После прочитаног Јеванђеља Високопреосвећени владика се обратио верном народу беседом рекавши:

“У име Оца и Сина и Светога Духа, браћо и сестре, Јеванђеље које смо сада чули говори нам о томе како је Господ исцелио жену која је дванаест година боловала од течења крви. Ова жена није само патила због физичке тешкоће болести већ је сматрана као крвоточива нечистом што је био узрок њених душевних болова. Због тога се она и није усуђивала да Христа дотакне за руку мислећи да ће јој Он рећи да је нечиста те је дотакла само краја одеће Христове сматрајући и то довољно за њено оздрављење. Ово је пример, браћо и сестре, из кога видимо како нестварне божанске енергије прожимају материју и чине је освећеном и способном да се преко ње пројављују чуда. Видевши веру ове жене Господ јој каже: Кћери, вера твоја спасла те је, иди у миру. И оздрави жена од онога часа. Можемо ли замислити каква је радост обузела ову жену што је оздравила. Но, то је заиста за њу много значило али је више значило што је њу Господ Христос назвао својом кћери него чак и што је оздравила. Заборавила је све оне потешкоће које су јој људи наносили када је чула да је Господ назива својом ћерком и говори јој иди у миру и буди здрава од болести своје. Ова је жена оздравила телесно али је ова жена оздртавила и духовно. Ту можемо да видимо колико је вера важна у нашем животу. Колико је вера основ нашег живота. Вера и нада у бога су оно што треба да нас носи кроз наш живот без обзира шта нас у ђживоту снашло – беда, мука, болови, туга, патње, болести… Да имамо веру и да кроз ту веру ми духовно доживимо да нам Господ каже као овој жени. Отуда је вера, како кажу Св. Оци, то свевидеће око. Вера је душа која види Бога, а преко Бога и човека. Душа која иде за Богом. Вера је та која нам неда да пропаднемо. Вера је лични сусрет са Христом јер вером усељавамо Бога у себе. За веру није потребна велика школа ни нека трговина ни богатство само добра воља и наша жеља да верујемо у спаситеља свога Господа Исуса Христа. Тамо где је Спаситељ тамо је спасење. Спаситеља прво треба да га пронађемо у себи и сместимо у себе јер не вреди нам тражити ни Христа ни Спаситеља по некој тамо страни или овом или оном месту. Христа треба тражити у себи, у срцу. Да би се Христос уселио у наше срце треба да се потрудимо да га очистимо јер у њему све бива. И љубав и мржња. Шта ће човек да изабере и коме ће да следи је његова одлука али ако се одлучимо за Христа одлучујемо се за Спаситеља – лекара душа и тела наших. Ако заиста пођемо за Христом, задобијамо благодат Божију која онда пребива у нама. Човек је слабе људске природе. Човек пада и греши и прља ту одећу коју је добио на крштењу али не смемо да због тога очајавамо. Треба да имамо веру као ова крвоточива жена. Треба да имамо веру у Бога и Цркву јер у Цркви постоје свим лекови за чишћење душе на првом месту. Зато треба да питамо Цркву када који лек треба да узмемо. Да га не би узимали на своју руку. И лекари нам кажу да не узимамо лекове на своју руку. Најбоље нам објашњава ово Св. Јован Златоусти који каже да су у Цркви лекови али лек је лек само када се узима у одређено време и у одређеној дози. У супротном лек може да постане отров.

Болесна жена, у тренутку када је дотакла Христову одећу, је осетила божанску силу и њено деловање и одмах је престало течење њене крви, и одмах осети у телу да оздрави од своје болести. Исто тако видимо да Христос осети да из њега изиђе сила и пита ученике и народ који се тиска њега: Ко ме се то дотаче? Зашто Христос пита то? Зар Он не зна ко га се дотакао? Зна али хоће за наше исцељење и нашу веру да се поучимо како је ова жена имала такву веру да каже: Само ако се дотакнем ја ћу оздравити, Дакле, браћо и сестре, овде смо чули да је ишло уз Христа и просто се гурали ко ће ближе да му приђе али видите, многи су се дотицали али нису добили оздрављење. Нису имали веру, а ова је жена имала веру. Господ све види. Он зна наша осећања и мисли. Зна наше речи и наша дела не само која смо учинили него и она која ћемо учинити. Ту је у питању свезнање Божије. Овде смо данас сабрани на Божанској Литургији и верујем да ће се многи од вас и причестити. Ова жена је дотакла хаљину Христову и добила оздрављење, а ти и ја кроз причешће не дотичемо само хаљину Христову него Христа целог примамо у себе. Па ето видите у каквој смо предности. Ми Христа примамо али то наше причешће ће бити ради опроштаја грехова и ради живота вечнога али само ако имамо веру. Ако заиста верујемо да је у причешћу Господ и ако верујемо у речи Христове који каже: Ко једе моје тело и пије моју крв има живот вечни. Зато, ако нас овде нема, на овом свету и на овој Литургији коју ми служимо нећемо бити ни на оној Божанској Литургији. Ако нас нема на овом дискосу овом земаљском неће нас бити ни на оном небеском. Зато говорим свима, и вама и моји свештеницима долазите на литургије. Доносите имена својих живих и мртвих. Дајте свештенику имена да спомиње, да извади ту частицу јер се она вади за здравље и покој душа. Никад нећу заборавити када сам био у Русији и Украјини, видим тамо десет, дванест свештеника. Имају мали прозор око кога се тиска неки народ. Народ донео неке мале просфорице и папир са имен има и дају свештенику. Они то прикупљају од краја литургије па сутра до почетка литургије. Тамо свештеници дежурају по целу ноћ. Примају мале просфорице, узимају имена па онда за време проскомидије па све до херувимске песме, по тридесет, четрдесет свештеника, спомињу имена. То је наш принос који ми приносимо Богу и кажемо на Литургији: Твоје од Твојих…, јер то што приносимо није наше већ је то дар Божији. Узимамо то као дар Божији и приносимо да се освети и опет освећено примамо у себи.

Нека би нам Господ помогао да и ми доживимо и да нам Господ каже - Сине, кћери здрав си - а сви смо болесни и нема здравог човека. Ако смо учинили један грех то је већ болест, а плата за грех је смрт. Не смемо због тога очајавамо него ако смо свесни да смо пали и ако смо грешни онда ћемо и завапити Богу да нас исцели и оздрави. Онда ћемо заиста имати само ону једну жељу као што има болесник. Здрав, каже, има хиљаду жеља, а болестан само једну – да оздрави. Оздравиће нас Господ. Он је себе дао за нас и принео све наше грехе и приковао за крст и не би требало бити места нашем очају и паници без обзира шта нас снашло у животу јер је Бог тај који сваку нашу тугу уме и зна да претвори у радост. Зато треба сада да заблагодаримо Богу јер сутра нисмо сигурни да ли ћемо да осванемо. Шта ми вреди да се позивам на неку младост или здравље – сад сам здрав сутра сам болестан; данас сам покретљив сутра не могу да се крећем. Кад имамо вере и поверење у Бога онда ћемо имати веру и поверење у човека као икони Божијој. Нека нас Господ снабде и наоружа вером, стрпљењем, надом и љубављу.

Бог вас благословио!”

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

На крају Свете Литургије Светим Тајнама се причестио верни народ, а по завршетку Високопреосвећени владика је верном народу поделио благослов и иконице.

Ђакон Саша Павловић