Сабрана око Трпезе Господње, око Тела и Крви Господње, Црква је и данас 5. јануара 2025. године, у Недељу Светих Отаца, у Саборном храму, славила Васкрслог Христа и свето име Његово. Са Његовим Висопреосвештенством Архиепископом крагујевачким и Митрополитом шумадијским Господином Јованом који је предводио ово евхаристијско славље, саслуживали су: протојереј ставрофор проф. др Зоран Крстић, протојереј ставрофор Зарије Божовић, протојереј Радоје Сандо из Краљева (Епархија жичка), као и свештеници и ђакони Саборног храма.

На литургијске прозбе је одговарао хор Светоуспењског храма под руководством протојереја Драгослава Милована.

У својој очинској беседи после прочитаног јеванђелског зачала Митрополит Јован је рекао:

“У име Оца и Сина и Светога Духа!

Браћо и сестре, налазимо се на прагу великог празника Рођења Господа нашег Исуса Христа. Божић је празник мира, радости и љубави. Овај празник је толико велики, јер се у њему испунило обећање Божије дато људима да ће се родити Спаситељ света. Заиста, рођењем Христовим свету се јавила светлост разума, како каже песник црквени. Та светлост обасјава човеков разум, да схвати тајне које својим разумом човек не може схватити. Време и вечност – Бог и човек – сјединили су се на дан рођења Христовог у јединствени животни ток. Колики је значај рођења Христовог, браћо и сестре, видимо како нас Црква својим богослужењем још од празника Ваведења, песмама и молитвама, припрема за Тајну Рођења Сина Божијег. Та радост се осећа код сваког верујућег човека, на сваком кораку. Богомладенац Христос улази у свет. Бог постаје човек, да би човек постао Бог по благодати. Пазите, колика је то тајна. Бог улази у свет који је створен ради нас и нашег спасења. Каже “Настани се у свету као један од нас“. Погледајте ту блискост и сарадњу Бога и човека.

Та небеска истина је наведена у данашњем јеванђељу. Јеванђелист Матеј наводи све претке пре Христа да би показао да је Христос рођен не само од Духа Светога, већ и од људског рода. Из свог смирења, Господ улази у утробу Пресвете Богородице, рађа се и у свему постаје један од нас, осим у греху. Та синергија човека и Бога увек доноси корисне плодове и небу и земљи. Браћо и сестре, није Богородица насилно примила Духа Светога. Када је архангел Гаврило дошао и казао јој радосну вест да ће зачети и родити Сина, она рече: “Ево слушкиње Господње, нека ми буде по речи твојој“. Пресвета Богородица је прихватила да буде сасуд благодати Божије и да у утробу своју смести онога који је несместив. Нико нас не може тако волети као што нас воли Господ.

Зато, браћо и сестре, треба да се сећамо љубави његове непрестано. У јеванђељу које смо чули, сећамо се свих Светих Отаца, објављујући да се Христос рађа и постаје један од нас. Данашњи празник јесте празник нашег сродства са Христом. Данашњи празник нам показује да је Христос био син, унук, праунук... Христос је потомак Давида и Јосифа. Јеванђелист Матеј пише родослов Христов, јер су многи сумњали у истинитост његове човечанске природе. Браћо и сестре, угледајући се на старозаветне праведнике, треба да се и сами трудимо свим својим силама да испунимо себе светим врлинама којима су они испунили своје душе. Хиљаде година су прошле од тренутка када је назначено Рођење Христово. Свашта је сналазило народ Божији, али је народ имао веру. Светитељи и праведници су непрестано подизали дух народни да не клону и да се непрестано сећају да ће доћи Спаситељ. Наши преци су били испуњени вером у Бога.

Од нас се тражи вера. Имаш ли веру и живиш ли њоме, моћи ћеш да испуниш јеванђеље. Онима који верују у њега, Бог помаже. Када се трудиш, брате и сестро, онда себе примораваш на јеванђелска добра. Један Свети отац каже да када се трудиш, онда на себе лијеш божанске силе. Тада те ниједна друга сила не може победити. Браћо и сестре, Свети Макарије каже: Приморавај себе на молитву и Бог ће ти дати моливу. Ако некога мрзиш, ти приморавај себе на љубав и Бог ће ти дати силе да заволиш другог човека. На тај начин ћеш заволети и Бога.

Браћо и сестре, наша црква ове три недеље посвећује породици. Имали смо детињце, материце, а данас славимо оце. У нашој помесној Цркви имамо обичаје да везујемо једни друге за ове благе дане. То везивање треба да нас подсети да себе вежемо једне за друге. Везујмо се даровима љубави. Нажалост, данас имамо случајеве да родитељи заборављају своју децу, али и деца родитеље. Тако, када се међусобно везујемо, онда се спремамо за долазак Сина Божијег. Бог је из љубави сишао на земљу. Од ове љубави има ли веће, да Син Божији пострада, не би ли откупио многе – оне који желе спасење. У Логосу Божијем, ми, његова деца, примили смо све што нам треба. Зато ће апостол Павле казати: “Зашто те жалиш да ниси примио, кад си све примио“. Христос се родио за тебе и мене, и за сваког човека. У Христовом рођењу смо добили дар спасења.

Христово рођење треба да очисти одаје нашег срца. Да их испразни од сујеверја и неверја. У таквим одајама не сме да има жеље да се уздижемо изнад Цркве и да, уместо да слушамо Цркву, желимо да је учимо. Имамо и данас тих “духовника“ који желе Цркви да објасне шта је Црква. Такви “духовници“ немају ни Т од теологије, а уз то немају ни смирења ни вере. Не дајмо се побунити, браћо и сестре. Коме Црква није мајка, томе ни Бог није Отац. Али, у Цркви треба да се живи богослужењем и молитвом. Такви “духовници“ бране веру и Цркву, али од кога? Зато, слушајмо Цркву, јер њом руководи Дух Свети. Ми јесмо грешни, јер је она духовна болница у којој тражимо излечење наше душе. Ми јесмо грешни, али верујемо у Бога и Цркву. Верујемо да у њој имају сви потребни лекови за наше поправљање.

Браћо и сестре, најпре треба да ставимо Бога у наше породице. Деца су најскупоценије благо које је родитељима поверено. Дете своје рођење објављује својим неартикулисаним криком. Мајке су увек у страху да ли је дете живо док не заплаче. На тај начин дете наговештава да је дошло у породицу и да жели да буде њен члан. Браћо и сестре, питање је да ли родитељи дете примају са радошћу или насилно. Дете осећа да ли је прихваћено са радошћу или тугом. То зависи првенствено од родитеља. Породица је Црква у малом, како каже Свети апостол Павле. То такође зависи и од шире породичне средине у којем дете одраста. Свако од нас доприноси васпитању и узрастању деце. Браћо и сестре, за сваког родитеља, рођење детета је радост. Бог је родитељима поверио да буду васпитачи и учитељи. Ако нисмо као родитељи васпитани и ако нисмо стекли најузвишеније звање родитељства, хоћемо ли моћи да подижемо децу у радости? Велика је част назвати се родитељем, али то је и велика одговорност. Много је лакше родити дете телесно, него духовно. Родитељи сами треба да се моле и да покажу детету како се треба молити. Они треба да покажу примером више него речима. Живимо у времену када нам је разбијена породица. У нашем времену родитељи иду на једну страну, а деца на другу. Браћо и сестре, прави родитељ ће се увек бринути да ли је његово дете постало човек. Са правом се истиче да је највећа улога једног човека бити родитељ.

Ако је у породици хармонија, онда ће дете имати у себи мир. Седамдесетих година беше написан наслов да се родило дете нервозно. Тада сам се срео са доктором Владетом Јеротићем и питам га како је то могуће, а он каже да је мајка била у нервозном стању док га је носила. У породици су биле трзавице и свађе, није било љубави. За његово учење је веома важно у каквој породици оно живи. Потпуна је породица само она која је у љубави. Родитељи, који имају веру и љубав, са великом чежњом ишчекују долазак детета у свет. Зато у породици треба да буде радости и међусобног поверења. Наша вера јесте вера љубави, покајања и радости. У једној вечерњој молитви, свештеник се обраћа Господу и каже: “Да би устали у радости душевној, ради слављења доброте твоје Господе“. Ако родитељи славе Бога, онда ће то и деца научити. Оно што родитељи дају деци, то ће и примити касније у животу од њих. Оно што сејеш у души и срцима своје деце, то ћеш убирати. Родитељи треба непрестано да размишљају шта ће нас Господ питати. Говоримо деци о Богу, али више говоримо Богу о деци. Када говоримо Богу о деци, онда се молимо да нам Господ подари мудрости и снаге како да васпитавамо своју децу. Видимо да су нам данас све празније породице. Празне су нам куће, манастири, парохије. Морам вам рећи једну чињеницу. За ових тридесет година колико сам Владика, никад нисам имао више развода него ове године. Разлог томе је што нема љубави ни жртве. Бог се жртвовао за нас, тако и ми треба да се жртвујемо за њега и своју породицу.

Бог вас благословио!“

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

Поштујући обичаје везане за Недељу Отаца, Високопреосвећени Митрополит Јован је у Саборном храму после завршене Литургије, деци поделио пригодне поклоне.

Протојереј Срећко Зечевић