Чтецирали су Павле Гашић, Марко Петровић, Вељко Ђојдер и Јован Павловић.

Црквени хор саборног храма, са диригентом протојерејем Драгославом Милованом, је својим певањем употпунили данашњу Литургију.

Након прочитаног јеванђеља Митрополит се обратио сакупљеном народу:

“У име Оца и Сина и Светога Духа. Помаже вам Бог, браћо и сестре. У данашњем Јеванђељу, или боље речено одломку из данашњег Еванђелја, говори се о два чудесна добра дела који је Господ наш Спаситељ учинио. Прво је што је крвоточивој жени дао изцељење, оздрављење, а друго је што је старешина синагоге, Јаир, како каже данашњи Јеванђеље, пришао Христу, пао пред ноге његове и молио га да дође у његов дом, да му изцели, да му оздрави његову јединицу кћерку.

Можете замислити то, само родители могу да разумеју, кад не дај Боже остану без свог детета, у каком је стању његова душа била, његов дух у каком је стању био, због туге, јер људи смо, осећамо ваљда и треба да осећамо. Но чули смо да је Христос, кад је ишао ка његовом дому, они су јавили да му је ћерка умрла. За њега су сигурно све наде биле потопљене, све било изгубљено, јер он је јединицу имао, у њу је улагао, у њој је видео себе, и сад је све у ствари стало. Но Господ, браћо и сестре, који види и осећа наше унутрашње стање, осећа и нашу радост, осећа и нашу тугу, осећа и наш бол, и хоће да нас поткрепи да не паднемо у очајање, па било шта да нас у овом животу снађе. Шта је казао Јаиру? Не бој се, само веру, и заиста.

Све што нас у животу снађе, а сналази свакога, некога више, некога мање, некога веће муке, некога мање, некога веће радости, неке мање, али, браћо и сестре, било какве муке које нас налазе, важно је да у том тренутку не изгубимо веру. И да увек имамо тај осећај да је Бог са нама, да је Бог у нама, да је Бог покрај нас, и када почнемо да тонемо, да се сетимо ових речи које Господ упутио Јаиру: “не бој се, само веруј”.

Јеванђеље нам каже, да је Господ исцелио ову жену болесницу, тако рећи, у једном тренутку. Како? Кроз то што је се она додирнул хаљине његове. А зашто? Па и она је имала веру. И она је казала, само да се дотакне ресе хаљине његове, или сматрала себе недостојно, зато што су је други такво прогласили, само да се дотакнем и ја ћу оздравити.

Пазите, браћо и сестре, шта чини вера? Па, вера васкрсава, вера оздрављује, вера даје снагу, вера даје мођ, вера даје силу. Дакле, данашње Јеванђеље говори нам о сили Божјој и о вери човековој. И кад се то двоје споји, сила Божја и вера човекова, онда је човек јак, онда је човек силан, онда он неће да поклекне, и ако клекне он ће да устане. Јер кад се уједини сила Божја и вера човекова, онда ту бивају чуда.

Тамо где је вера, тамо се чуда догађају. И тамо чуда бивају. Тамо где нема вере, тамо, браћо и сестре, нема ни чуда.

Дакле, браћо и сестре, и заиста када се сила Божја дотакне било чега или било кога, а на првом месту кад се дотакне човека као иконе Божје, онда заиста и када човек поверује у силу Божју и моћ Божју, онда ту долази, опет да поновим, до чуда Божјих, као што су дошла ова чуда из данашњег Еванђелја у ова оба два догађаја. Дакле, данашње Јеванђеље, понављам и себи и вама, говори о васкрсењу Јаирове sorryћерке и излечењу крвоточиве жене, која је 12 година боловала од течења крна. У то време, то је била неизлечива, браћо и сестре. Јаир се не обраћа лекарима за помоћ. А можда је и он дао за лечење, много што шта, да се излечи његова ћерка, као што и ова жена, крвоточива, како се и каже, утрошила сво своје имање, даваљући лекарима и другима, да би се излечила.

Но, браћо и сестре, овај Јаир не обраћа се, кажем, за помоћ лекарима, него се обраћа Господу, нашем Исусу Христу. У ствари, обраћа се највећем нашем лекару и душе и тела. Верујући да је он, Господ, може једном речју оздравити и васкрснути.

Као што је рекао оној сину, оне удовице, кога су носили такође јединца да сахрене, шта је му рекао Христос? Момче, теби говорим, устани. Ето, сад можемо сви замислити која је сила и моћ у речи Божијој. Зато и код човека. И код човека треба да буде реч, сила Божија, моћ Божија. А она ће бити, ако је изговарамо у име Бога, а не у име своје.

Ако је изговарамо са вером, да Господ и моју реч и твоју учини чудесном, он ће је учинити. Само зависи за шта изговарамо речи. И због чега и како изговарамо речи.

То је веома важно. Јер имате ону мудрост људску која каже да је човек господар сваке своје речи док је не изговори. Јер док је не изговориш, ти си и господар.

Хоћу да је кажем, нећу да је кажем, значи ја владам том речју. Али када изговорим реч, онда више није моја. Она је што би рекао наш народ, сада отишла у ветер, а људи свак на свој начин тумачи туђе речи.

Па и своје не схвата у потпулности исто. Зато, браћо и сестре, овај Јаир се обраћа Христу. Вера Јаирова треба да нам послужи као пример да када се неко од наших разболи или ми сами се разболимо, треба, браћо и сестре, да се обратимо лекару Господу наше, Исусу Христу.

Треба да се обратимо и лекарима нашим за помоћ. Наравно и њима рекох, јер и они су Богом дани да помогну, колико је до њих то могуће. Зато опет она народна изрека каже, лекар лећи, а Бог оздрављује.

То треба да сватимо, браћо и сестре. Лекар лечи тело, а Бог лечи и душу и телу. Дакле, браћо и сестре, треба да се обратимо њима, али на првом месту, да се увек и непрестано с молитвом обраћамо Господу наше, Исусу Христу, као што рекох, управо лекару душа и тела.

Васкрсење Јаирове ћерке, било је прво васкрсење, прво васкрсење које Господу чинио док је ходио по земљи. Ово је прво васкрсење. Јаир је био снажан, био је на положају. Имао моћ, имао снагу. Веројатно имао и велике гордости. Вероватно и сујете, као што то бива ко сваког човека, кад има гордости и сујету, он хоће да се покаже, да се докаже. Али, нажалост, то његово показивање и доказивање је на штету прво његову, па онда и на штету онима којима се показује и којима се доказује. Дакле, Јаир се није се постидео своје вере у божанског чудотворца.

Зато му је Господ рекао, не бој се, само веруј. И онда, управо онда, у том баш тренуту, када смо јавили да му је дете умрло. Он га крепи, он га подиже, он му даје наду.

И каже му, не бој се, само веруј. Није она умрла. Она спава, и знај, биће спасена.

Како? Како спасена? Па тако што је спаситељ ту. А где је спаситељ, ту је спасење. Где нема спаситеља, нема ни спасења.

Нема ли у нама спаситеља, браћо и сестре? А спаситељ је у нама, ако имамо веру, наду, љубав, и на првом месту ако имамо смирење, онда је спаситељ у нама, онда нема чега да се бојимо. Она спасава, она своди, само треба да се предамо Богу, браћо и сестре.

Да се предамо Богу и да кажемо, Господе, немоћан сам да владам са собом. Немоћан сам, Господе, да будем храбар у болести, у искушењима, немоћан сам, али ја зато тебе тражим помоћ, јер верујем да си ти сила, Божија сила, браћо и сестре, не ова људска сила. Божија сила која крепи, која снажи све у животу.

И ово је и за нас дивна повука, драги моји, да када и ми грешимо, и када падамо од својих ггрехова. A ко од нас не пада? Ко је без греха? Нико! Наших грехова и наших страсти, да не очајавамо, него, браћо и сестре, да верујемо, да Господ, који је дошао у свет, управо ради грешника, ради грешника да нас пасе и спасиће нас, само треба да ми желимо да се спасемо. И, наравно, није само довољно пожелети, него мало треба уложити труда, треба мало уложити подвига, треба мало уложити поста, молитве, треба уложити на прво место, ово што малопре рекао, смирења и да порадимо на своме спасењу.

Да не будемо лењи, да не лењствујемо, да не дозволимо да одемо у заблуду, па ја ћу да измислим начин, како ћу да се спасавам, а заблуда је тешка болест. Ма колико да смо пали, увек имајмо на уму речи светог апостола Павла, који каже, устани ти што спаваш, и васкрсни из мртвих, па ћете Христос обасјати. Шта нам ово говори? Да будемо будни у свом животу, да будемо стражари над собом, да будемо чувари над собом, јер, опет, по оној еванђелској, како каже Господ, домаћин, кад би знао кад ће лопов, да му развали врата или кућу, он би био код врата и не би дао.

Е тако и ми треба да стражимо над собом, јер искушења је на претек. Нечастива сила управо хоће да се усели у нас, а та нечастива сила најчешће се усељава у нас кад изгубимо веру и кад почнемо да се гордимо. Е, то је за нечастиву силу највеће оружје.

Јер кад човек почне да се горди, он у ствари постаје не сарадник Божији, него сарадник нечастивога. Јер гордом човеку није потреба нико, па ни Бог. Није му онда потребан ни човек.

Ја сам сила, ја сам моћ, ја сам снага. Која је моја и твоја сила, браћо и сестре? И опет ћу се послужити речима светог старца Ћелијског. Човече, ти се уздижеш, храбриш, да си сила, да си јак, кад си слаби од комарца? Пазите, комарац и човек.

Али богме, кад комарац уједе, брецнеш се. Е, тако и ми треба да осетимо, кад нас та нечастива сила, што кажу, брецне, убоде, да будемо свесни. Кад нас убоде комарац, шта радимо, почешемо се. А кад нас нечастива сила узме, онда треба да појачамо молитву и пост.

Дакле, браћо и сестре, наше је да верујемо у силу Божију. А Бог на сваком месту, он пројављује, верујте силу Божију. И то само види онај човек који има вере.

Онај човек који више ради, да тако кажем, на том духовном виђењу, на тим духовним очима, неголи на телесним, е такав човек, увек и на сваком месту, браћп и сестре, види како Бог пројављује своју силу, и како пројављује своју божанску моћ. Сила и моћ Божија иду, браћо и сестре, од човека до човека, како каже један свети отац, од човека до човека, од душе до душе, од срца до срца. Какав је човек, тако он и задобија.

Боље речено, какав је његов живот. Он тако задобија и моћ, и силу Божију. Тако исто, каква му је душа? Је му душа умртљена, гресима, гордости да не набрајам даље, или је душа жива, зато што живи Христос у нама.

А душа наша живи свет док је везана, да тако кажем, за Христа. Одвојим ли се душа од Христа, она умире. Умире, јер све што се одвоји од Христа умире.

А на првом месту умире човек, браћо и сестре. Неко ће казати, па ја се не одвајам од Христа. Погледај дела своја, погледај речи своје, погледај шта радиш, како се понашаш, шта говориш, шта чиниш, па ће ти се само казати јеси ли се одрекао Христа или се ниси Христа одрекао.

Дакле, браћо и сестре, који има и мало вере у Бога, осетиће управо ту силу Божију. И тада ће бити и снажнији, биће јаћи, видеће шта све може сила Божија. А шта све сила Божија може?

Све. Тамо где је вера, тамо је Бог. Тамо где је вера, тамо је браћо и сестре, и љубав, и нада, и смирење.

Тамо где је Бог, тамо су све врлине. Где је Бог, тамо је све оно што је Божије, драга, моја децо духовна. Када Бог пребива у нама, онда, као што реком, све пребива божанско у нама.

Међутим, питање је, свих нас, у ствари, ко је у нама? Живот или смрт? А ми смо створени за живот, а не за смрт. Вечност или пролазност? У човеку мора, браћо и сестре, постојати или добро, или зло. Или љубав, или мржња.

До човека и његове вере стоји дали ће победити добро у њему или ће победити зло. Е ту је човек господар. Ако зна да буде господар.

А господар није онај који влада другима. Господар је онај који влада собом, браћо и сестре. А не може човек владати другима док не овлада собом.

Док себе не види, док себе не провери, док не уђе у себе и сагледа себе изнутра, браћо и сестре. Дакле, до човекове и његове вере стоји дали ће победити понављан добро или зло, љубав или мржња. Јер нама вера помаже да сазнамо Бога.

Вером ходимо, а не знањем, како каже св. Апосол Павле. Јер ми вером, што чешће спомињем, усељавамо Бога у себе.

То не можемо, браћо и сестре, научити ни из једне книге на овоме свету, осим из Јеванђеља. Осим из Јеванђеља, јер оно није обична књига, већ књига над књигама у којој се налази најузвишенија наука. У целом свету и свим временима нема књиге, браћо и сестре, која може да помогне човеку, као што то њему помаже и Јеванђеље.

Ни у једној књизи нећемо наћи оно што стоји у Јеванђељу. У Јеванђељу је, драги моји, сажет смисао нашег живота. Као што каже Христос, све дакле што хоћете да чине вама људи, тако чините и ви њима.

И додаје Христос и каже, јер то је закон и пророци. Онај који се држи закона Божијег, он ће се држати и овог људског закона, ако је закон онакав какав треба да буде. Дакле, браћо и сестре, ни у једној другој књизи не постоји оваква мудрост.

Што не желиш себи, немој чинити другоме. Нема те мудрости, јер су ове речи Божије, а не људске. Због тога је свака реч у Јеванђељу, опет ћу поменути, сила Божија.

Сила Божија, да би смо то сватили, верујемо и само ће нам се речи. И онда ћемо говорити, Господе, помози моме неверју. Неко ће казати, па ја имам веру.

Која је вера? Каква ти је вера? Јеси ли је опет проверио Јеванђељем, Црквом? Да ли слушаш Јеванђеље, да ли слушаш Цркву? Вера нам је неопходна. Па и ова жена крвоточива, о коју ја сам већ нешто рекао, која ја сам исцелила, само тако што је се дотакла, као што сам рекао, ресе хаљине Христови. Међутим, браћо и сестре, бол ове жене није био само телесни бол, а јеста и тежак.

Није био само телесни бол, браћо и сестре, због тога што је она боловала 12 година, него је био други, тежи, већи бол, а то је понижење. Јер је била понижена, јер због такве врсте болести, у оно време, таква особа је сматра нечистом. Пазите, браћо и сестре, нечисто, прљаво, сви су од ње склањали, гнушали се ње, ниједно друштво није је прихватило.

И сад замислите, ајде да ставимо себе у положај ове грешне жене. Дођемо, например у цркву, и ови који су у цркви кажу, ти си нечист, ти си нечиста. Како би се осеђали? Па понижено, болно, болно, браћо и сестре.

Дакле, овде можемо да видимо, браћо и сестре, ови су људи понижавали ову жену. Пазите, људи који сами себе проглашавају чистим, ову жену проглашавају нечиста. Пазите, докле може да оде заблуда човекова.

Дакле, људи су је одбацили, а Господ је, браћо и сестре, назива ћерком својом и каже њој, не бој се ћери, вера твоја спасла те је, иди у миру. Ова жена јеста излечена и то је за њу била велика радост, престали болови, престала је мука, постала је за те људе који су је сматрали нечистом, постала је чиста, али за њу је много важније и од оздрављења и од престанка течења крви, много важније што је она чула да је њу Господ, браћо и сестре, називао ћерком својом. Ето, то треба да се трудимо, да нас Бог назове да смо његова деца, да смо његов народ, али ће нам то помоћи само браћо и сестре, ако имамо на уму ово што сам већ рекао, оне речи Христове, не бој се, само веруј.

Искушења је било, невоља је било, смрти је било, болести је било и биће, али, опет понављам и себе и вама, драги моји, да баш у таквим тренуцима, у тренуцима наше слабости, у тренуцима наше немоћи, да не изгубимо веру и да стално чујемо то, стално Господ нама понава и говори, не бој се, само верувај. Е, само је питање, дали ми чујемо тај глас Божији, или смо глас Божији заглушили својим гласовима, да тако каже. Да ли чујемо те речи Божије које он стално понава.

Зато, отворимо душу, отворимо срце своје, сместимо Бога у своје срце, па ћемо онда сместити и друге људе, па ћемо и све болове, и све радости, и све туге и патње другога сместити у своје срце.

Бог вас благословио.”

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

Велики број верника је учествовао на Литургији и причестио се Светим Тајнама.