Високопреосвећеном Митрополиту Јовану је саслуживало монаштво и свештенство Архијерејског намесништва Беличког: архимандрит јошанички Евтимије, протосинђел Пајсије Илић, архијерејски намесник белички протојереј Александар Гајић, протојереј Радосав Јаћимовић, протојереј Милан Радовић, јереј Горан Јовановић, протођакон Иван Гашић и ђакон Далибор Нићифоровић.

Чтецирали су вероучитељи Бојан Тодоровић и Никола Ралевић, студенти богословља Јован Ивановић и Бојан Стевановић, г. Предраг Јанковић и најмлађи чтечеви цркве Свете Петке - Матеј Кандић и Павле Радосављевић.

За певницом је појао певнички лик цркве Свете Петке са члановима Свештеничког хора Архијерејског намесништва беличког.

Учешће у Светој Литургији узели су и градоначелница Јагодине г-ђа Гордана Јовановић, њен дугогодишњи претходник г. Ратко Стевановић, као и друга одликована господа Беличког архијерејског намесништва.

Архијереј Јован је овом приликом богоугодно беседио:

“У Име Оца и Сина и Светога Духа,

Браћо и сестре, ову суботу пред Божић Црква је одредила да се чита Јеванђеље о Царству небеском као што смо то управо сада овде и чули. Зашто? Зашто је Црква одредила да се данас чита Јеванђеље о Царству небеском? Зато што је то долазак Господа нашега Исуса Христа у овај свет јер је са Њим сишло то Царство небеско. И Христос је уствари то Царство небеско, а доласком Христовим сваком верујућем човеку омогућено је да уђе у Царство небеско. Јер до доласка Господа Исуса Христа на свет ми смо били небиће, Његовим доласком ми смо постали биће. Све до Његовог доласка и Његовог страдања и Васкрсења и Силаска у ад, врата Царства небеског су била затворена. А доласком Господа Исуса Христа у овај свет врата раја су отворена. И нема нико изговор да каже: Ја не могу да уђем у Царство небеско. Ко то говори? То говори она нечастива сила, то говори у човеку кад нема вере и човек који веру не претвара у дела, односно који не жви веру, е за њега ништа није могуће. Поготово гледано са оне духовне стране. Зато је и речено: Свако ко поверује биће спасен. А спасење управо подразумева задобијање Царства Божијега. И заиста, драги моји, када човек још у овоме свету, који хода по овоме свету боље речено, а по Светим Оцима хришћанин треба да хода по овоме свету, али треба да мисли на Небо, треба да мисли на то Царство небеско, треба да мисли на своје спасење, и заиста човек који размишља о Царству небеском овде ходајући на земљи, он се труди да то Царство Божије осети у себи. Је ли могуће осетити Царство Божије у нама? Јесте. Како? Смести Христа у себе и ето ти Царство небеско. Смести Христа у себе – онда ћеш све сместити што је божанско, што је вечно, што је непролазно. Испуниш ли себе Христом, ти си сав испуњен, човече, свим хришћанским врлинама, ти си испуњен Богом живим, ти си уствари испуњен Јеванђељем. И заиста такав човек који осећа у себи Христа, осећа у себи Царство Божије, такав човек другачије живи, такав човек - другачије се понаша, такав човек се труди да проверава себе, да проверава своје грехе, а нема човека без греха, јел тако, такав човек на пример ако је био алкохоличар, ако је сместио Христа у себи и Царство Божије у себи, он ће да престане да буде алкохоличар. Или онај човек који је гајио у себи само злобу, мржњу, пакост, оговарање, гордост и сујету, он ће одмах да схвати: Чекај, ово је супротно од онога на шта сам ја намењен. А за шта нас је Бог наменио? – За вечност. Управо за Царство Божије. И кад тако човек исправи себе, у бољег од онога што је раније био, тако ће и други људи да примете да се човек поправио, да се човек исправио, и више таквог човека људи неће да одбацују као на пример пијаницу или лажова... Неће, јер виде да се поправио. А чим се поправио, што значи да је Царство Божије уродило плодом. Да Царство Божије доноси плод, који плод? - Доброте, плод љубави, плод вечности. Дакле Царство Божије је дало те плодове и ако ми не поправљамо себе, не исправљамо себе, значи – нема у нама ни Христа, а нема у нама ни Царства Божијега. Ако се не поправљамо, онда значи: Ја сам себи ставио границу, ово је моја граница, даље нећу да се трудим. А човек је намењен да стално узраста из врлине у врлину. Да стално себе мења. Али човек најчешће мења себе по свом мерилу, онако како он мисли да треба да се мења, а није преиспитао себе, није проверио себе Јеванђељем, није проверио себе тим Царством небеским, него он сам себи прописује начин живота. И таквог човека не можеш лако да исправиш, такав човек се не исправља, такав човек мисли: Ја сам зацртао овако да живим и готово је. Човече, где је твоја и моја црта у односу на црту Божију, да тако кажем, драги моји. Кад је у нама Царство небеско, ми имамо те плодове вечности зато што Цараство Божије, како рече данашље Јеванђеље, макар оно било и као зрно горушичино, које је мало сићушно, скоро неприметно, али кад се посеје, и кад га заливамо, и кад му дајемо светлост, и кад му дајемо оно све што му је потребно, оно узраста у велико дрво и птице небеске на њему налазе хлад. Тако је и са нама. Све треба да почне отпочетка, од онога малога. И вера треба да почне од онога малога, али да се стално пење, да се стално узноси ка небу. Тако исто и добра дела - често ми мислимо: Ја сам сазнао о вери толико и толико, и не треба ми више. Човече, вере никад много. Љубави никад много. Добра никад много. Али зато зла и једна кап је много. А зло настаје у човеку кад човек изгуби веру у Бога. Јер кад изгуби веру у Бога он изгуби и поверење у Бога. А кад човек изгуби веру и поверење у Бога, верујте ми он губи поверење и у човека. И зато ће само да тражи оне људе који су као он. Зато ће да тражи оне људе који тамо скупљају, опростите ми на изразу – аброве, па причају о овоме овако, о ономе онако... Е такви су овоме човеку пријатељи и он проводи све време на то – шта је ко неко рекао, шта је ко неко урадио, где је ко био, где је шта је радио, ко је шта коме дао, ко је шта коме узео...? Човече, па ти онда немаш времена ни да се молиш ако тако чиниш, и ако се молиш, ти се, што каже наш народ, молиш успут. Ти немаш времена да завириш у Јеванђеље да би себе видео где си. Зашто кажем да завириш у Јеванђеље? Зато што Јевнђеље треба да буде наше огледало. Нигде човек не може себе да види него у Јеванђељу и кроз Јеванђеље, ако Јеванђеље схвата ко реч Божију, ако Јеванђеље чита са вером, ако Јеванђеље чита са побожношћу, ако Јеванђеље прихвата онако као то Црква тумачи, а не како га тумачи један човек... Царство небеско, Царство Божије садржи у себи живот вечни. И зато Јеванђеље каже данас: Узак је пут који води у Царство Божије, а онај је широк који води у пакао. Узак је пут, трновит је то пут, али је тај једини прави пут, јесте трновит и баш зато што ћу газити по трњу то трње ће ме подсећати да себи кажем: Јоване, схвати ко си и шта си. Имаш ли вере, имаш ли љубави, имаш ли смирења? То трње ће да подсећа, али ако издржимо на том путу, ми задобијамо Царство небеско. А пакао, оно је тако огромно, али је пакао у исто време и застрашујуће. Зашто је застрашујуће? – Зато што тамо нема Бога. И то је пакао. Пакао је где Бога нема. А рај је тамо где Бога има. Шта ти и ја, брате и сестро, носимо у себи? Рај или пакао – то опет не можемо видети ни сазнати ако не слушамо Цркву. А не појединце. Ако не слушамо Цркву која је саборност, ако не слушамо Цркву као Тело Христово, него мудрујемо у Цркви, е такви људи не служе Цркви, него се служе Црквом. И онда све злоупотребљавају. И злоупотребљавају и Цркву. Као што и човек кад дође на неки положај, нажалост ако није јак у вери, он ће да злоупотреби и свој положај, а онда неће само он имати штету, него ће имати сви они око њега штету. Ако домаћин у кући није домаћин какав треба да буде, хоће ли му деца бити добра? Неће. Ако домаћин није поштен, ако није искрен, хоће ли му деца бити искрена и поштена? Неће. Али нажалост такви домаћини управо траже од своје деце да буду и поштени и ваљани, а мислећи: Ја сам домаћин, ја могу да радим шта хоћу. Е то је оно што каже наш народ: Можеш како хоћеш, али не можеш докле хоћеш. Та ширина пакла, то је онај широки пут који води тамо, он је пут за уништење. За човеково духовно уништење. Царство Божије нас учи да сва овоземаљска блага и сва научна достигнућа која не уводе у Царство Божије, како кажу Свети Оци, крију отров у себи. Као што човек - Бог му дао језик да говори лепе речи на пример, али човек злоупотреби па говори најружније што може бити. Зар то није отров? Зар није отров кад ја само мислим: Јој како ћу добити информације какав је ко? Остави, човече, ако си хришћанин, ако си верујући, остави то какав је ко, види какав си ти, какав сам ја. Па ћеш онда моћи да расуђујеш правилно. То све крије у себи отров јер и поред свих земаљских блага које може човек да стекне у овоме животу земаљскоме, видимо да живот постаје нажалост све несноснији и све тежи. И упркос свој техници коју данас свет има, која техника се труди да нам олакша живот на земљи, али нажалост од те технике немамо много користи. Имамо, и техника је добра. Да не кажете сада: Владика је против технике. Не. Техника је добра само док човек влада техником. А када техника завлада човеком, то је исто када завлада њиме безумље. То је исто када њиме завлада гордост. И он не види ништа друго до себе самога, али уствари не види себе самога какав јесте. И зато ћемо данас, нажалост имамо и такве, да се науче људи да разговарају са техником на пример, али зато да ли зна да разговара човек са човеком? Да ли човек заиста осећа тај разговор, који нам треба да се зближимо, јер често говорим моје гесло животно: Тамо где има разговора, тамо има и решења. Тамо има и објашњења. Јер кад разговарамо, ако смо људи вере и ако имамо смирења онда ћемо саслушати тога другога, па ћемо размислити: Чекај, па нисам ја најпаметнији. А човек кад мисли да је он најпаметнији, да све зна, шта је то? То је горд човек. И овог пута ћу изрећи једну дивну далматинску изреку која каже: Више зна човек и магарац него сам човек. Хоће да каже да човек кад се издвоји из заједнице, кад себе уздигне изнад заједнице, е он је заиста осудиосебе на вечну пропаст. Зато кажем – не може нам ни техника да олакша. И одједном без икаквог разлога и поред све технике и свег богатства, јавља нам се туга да напросто не знаш шта ћеш да радиш са собом. Зар нисмо сами себе колико пута ухватили да кажемо: Не знам шта ми је. Нисам миран. Па ниси миран јер немаш мира Божијега у себи, него имаш гордости у себи, имаш сујете у себи, имаш то твоје его које мислиш да је оно изнад свих. Настаје туга а онда се човек отуђује од човека. А чим се отуђиш, чим се затвориш, ти си себе осудио на пропаст. Затвори ли се кућа, у смислу породица се затвори у кућу, та ће породица да изумре. Затвори ли се црква, као грађевина - пропашће, затвори ли се манастир у себе и мисли: Други не сме да ми дође у манастир, поквариће мој начин живота, он ће кад тад да изумре. Зато не смемо да се отуђујемо. Ево примера. Имали смо ових дана несрећу која се догодила у Цетињу, у Ариљу тамо код мене. Како је човек успео да узме толико живота? Зато што се отуђио, зато што је мислио да је сам себи довољан, зато што мисли да му сваки други смета, „да је свакидруги гори од мене“. А хришћанско је да ми себе сматрамо горим од других. Е тада ћемо бити на путу спасења. Тако ћемо бити на путу за Царство Божије. Јер уствари „чим сматрам себе горим онда ћу се потрудити да постанем бољи, па ћу проверавати себе: Јесам ли бољи данас него што сам био јуче. Јесам ли данас нешто боље учинио за другога“, а чим чиниш боље за другога ти чиниш уствари боље за себе. Ако ниси учинио ништа онда си дошао у ту раван, дошао си у ону нирвану па ти је свеједно. „Не проверавам ништа да ли се уздижем, да ли се подижем, осим што водим рачуна да ми неко не повреди моју сујету“. Е ту онда - повреди човека, пипни га у његову сујету, па ћеш онда да видиш какав је тај човек. Зато је вера и Царство Божије као то зрно горушичино јер Царство Божије садржи у себи живот, а пакао он у себи носи смрт. Кад живимо за Царство Божије ми онда осећамо у себи још и овде оне речи Христове које каже: Где је Царство Божије? И Христос одговара и каже: Царство Божије је унутра у вама. Значи у нама је или Царство Божије или царство ђавоље. Или Царство љубави или царство мржње. Или Царство смирења или царство гордости. Царство Божије није нека далека реалност како многи кажу: Ма пусти то Царство небеско тамо што је негде далеко, дај ми данас да живим, дај ми данас да једем и пијем, за сутра ме није брига. Ееее, а шта ћеш за сутра ако си испио, и попио и појео све, а ниси ништа оставио? Ниси оставио залог вере, љубави, доброте... Царство небеско је заиста истинита реалност. Царство Божије је реалност уствари нашег времена. И нема ничег реалнијег уствари од Царства Божијег, јер од њега се на земљи може живети чак и онда када и немамо можда и оно што је најосновније. Али имаш радост у себи. Имаш то Царство Божије, имаш Бога у себи. И онда те неће опхрвати туга што „немам данас да једем печење, али зато треба да се потрудим за кору хлеба. А да бих де потрудио ја морам да се ознојим, да зарадим ту кору хлеба, а не да узимам са леђа других“. Нема ничег реалнијег од Царства небескога. У случајевима када нема довољно средстава за живот, када имамо у себи Бога, треба да се сетимо да је у нама то Царство Божије, а Царство Божије је управо... Царство Божије испуњава човека. И онда у њема нема празнине. А тамо где је празнина, тамо онај несрећник, непомјаник, стално користи ту нашу унутрашњу празнину да уђе да се усели. Е онда од тебе и од мене он чини сином пакленим како каже Јеванђеље. А кад смо испуњени Богом, нема места празног у нама. Ми смо испуњени свему ономе што човеку треба и у овоме и у ономе свету. Када човек има Бога у себи он има све. Има мир, има спокојство, има радост. И зар може ишта бити ближе човеку ако посматрамо Царство Божије овако? Не може ништа ближе бити од Царства Божијег, односно ништа ближе немамо од Бога. Имамо људе поред себе, имамо породицу, имамо све. И то је добро и Богом благословено. И треба да радимо на узрастању и породице, и села, и државе, и Цркве. Али узрастаћемо само колико сваки од нас узраста у врлинама. Зато не морамо нигде да идемо да тражимо то Царство небеско, као што кажу: Оно је тамо далеко. Ма није далеко. Ако је у теби, шта тражиш даље. Али га смести у себи. А да би га сместио у себе, ти треба да припремиш себе да Бог уђе у тебе. Да припремиш своје срце, јер је срце човеково најмилији дом. Дакле треба само да отворимо себе, да у нас уђе то Царство Божије, па ће ући сва радост. И неће бити потребе ни да се свађамо, ни да се гложимо, ни да се убијамо. А кључ за улазак Царства Божијега у нама јесте вера. Вера у Господа Исуса Христа. А вера Христова, шта је уствари вера Христова? То је опит, а не теорија и људско мудровање. Зато имајмо у себи веру и Царство Божије па ћемо имати све што нам треба за спасење. А вера нам треба. Зашто? Зато што је вера уствари љубав. Вера је покајање. Вера је праштање. Наша вера треба да буде вера радости. Тако да у једној вечерњој молитви коју свештеник чита за време вечерње службе, он у молитиви једној он се обраћа Господу и каже: Да бисмо устали у радости душевној... Због чега? Ради слављења доброте Божије. Све што је Бог учинио, све што нам је Бог дао, све беше добро. И све што је Бог створио беше добро. Само ако човек има слуха да осети ту доброту Божију, ако има веру да загреје себе за Бога, а кад загрејемо себе за Бога, загрејаћемо себе и за другога. И онда нам тај други неће бити туђин, него ће нам бити као свој. И онда ћемо га осећати некао туђина него као свога, али ћемо онда узети и његов живот да га осетимо као и свој живот. То јесте и његову радост, и његову тугу, и његову рану да осетимо као своју. Радост, јер каже Апостол Павле: Радујте се у Господу, и опет велим – радујте се. Кад се у нама заима Царство небеско, Царство Божије, за нас никаква жалост није више катастрофа. Јер знамо да ће она проћи. Имамо вере. Верујемо. Вером ходимо а не знањем. Вером усељавамо Бога у себи, и знаћемо да је то све краткотрајно, а да је Бог вечан. И да ми кад смо са Богом ми смо уствари вечни. Тада ни безизлазна ситуација за нас није више безизлазна, само треба да се уздамо у Господа. Нико није био посрамљен који се уздао у Бога, а сваки је посрамљен који се узда у себе, он ће кад-тад осетити да је посрамљен. Зато имајмо Бога у себи, радимо да се у нама зацари то Царство Божије, а оно ће се зацарити кроз веру, кроз љубав, кроз хришћанске врлине. Зацариће се у нама Царство небеско ако се редовно причешћујемо, ако се сједињујемо са Богом. А причећше је управо сједињење наше са Богом. А ми се причешћујемо ради опроштаја грехова и ради Живота вечнога. Управо тог ради Царства небескога, онако како и Господ каже: Ко не једе мога Тела и не пије моје Крви, тј. ко се не причешћује, нема живота у себи. Неко ће казати: Па шта они људи тамо који се никад нису причестили па живе? Какав им је живот? То је живот од данас до сутра. А ми нисмо створени од данас до сутра, него смо створени за вечност. Зато треба да вечност зарадимо. А та вечност почиње да се зарађује овде на земљи, а не на неком другом месту. Нека нам Господ помогне и нека ова наша служба коју данас служимо – Света Литругија – да нам буде на здравље, на спасење, да у радости дочекамо дан мира. А то је Божић. Дан љубави, дан када се Господ жртвовао да прими тело, да постане човек, а да остане Бог.

Нека сте срећни и Богом благословени!”

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

Овом приликом је многи верни народ Јагодине и околинерадосно похрлио Светом причећу, као и пригодном послужењу након богослужења. Старешина цркве Свете Петке, протојереј Срђан Кандић, је заједно са братством, члановима црквеноопштинског одбора и верним народом с љубављу припремио и реализовао овај свечани дан и том приликом у знак захвалности, на молитвама и благослову, даровали панагију Његовом Високопреосвештенству.

Вероучитељ Угљеша Урошевић