Чтецирали су: Марко Тиосављевић, Никола Марковић и Влада Степовић.

За певницом су били оци храма Светога Саве са верним народом.

По прочитаном Јеванђељу по Матеју, Његово Високопреосвештенство обратио се верном народу поучном беседом:

“Браћо и сестре, данас прослављамо двојицу светитеља који су из рода нашега, а то су игуман Пајсије и ђакон Авакум. Ако читамо житија ми ћемо видети како је он још у ранијим годинама заволео Христа. И та љубав према Христу, заиста га храбрила да он не поклекне иако млад пред непријатељем Божијим. Он је неустрашиво проповедао веру којом је живео, проповедао је Христа па је могао да каже оним мучитељима Турцима: “Ја у Христа верујем”. Када су га преклињали, па и мајка по мајчином љубави када му је говорила да он привремено или одрекне Христа, да не буде погубљен, он је казао мајци: “Мајко моја на млеку ти хвала али не хвала на беседи таквој. Брзо ћеш се обрадовати сину када пред лице Божије изађем”. Када су га Турци мучили он је исто тако њима поставио питање: Умиру ли Турци? Умиру. Заиста, угледајући се на овог младог човека светога Авакума и његовог игумана Пајсија који су пострадали у једном од највећих мука на колац су били набијени и тај колац су морали да носе од Чачка до Београда, они су то мирно спокојно радили. То је оно што непријатељи Христови нису могли да схвате, како иду у смрт а певају. Зашто? Па зато што се радује сусрету са Христом. Радује се сусрету са Христом зато што су они стално и увек Христа носили у себи. И Христом су живели. Знали су да ако изгубим овај привремени живот да ће задобити онај вечни живот и непролазни. И заиста браћо и сестре, ово данашње Јеванђеље се односи на ову двојицу мученика, посебно на ђакона Авакума, који је као што сам рекао гласно и јасно исповедио да верује у Христа, и данашње Јеванђеље каже: “Сваки који призна мене пред људима признаћу и ја пред Оцем својим на небесима”. А ко се одрече мене пред људима, одрећи ћу се и Ја њега пред лицем Божијим”. А како би могли да протумачимо Христове речи: “Сваки који призна мене пред људима признаћу и Ја њега пред Оцем својим небеским”? Зато што Господ вечношћу нормира и процењује веру својих следбеника. Прикован душом за вечност следбеник Христов пролази кроз огањ страдања. Ко пред људима неустрашиво исповеди веру у Богочовека Христа као Спаситеља и Искупитеља добија Господа Христа за Исповедника своје вере пред Оцем Својим небеским. Господ га објављује својим верним слугом. “Добри и верни слуго у маломе си ми био веран, над многима ћу те поставити, уђи у радост Господа Свога”. Такве људе, верујуће Господ награђује вечним животом и вечним блаженством. Сада можемо поставити питање зашто се Господ не задовољава на пример вером која је у души нашој него тражи да је исповедимо. Зато браћо и сестре да би нас побудио на смиреност. Да би нас пробудио на смелост и већу љубав и усрдност и да би нас кроз то узвисио. Докле? До престола небескога где седи Господ Христос. Дакле, браћо и сестре а ко се уплаши страдања и одрекне Христа као Спаситеља доживеће најстрашније страдање. Које? То страдање што ће се одрећи Господ Христос пред Оцем својим небеским. То ће се догодити на дан страшнога Суда. За човека неће бити већега страдања и муке него да доживи да му Господ каже: не познајем те. Дакле, та реч, компромис она је као мач оштра и како каже Јеванђеље оштра са обе стране. Раздваја зло од добра до последње честице. Зло је урасло у природу човечију, и свака Христова реч одсеца то зло и одваја од душе. Зато је Христова личност и реч управо тај мач. Зато Христос каже нисам дошао да донесем мир него мач. А знамо да је Господ Бог мира. Дошао сам да одвојим снаху од свекрве, сина од оца, другим речима да раздвојим оне који верују од оних који не верују. Сусрет човека са Христом, како каже свети отац, он у души човековој чини узбуну. Он у човеку изазива рат, у свега онога што је христочежњиво са свим што је против Христа. Када Христа уселимо у себе, онда почиње да се буни стари Адам у нама, јер улази у њега нови Адам. Зато је живот хришћана, и зато хришћанин не треба да се олењи и треба да буде будан. Домаћин ако зна да ће непријатељ доћи да му обије кућу, он је чува, а ако је не чува онда ће лако ући у обити је. Ако не чувамо себе и душу своју лако ће доћи онај нечастиви па нам покупити све оно што је божанско у нама. Дакле, браћо и сестре сусрет са личношћу Богочовека Христа, изазива душевне потресе, изазива земљотресе. То уствари значи да треба да се раздрмамо да се не успавамо, јер сам долазак и улазак Христов изазива немире. Родио се Христос, Ирод је тражио да убије Христа. Изазива немире и сукобе код нечистих људи, неверујућих, људи који су нечиста срца и савести, и они тада буне се и вапију они који верују и кажу: “Сине Божији помилуј нас”. Господ је мир наш и мир кроз који се долази кроз рат, духовни рат и победу над грехом и смрћу. Мир се установљује када се одсече оно што је заражено болешћу. А грех он заражава наше унутрашње органе. Једино се тада може сјединити небо са земљом када се човек сједини са Богом. Он онда показује љубав према Богу и према човеку. Дакле, Господ Христос је тај наш мач за све што је зло и грешно и одсекавши оно што је зло у човеку и када се зло одсече у нама, онда се у нама зацарује мир нема зла, јер је зло побеђено и зло ће бити побеђено када дође Христос да суди живима и мртвима.

Треба да се учимо на примеру овога младога човека како се живи верује и како се исповеда вера у Господа Христа. Но веру не смемо да сведемо на речи, него да сведемо на дело и ако живимо делима чућемо и ми онај најумилнији глас: “Добри и верни слуго у маломе си ми био веран над многима ћу те поставити, уђи у радост Господара својега.”

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

У наставку свете литургије, Високопреосвећени митрополит Јован, причестио је верни народ и поделио иконице у знак успомене на молитвено сабрање.