Након прочитаног зачала Светог јеванђеља, архијереј се обратим поучном беседом између осталог рекавши:

“У име Оца и Сина и Светога Духа!

Драга браћо и сестре када код читамо посланице Светога апостола Павла осећамо неку топлину а изнад свега осећамо огромну поуку где се можемо поучити, наћи и сагледати себе баш онако као што можемо наћи себе када читамо Јеванђеље Христово. Посланица апостола Павле некако додирује човека у његову унутрашњост и он заиста читајући са побожношћу посланице апостола Павла, а на првом месту и Свето Јеванђеље, човек може да сагледа самога себе и да види самога себе. Ко може да види самога себе? Онај који има вере у Бога о онај који има смирења. Онај који је стално у некој гордости у некој сујети у неком истицању, он ће читати и Јеванђеље и посланице Светога апостола Павла као неку обичну књигу. И њега се неће дотаћи, његовог срца се неће дотаћи ни поуке ни смисао изречене како у Јеванђељу тако и у посланицама Светог апостола Павла.

Тако апостол Павле у посланици Коринћанима каже: “имајући дакле оваква обећања о љубљени очистимо себе од сваке нечистоте тела и духа, творећи светињу у страху Божијем.” Зашто каже да очистимо себе од сваке нечистоте тела и духа? Зато што је о тело за Господа као и душа и зато он каже да творимо светињу у страху Божијем. То није онај страх људски. Не требамо да се плашимо никога па ни Бога. Немамо ни потребу да се плашимо Бога. Зашто? Зато што је Бог љубав. Али има нечега чега се заиста треба плашити. А то је непокајаног греха. Зашто непокајаног греха? Зато што сваки покајани грех биће опроштен од Бога. Али када ми кажемо опроштај, не сме да се заснива само на нашим речима па да кажем опрости ми Боже. А да настављам даље у својој гордости да се показујем. И да мислим да је довољно што сам рекао. Није довољно. Реч нашу треба да прате дела. Да на делу покажемо да ли се заиста кајемо или се не кајемо. Ако само кажемо успут, као што ми то знамо да кажемо, то није покајање. То је фарисејство, то је лицемерство. А Господ највише осуђује лицемерство и фарисејство. То значи да човек не треба да се представља другачијим него што јесте. Зато што га Бог боље зна него што он зна самога себе. Која ми је корист што ћу се ја претворити пред другима да сам бољи, да сам молитвенији, да више постим. Шта ми вреди то што се претварам пред људима, а Бог зна да нисам ја такав. Ове речи апостола Павла да имамо обећања и да очистимо себе од сваке нечистоте тела и духа творећи у страху светињу Божију. Ево ми дана управо чинимо једну светињу Божију, а то је литургија. То је најсветије дело које је Бог могао да да човеку. Јер литургија она обухвата прошлост и садашњост и претвара у вечност. Литургија је доживљај и сједињење са Христом. И не само са Христом већ са свим Светима. Литургије треба да буде основ нашег живота, јер је литургија најбоља веронаука. Нигде не може човек да се научи како треба живети него литургијом. А када кажем литургијом онда мислим да нам она износи све оно што је Господ наш Исус Христос учинио за нас и за наше спасење. Све што је било што јесте и што ће бити. Све је то сажето у литургији и зато је литургија светиња. Зато када доказимо на литургију треба да долазимо са дубоком вером, са дубоким смирењем, са осећањем да долазећи на литургију ми већ закорачијемо у Царство небеско. И литургија није ништа друго већ то Царство небеско. А шта је Царство небеско? Господ наш Христос. Зато ове речи апостола Павла или још боље речено ова поука је вечна и непролазна. Она је призив сваком људском бићу и упуство којим путем човек треба да ходи овде на земљи. И нашта је призвана сваки човек. А ми смо призвани на вечност. Ми живимо у овоме свету то је реалност, али треба да се сетимо опет речи апостола Павла да хришћани ходајући земљом треба да мисле на небо. У овоме си свети али ниси од овога света. Ми јесмо у овоме свету али нисмо од овога света. Ми смо од оног света горњег вечног непролазног света. Исто тако морамо да схватимо да овим животом овде на земљи ми задобијамо или губимо то небеско. Или се спасавамо или пропадамо у духовном смислу. Зато је важан овај свет и не смемо га презрети. Зато што је Бог њега стварно. А како можемо да презиремо нешто што је Бог створио? Ми треба да презиремо своју гордост и сујету своје грехе. Да презиремо своје грехе. Своју злобу. У сваком човеку има и добра и зла. Има и љубави и мржње. Само је питање на шта се човек опредељује у овоме животу. Да ли ће се определити да живи у гордости или у смирености? Ако се определимо да живимо у гордости онда треба да се сетимо речи Христових да се Бог гордима противи, а смиренима даје благодат. А шта је благодат? Опет Христос браћо и сестре. Када овде каже имајући оваква обећања.

О каквим то обећањима говори апостол Павле и шта је то овде по среди? То су обећања да ће се Бог уселити у душе наше, у наша срца ако очистимо душу и тело и срце. Да ће се Бог уселити у наше душе и да ће браћо и сестре човек да очисти себе и да усели Бога у себе. То је та права радост. Када се Бог усели у човека тај неће ни помислити да треба да се горди. Највећа одлика смирења је у коме? У Господу Исусу Христу. Он и када га туку и псују и вређају и на крст разапиње Он у смирењу опет каже Оче опрости им јер не знају шта раде. Ајде да будемо искрени, да нас неко каменује или врема да ли би могли да кажемо опрости му Боже. Не јер одмах ћемо почети да га осуђујемо а себе да оправдавамо. Човек никада неће да прихвати да када му неко укаже на његове недостатке, већ ће одмах да се правда, да се изговара и доказује да је другачији него што је неко рекао Јоване ово ти неваља. Ту је тај основ нашег живота да ли можемо да прихватимо када нам неко укаже на грех или ћемо се стално нешто оправдавати, стално нешто изговарати. Коме да се оправдавамо? Греху? Не можемо.

Када се Бог усели у срца наша онда се Бог у човеку оваплоћава. Он се у човеку рађа. Ми смо у једном тако дивном периоду божићног поста где идемо у сусрет оваплоћењу Христовоме. Рођењу Христовом. Зашто се Бог оваплотио? Ради тебе и мене примио је тело и постао човек а остао Бог и човек. Примио тело и све проживљавао што и ми проживљавамо. Тугу, јер тугује за нама што грешимо и не поправљамо се. И када смо ми смо упорни у неким својим замислима, а не проверавамо да ли нам је мисао чиста. Да ли моја мисао води ка спасењу или ме води опет да ја себе оградим од другог. Бог се оваплотио и постао човек да би човек постао бог али по благодати не по суштини. По суштини је само Бог Бог, а ми се уподобљавамо Богу. Бог је човека створио не савршеним и дао му могућност да може да буде савршен ако жели да ради на усавршавању, али и могућност да не буде савршен. Да сам изабере шта хоће.

Бог одобрава све што ми одаберемо, н шта се год ми определимо Бог одобрава. Бог неће да нас ограничава јер нам је дао слободу одао нам разум. Ако је разум човечији чист он ће заиста да се опредељује за оно што је добро а да се клони оног што је зло. Када је човеков разум помућен, онда му је помућен и цео живот. Најгоре је што човек живи у заблуду а мисли да живи хришћанским животом. Да ли су проверио живот? Или чиме проверавао свој живот? Нажалост проверавамо свој живот собом. Ми не можемо тако. Ако хоћемо да проверимо свој живот уђемо у Јеванђеље и послушајмо шта Господ говори кроз Јеванђеље. Послушајмо шта говори апостол Павле. Послушајмо шта говоре Свети Оци. Чујемо шта Црква говори, а не тамо само неки појединац који себе проглашава неким духовником и да је он Богом Санда учи другеа себе није ни мало научио и такви су у ствари људи досадни. Такви људи само знају да говоре другоме какаб треба да буде, али себи да каже немој да будеш такав то је тешко. Као да ће да му спадне круна са главе ако се смири и ако се понизи. Када се Бог усели у срца наша онда је Бог отац наш. Ми оца свога слушамо. Када ми Њега слушамо као Оца небескога ми постајемо синови и кћери Божије, како каже апостол Павле у посланици. Заиста ово су обећања кој заслужују сваки подвиг и труд са наше стране. То јесте да ми од себе дамо онолико колико можемо. Бог не тражи више. Али ми некако треба да знамо да не смемо да дамо ни мање. Човек увек каже не могу више. Човече можеш али само ако призовеш Бога у помоћ. Ако призовеш силу Божију, ако призовеш Духа Светога она ћеш видети да можеш много више него што си ти зацртао. Ту је проблем наш. Ја само дошао довде и научио што сам научио даље ми не треба више да се учим. Добио сам папир, неки индекси, добио сам неку књижицу па све ми је то. Није знање у књижици у папиру ваљда је у уму твоме.

Опет зависи на шта усмеравамо ум свој, на шта усмеравамо своје мисли. Зато Свети Оци кажу човек је тамо где су му мисли. Ми смо овде на литургији телом, али ако нисмо ујединили мисао и тело, онда ћемо овде бити телом а мислима ко зна где. Или ћемо кукати што нисам ово урадио да постанем богатији. Где су нам мисли тамо смо и ми. И зато треба мисли своје да усмеравамо ка Богу. А када мисли своје усмеримо ка Богу онда ћемо и добре мисли усмерити и према другом човеку. Нећемо тог другог осуђивати јер ћу поћи од себе, jер треба себе да осудим. Неко ће казати да нема за шта себе да осуди. Како немаш када не може човек живети једног дана а да не погреши. Чим си погрешио ти си осуђеник јер те грех вуче доле. Он те прикује за земљу, а ми треба да се вежемо за Бога за небо. Треба мало да подигнемо и своје срце и своју душу, али не да подигнемо себе тако што ћемо се гордити. Нама се даје нешто неисказано. Нешто што не може доћи у уши човекове и на језик човеков. То даје Бог онима који га љубе. Зато ми добијамо нешто неисказано нешто велико другим речима даје нама се сам Бог. Када има Бога ти си испуњен, не тражиш нешто више. Када је човек празан од Бога он је заиста онда она мешина када изађе ваздух тамо улази све. То је као празна кућа, откључана кућа у коју улази свако и баца било шта. Тако правимо од себе брлог. Као када нечистимо кућу она ће се запрљати. Тако и ми ако се нечистимо, људи смо, грешимо. Људска нам је природа огреховљена. Али када имамо Бога онда знамо која средства треба да употребљавани да се чистимо. Зато Христо каже у Јеванђељу чистоте је све чисто. А нечистому ништа није чисто. Када човек има нечисте мисли, он то онда претвара у нечисте речи, а када претвори и мисли и речи у дела онда су и она нечиста. Онда му свако смета. Да није тај или та поред мене ја бих био другачији. И ако су склоњени ти а ти остао исти и даље осуђујеш и другога да кориш, а себе да не кориш. Нама се даје сам Бог а од нас се тражи само једно. Тражи се та чистота. Правите разлику у речи чистота од чистоће. Чистћа је ова телесна, када листи о себе или кућу, а чистота је када чистимо себе изнутра. Ако нечистимо себе изнутра џаба нам је што се перемо споља. Џаба нам је што се улепшавамо споља. Јер каже лепота кћери цареве није споља. Зато што цареви кћери своје облаче у свилу и кадифу, него лепота кћери цареве је изнутра. Колико човек има чисто срце у себи, а има онолико колико има Бога у себи, онда је он чист. Када сам походио Кијево - печерску лавру тами сам наишао на сто двадесет седам живота у којима су нетрулежне мошти тих подвижника. Тамо имате где су човека који је кренуо да се подвизавао зазидали у један мали простор само колико може да се окреће и оставили један мали отвор. Питао сам оне тамо људе који су живи свеци, заиста сам видео тада и живе свеце, зашто је овај отвори мали где су врата где човек излази? Рекли су ми отвор је владико да му се повремено даје просфора. Опростите ми прво сам се питао како је човек обављао потребе свакодневне. Рекли су ми када је човек чистог духа онда је у њему све чисто, он нема потребу за оно што ми имамо свакодневне потребе. Видите шта значи када се Бог усели у човека. Како ми можемо да очистимо себе да би се у нас уселио Бог? Управо из помоћ Јеванђелских врлина. Шта је то што нас прља? То су наши греси, наше страсти које прљају Боголику душу и наше Богом здано тело. Зато да се молимо Богу и да имамо стално на уму речи Христове кроз Јеванђеље. Да имамо на уму да само у чистој души у чистом срцу у чистом сасуду човековог бића може се уселити Бог. Ако се није уселио Бог онда се уселио онај други који те стално наговара да чиниш што не треба да говориш што не требa, да осуђујеш другога с себе никако. Свако биће а посебно човек створен је чистим речју и руком Божијом и зато треба да одржавамо себе у чистоти. А одржава ћемо се у чистоти ако имамо у себи то покајање. Ако имамо на уму да се чистимо од греха кроз покајање али да се чистимо и причешћем, јер се ми причешћујемо ради опроштаја грехова и живота вечног. Нека би Господ дао да барем ових неколико дана колико је остало до празника рођења Христовога, да припремимо себе, да припремимо ту нашу унутрашњу Витлејемску пећину. Да се у тој нашој пећини, нашем срцу роди Христос, а он ће се родити само ако ми не славимо од Божића до Божића календарски, него ако имамо ми то осећање да Христос треба свакога дана да се рађа у нама. Христос се рађа у нама увек када чинимо добро, када волимо, када праштамо, када се смиравамо на првом месту. Нека би дао Бог да заиста тако доживимо овај празник који је пред нама рођења Христовог. Да осетимо ту радост и да осетимо ту жртву коју је Бог учинио, да се Бог оваплотио да постане човек. Да Бог уђе у утробу најчистије пресвете Богородице да се роди да буде исти као ми али не у греху. Да осетимо ту радост и да будемо благодарни Богу, да кажемо хвала ти Боже што сам осетио радост рођења Христовога прослављајући рођење Христово. Што сам доживео рођење Христово или што смо доживели данашњи дан, јер многи нису доживели данашњи дан. Треба и то да знамо да ми нисмо овде вечни, да смо овде пролазни и да ће нам се судити у ономе у чему нас нађе Господ. Нека нас Господ нађе у жртви, да се жртвујемо, али да се жртвујемо за Бога и за другога. Када се жртвујемо за Бога и за другога ми се у ствари жртвујемо за себе. А људи често мисле други треба да се жртвује за мене а ја не морам за њега. Други мени треба да чини добро, а ја њему не морам. Ја ћу њега учити речима. Џаба ти речи када су ти дела супротна.”

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

По завршетку Свете литургије Високопреосвећени митрополит је благословио верни народ поделивши им иконице.

ђакон Немања Стојковић