За благољепије сабрања био је задужен Хор „Свети Димитрије“ из Лазаревца.

Повод за ово Литургијско сабрање је био велики јубилеј, прослава стодесетогодишњице Колубарске битке. Прослава овог јубилеја нераскидиво је повезана са храмом у Лазаревцу у чијој се крипти налази спомен костурница страдалника ове велике и за наш народ значајне битке.

Осврћући се на речи данашњег Јеванђеља Митрополит Јован је надахнуто поучавао окупљене вернике:

„У име Оца и Сина и Светога Духа!

Преосвећени Владико, браћо и сестре,

Из данашњег Јеванђеља смо видели како је Христу пришао један младић, законик, да га куша. Истина, он се распитује и о томе како може да наследи вечни живот. Човек у својој гордости иде дотле да покушава да куша Бога. Видимо данас да људи верују да Господ Исус Христос није обичан човек. Он је Бог и човек, Богочовек. Управо нам такав Бог треба. Да као Бог помилује свакога, а као човек да разуме свакога. Да бисмо знали ко је Бог наш, нама је потребна вера. Вером усељавамо Бога у себе. О Богу знамо онолико колика је и каква је наша вера према њему. Тада нам вера отвара видике, отвара нам ум да можемо схватити оно што обичан човеков ум не може схватити. Младић је желео да сазна шта треба да чини да би задобио вечни живот. Ово питање је на месту. Поставио га је законик. За нас верујуће људе нема важнијег питања од овог. Вежност овог питања не можемо да знамо ако не читамо Свето Писмо у смирењу, молитвено и ако нам Црква не тумачи Јеванђеље. Свето Писмо се не може тумачити без благодати Духа Светога. Свако од нас је ову благодат задобио на свом Крштењу. Питање је само да ли ту благодат чувамо у себи. Човек не може имати Духа ни благодат ако није у Цркви и са Црквом, ако не слуша Јеванђеље и Цркву. Ако пажљиво читамо Свето Писмо видећемо да нам оно највише говори о љубави и Царству Небеском, тј. о вечном животу. Ако мислимо на вечни живот онда ћемо другачије живети и у овом животу. Ако мислимо да после овог живота нема више ничег, онда ћемо живети по нехођењу свога ума и по овоземаљском схватању живота. Једини смисао нашег живота на земљи је живети са жељом да задобијемо живот вечни. То је једино што треба да тражимо од Господа. Дођи Господе! Дај нам Царство Небеско! Ако се не везујемо за живот вечни онда робујемо пролазности. Ако живимо литургијски онда осећамо предокушај вечнога живота. У супротном наш живот на земљи ће бити узалудан. Све што сам чинио, чинио сам за овај живот. Јесам ли ишта уложио за онај вечни, непролазни живот? Ми, верујући људи, крштени хришћани, морамо схватити да ће овај живот проћи и да ћемо га изгубити. То не значи да овоземаљском животу не придајемо важност. Итекако придајемо. Како живимо животом овде на земљи, од тога нам зависи и вечни живот. Ако смо своје мисли, ум, речи и дела усмерили ка вечном животу, онда ћемо лакше да схватимо разлику између овоземаљског и вечног, непролазног живота. Овај свет ћемо једног дана изгубити, али је много страшније ако изгубимо вечни живот. Када сам био млад монах један познати духовник ми је рекао да од калуђера нема несрећнијег бића. Јер калуђер је овај свет изгубио и не живи као што живи овај свет. Али ако изгуби онај вечни живот, непролазни живот, онда од њега неће бити несрећнијег бића. Стално треба да постављамо себи то питање како да задобијемо живот вечни? Вечни живот не можемо да наследимо ако не слушамо реч Божију и ако је не претварамо у веру и дело. То је одговор Христов младићу и свима нама како да задобијемо живот вечни? Потребно је да живимо по Богу. Да живимо са Богом. Да слушамо Јеванђеље и да Јеванђеље буде циљ нашега живота. Не смемо сами да дајемо одговор на ово питање. Ако тако чинимо онда ћемо то чинити на основу нашег унутрашњег духовног стања. А човека нема без греха. Тако се доводи у питање само наше спасење. Господ на младићево питање о вечном животу даје одговор о љубави према Богу и ближњем. Где би нам био крај и какав би био наш живот и овде на земљи када бисмо се заиста удубили у Христове речи да љубимо Бога и да љубимо другога. Када љубимо и волимо Бога, онда љубимо и волимо ближњега. Када не волимо Бога ни наша љубав према ближњем није права љубав, онда не волимо другога. Стално треба да размишљамо о томе како треба да задобијемо живот вечни. Треба да се трудимо да испуњавамо заповести Божије. Морамо имати јаку делатну веру, а не испразно људско умовање. Велика вера рађа велику љубав и према Богу и према човеку. Данашње Јеванђеље нам даје и одговор на питање ко је наш ближњи? Када видимо несрећног и немоћног човека сажалимо се на њега. Мислимо да је то довољно и да смо тако измирили дуг према том човеку. Али то није довољно. Треба да се сагнемо, да том палом човеку, израњављеном човеку, помогнемо и да га подигнемо. То је тај Милостиви Самарјанин у нама. То је Господ Исус Христос. Христос се сагиње зарад сваког од нас који је пао и подиже га. Ко од нас није пао? Сви смо пали јер сви имамо неки грех. Грех је тај који нас обара. Данашње Јеванђеље нам даје један од најчудеснијих одговора на питање о томе ко је наш ближњи? Тај одговор је веома значајан за наше постојање, за наше усавршавање у духовном смислу. То није било какав одговор. То је одговор Спаситеља кој нам поручује да и када паднемо, он је ту за нас да нас подигне. Када паднемо не треба да очајавамо. Немамо шта да очајавамо ако смо свесни пада и исповедамо се. Немамо разлога да очајавамо јер је Спаситељ са нама, а и спасење. Није важно да ли је наш ближњи бео или црн, да ли је грешник или праведник, богаташ или сиромах. Није важно каква је природа нашег ближњег, већ какав је начин постојања нашега ближњега и како ми поступамо према њему. Прво питање које треба да поставимо је уствари ко је наш Бог и како он постоји? А Милостиви Самарјанин је Господ наш Исус Христос. Милости хоћу, а не жртвовање каже Господ у Јеванђењу. Милост. Али када треба да покажемо милост онда то не значи да само треба да сажаљевамо некога, већ да се сагнемо до другога, превијемо му рану. Тако ће неко превити и наше ране. Сви смо ми људи изранављени и грешни. Кад имамо Цркву, имамо и болницу. А у Цркви имамо лекове за све. Првенствено за душу. Зато трба да слушамо Цркву какав нам то лек даје. Треба се прилагођавати Цркви, а не Цркву прилагођавати себи. Имамо лекова јер имамо лекара Господа нашег Исуса Христа. Неће Господ да ми пропаднемо. Бог хоће да се сви људи спасу и да дођу у познање истине. Ако хоћемо да се спасимо, потребно је да стално себи постављамо питање и видимо да ли ми заиста желимо да живимо вечно. Бог човека није створио за смртност и пролазност. Створио га је за вечност за бесмртност. Човек зависно од његове вере и дела или живи или умире. Зато што наша дела иду испред нас. Делима ћемо се оправдати или осудити. Зато чинимо добра дела. Волимо и љубимо Бога, али љубављу Божијом волимо и своје ближње. Преко ближњега задобијамо или губимо живот вечни. Наше спасење је подједнако и у нашим и у рукама наших ближњих. Ако послужимо ближњег послужили смо Богу. Ко нахрани гладног и напоји жедног, нахранио је и напојио Христа. Ако тако чини њега Христос храни и пији вечним животом. То је наше Причешће.

Бог вас благословио!“

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

Митрополит Јован и Владика Алексеј потом су служили помен официрима и војницима пострадалим у Колубарској бици, и у крипти храма дочекали госте, међу којима и председника владе Републике Србије, господина Милоша Вучевића, који су у оквиру државног протокола, полагали венце у спомен костурници. У наставку манифестације уследио је пригодан културно-уметнички програм.

Свечаном ручку, организованом у парохијском дому, присуствовали су представници политичког и културног миљеа Републике Србије, као и многе личности из јавног живота града Лазаревца.