После прочитаног јеванђелског зачала Високопреосвећени Митрополит се обратио беседом сабраном народу рекавши:

„У име Оца и Сина и Светога Духа!

Браћо и сестре, данашње Јеванђеље нас опомиње коме ми треба да служимо и ка коме да се определимо. Посебно нам данашње Јеванђеље говори да треба да будемо искрени. Да се чувамо лукавства и фарисејства, налик на оно које су чинили првосвештеници и књижевници. Увек су према Христу поступали лукаво, претварајући се да су часни, поштени, смирени и да су побожни не би ли Христа ухватили у некој превари. Они нису знали да је наш Господ Исус Христос срцезналац, да Он зна шта је у нашим срцима и у нашем разуму, да он зна какве су наше мисли, речи и жеље. Првосвештеници и књижевници кушају Господа тиме што му доносе новац ћесарев и питају га да ли треба давати порез ћесару, какав је то онда био закон. Овде су хтели Христа да преваре да би га осудили ако би се Христос приволео једној или другој страни. Но овде се поставља питање шта треба давати том ћесару, ондашњем кнезу. Треба му давати оно што је његов лик и натпис на том новцу како и каже данашње Јеванђеље, и то је само новац, и ништа више њему не треба да дамо, а какав лик има на себи или у себи има душа наша, ту Христос поставља питање. Они су се питали какав је лик на новчићу, а знају какав је, а не постављају питање какав лик има душа. Заиста, браћо и сестре, душа на себи има лик Божији. То је оно што свети старац ћелијски каже да када је Бог у нама усадио душу он је са душом сместио оно што је вечно и божанско. Зато је Господ и рекао: Шта човеку вреди да цео свет задобије, душу своју изгуби. Душу ћесар не може тражити као свој порез нити је човек може давати као порез. Душа је од Бога и треба да знамо да припада Богу. Зато се ми и молимо када се упокоје наши за спасење душе. Душа је од Бога и припада Богу, а Божији лик је утиснут у душу човекову и то јасно говори од кога је душа и коме она припада. Ћесар хоће да узме порез од народа али хоће да узме и душу. Хоће да узму и оно што ије њихово. По целој нашој души је исписан лик Божији и душа је својина Божија нама дата на чување и на спасавање да је вратимо Богу. У овоме свету је све Божије, и светлост, и сунце, и звезде, и птице, цела творевина је Божија. Та творевина коју стално гледамо нашим телесним очима треба да нас подсећа на Бога, да је у творевини Божијој такође утиснут лик Божији и да ми преко сваке творевине у овоме свету видимо Бога. У целој творевини струји та сила Божија и све то постаје Богом, ништа није постало само од себе. Зато Свети Јован Златоусти, умни теолог каже: Кад чујеш Спаситељеве речи подајте ћесару ћесарево да под тим треба да разумемо само оно што ни најмање не штети побожности. Не смемо давати никоме оно што припада Богу. Не смемо давати никоме оно што ће од нас умањити ту побожност односно веру у Бога. Ти фарисеји, о којима данашње Јеванђеље говори, лукаво кажу Христу: Знам да не гледаш на лице човека и да се нећеш обазирати на лице ћесара. Ово је било заиста право њихово лукавство које је крило замку са обе стране. Да је Господ њима одговорио да треба плаћати порез ћесару онда би га оно оптужили пред народом да подржава робовање страној власти. Да је одговорио да не треба плаћати порез рекли би му да подиже народ на побуну против цара. Пазите како су лукаво поставили питање Христу мислећи да ће га обманути. Христос, који је извор премудрости, избегава њихова лукавства одговарајући: Покажите ми тај новац ћесарев. Показали су му и Христос видевши да је на њему лик ћесарев каже дајте ћесару ћесарево, а Божије Богу. Дајте свакоме ономе што њему припада али не заборавите да онда треба да дате и Богу – душу, тело, мисли, понашање и дела наша – све то треба Богу да дамо. Сами себе и једни друге треба да предамо Господу Христу али искрено не да се претварамо и показујемо другачији пред људима. Христос је једино име пред којим се ми можемо спасити. Без Христа нам нема спасења, а наћи ћемо га у његовој Цркви као Његово Тело. Зато је Бог нама оставио Цркву као Тело своје. Зато смо ми који смо крштени чланови Цркве, а то значи да треба да будемо сарадници Цркве. Ако смо чланови Цркве онда значи да смо удови Цркве. Треба да поставимо себе као што наши органи у телу постављају све на своје место. Може ли један орган у нашем телу да каже да му онај други орган не треба? Може ли једна рука да каже другој руци не требаш ми. Не може. Сви служе за уздизање и усавршавање те је тако и човек дужан да изграђује Цркву у смислу да се уграђује у њу. Уграђујемо се у Цркву вером, послушношћу, ревношћу јер знамо да се једино Црквом и кроз Цркву спасавамо. Ван Цркве нам нема спасења. Зато, браћо и сестре, предајмо себе Цркви и слушајмо поруку и ум Цркве, а не слушајмо свој ум и немојмо проглашавати себе једини који тумачимо шта је Црква. Поједини данас хоће да буду тумачи и да по њиховом ми треба да живимо, а не по ономе што нас Црква учи и Свети Оци. Да се, на пример, причешћујемо како појединци кажу, а не како Црква каже. Кад сам код причешћа мислим да ту дилему је решио Свети Јован Златоусти одговарајући на питање да ли треба да се човек причешћује често или ретко односно шта је исправно: Није исправно ни једно ни друго, каже он, ако си спреман причешћуј се што чешће. Ако ниси учини да будеш спреман. Истина је, браћо и сестре, да нико од нас није у потпуности достојан да се причести. Сви смо у греху али када прилазимо причешћу, истинитом Телу Христовом, Христа примамо у себи, верујемо да је то Христос онда ћемо се помолити Богу и уздати се у милост и благодат Божију да ће нас она очистити и колико толико будемо достојни. Када ми свештеници служимо Литургију имамо једну молитву коју читамо у олтару у себи па кажемо: Није нико достојан да се приближи, а камо ли да служи Свету Литургију. Ја први нисам достојан али имам осећај да нисам достојан и када имам осећај да нисам достојан молићу се Богу да ме учини колико толико достојним јер ми се причешћујемо из много разлога али два најважнија, а то су: Ради опроштаја грехова наших и ради вечнога живота. Због тога се на првом месту причешћујемо. Зато је и Господ рекао: Ко не једе Тело моје и не пије моју Крв нема живота у себи. Ми сваког дана потребљавамо храну за наше тело. Јел довољно да дамо храну четири пута годишње за душу да је нахранимо? Душа вапије да се уздигне Богу јер је она божанска. Чезне за Богом, а ти и ја је стављамо у неки свој кодекс. Ко има вере и ко искрено верује он има смирења и ширине и жеље да се учи и да се поучава. Зато се за хришћане каже да су вечни ученици истине. Истина је само једна, Господ наш Исус Христос. Он је зато и постао човек и остао Бог. Он је сишао зато међу људе на земљу да нас поново врати из небића у биће. Ето, ми смо на прагу тог великог празника, великог догађаја Рођења Христовога. Празника мира, а не немира. Мир, сви данас говоре и пишу о миру, а мира све мање. Све више немира. Све више убистава. Чули сте и ово сада што се догодило на Цетињу и у Ариљу. Шта је то? Устао човек на човека. На кога је устао? На боголиког човека јер је сваки човек боголико биће. Устао је да узме живот другоме. Ко ти даје право да узмеш живот другоме? Јеси ли ти тај живот дао другоме? Нисмо и немамо право ни да узимамо. Зато да поштујемо живот као светињу. Не као светињу него управо светињу. Живот је светиња али све док је везан за Бога. Када живот наш није везан за Бога онда имамо ово што нам се дешава,не само код нас већ и у целом свету. Нема мира спољашњега и не може мир доћи споља. Мир долази изнутра. Ако си се помирио са Богом, а са Богом се миримо када се уздржавамо од греха и када се кајемо, када се молимо, тада се ми миримо са Богом. Када се измиримо са Богом ми се миримо са собом. Господ је дошао управо у овај свет да његовим доласком помири небо и земљу јер је човек својим грехом унео немир.

Зато нека нам Господ помогне да се чувамо лукавства. Да се чувамо гордости и да не чинимо зло јер не може човек да учини зло и да повреди другога, а да прво није повредио себе. Чим сам зло помислио другоме себи сам учинио зло. Злобу своју своју хоћу да пренесем на другога, а човек даје оно што има. Ако имамо мир у себи ми ћемо миром зрачити око себе али ако имамо немир онда ћемо немир и да ширимо. Нека Господ, који је мир наш, усели се у срца наша и да нам буду срећни и благословени ови празници Рођења Христовог.

Бог вас благословио!“

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

На крају Свете Литургије верни народ се причестио Светим Тајнама, а по завршетку Високопреосвећени Митрополит је поделио благослов и иконице.

Ђакон Саша Павловић