан, а ко није. Вера народа који иде за Њим била је довољна – њихово само кретање ка Христу сведочило је о њиховој вери.

Христос, браћо и сестре, није имао потребу да пита за њихову веру, јер су њихова дела и оданост већ били довољни доказ. Они који су имали слуха за пророчке речи о доласку Месије, остали су у ишчекивању, и Месија је дошао – Спаситељ света. Да бисмо разумели пророчке речи о Христу, потребни су вера, кротост и смиреност. Човек који има ове врлине својом вером громогласно проповеда Господа Исуса Христа. Бог од нас тражи смиреноумље и кротост, а не таштину и славољубље. Човек не може да прослави себе ако пре тога не прослави Бога. Онај ко слави само себе, не признаје Бога као Спаситеља.

Јеванђелист Матеј наводи: „Трске стучене неће преломити.“ Ове речи значе да је сваки човек попут трске – слабе и ломљиве. Трска, коју најмањи ветар љуља, а већи ломи, симбол је сваког човека. Сваки човек који је грехом „стучен“ и „заливен“, а који не признаје свој грех, остаје у својој слабости. Свети оци кажу да је човек који не признаје свој грех попут трске коју је живот сломио. Само онај ко призна своју слабост и своје грехе, ко смирено прихвати своју потребу за Христом, може се обновити и наћи у Господу свој спас. Господ је дошао да нас, стучене трске грехом, сачува. Ако смо стучени, Он нас подиже и усправља – али то може само Бог, у сарадњи са човеком. Човек мора да жели да га Господ усправи. Ако не видимо да смо стучени, преломљени грехом, слабостима, страстима и гордошћу, нећемо тражити да нас ико исправи или подигне. Сваки човек, браћо и сестре, који је подложан страстима, али искрено жели да следи Божију вољу, неће бити сурово сломљен од Господа. Наш Спаситељ, Господ Исус Христос, са љубављу исправља оне који Га траже.

Када наиђу искушења и проблеми, често кажемо: „Шта се Бог разгневио на мене?“ Али, браћо и сестре, када престанемо да верујемо у Бога, отварамо врата сваком злу. Без смирења, вере и љубави, човек не може да чини добро, ни себи ни другима. Зато морамо чувати пламен вере у себи, попут свеће која гори, али коју најмањи ветар може угасити ако је не заштитимо. Као што свећу заклањамо од ветра, тако и себе морамо чувати од греха. Иако нико не може проћи дан без грешке, морамо имати веру и наду у Бога. Господ неће угасити ни најмањи пламен наше богочежњивости, већ ће га распламсати у велику ватру вере, ако је то наша искрена жеља. Вера у Бога је као жеђ – што више верујемо, све више желимо Бога. Само вером и помоћу Господа можемо угасити страсти и слабости које нас муче. Јеванђелист каже да „жижак који тиња Господ неће угасити“. Он ће увек помоћи да се распламса огањ вере у нама. Господ ће подизати клонуле, крепити слабе и лечити рањене, али само оне који желе да се подигну. Човек који није свестан свог пада неће ни тражити помоћ. Вера не сме остати само на речима, већ мора бити преточена у дела. Делима показујемо у кога верујемо и како верујемо. Господ ће нас подићи и довести правду до победе. Та победа ће бити остварена у васкрсењу, када ће зло бити побеђено, а добро ће тријумфовати. Господ нам је својим животом показао како живети. И Он је био изложен свим невољама: исмеван је, мучен, шамаран, распет. На Божију љубав људи су одговорили мржњом, а мржња изопачује ум и срце човека. Онај ко је испуњен мржњом не може видети добро у другом, нити може поднети туђу доброту.

Јеванђеље доноси победу над светом и целом васељеном. Зато, браћо и сестре, избегавајмо фарисејску злобу и претварање. Носимо Христа у себи, следимо Га, и Он ће нам опростити грехе и спасти нас. Али морамо тражити спасење, јер је Господ рекао: „Тражите и наћи ћете; куцајте и отвориће вам се.“ Ко тражи, налази; ко куца, њему се отвара. Ми смо нашли Христа у Његовом рођењу. Он је наш Месија, наш Спаситељ, увек са нама и у нама. Али морамо поставити питање: јесмо ли ми са Христом? Или смо са својим егоизмом, гордошћу, сујетом, злобом или себичношћу? Само одрицањем од себе, узимањем свог крста и следећи Христа, постајемо Његови ученици. Носимо свој животни крст достојанствено, тражећи Божију помоћ. Ако то чинимо, бићемо достојанствени људи – Божији људи. А бити Божији човек је највеће достојанство.

Христос се роди!“

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

Ђакон Лазар Марјановић