АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У ДРЕНУ НАДОМАК ЛАЗАРЕВЦА

АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У ДРЕНУ НАДОМАК ЛАЗАРЕВЦА

У недељу 1. децембра 2024. године, кад наша Црква прославља Светог мученика Платона и Свете мученике Романа и Варула, Његово Високопреосвештенство Митрополит шумадијски Господин Јован служио је архијерејску Литургију у Дрену, надомак Лазаревца, у храму посвећеном Светом великомученику Георгију.

Митрополиту су саслуживали: протосинђел Јевстатије (Драгојевић), игуман манастира Светог великомученика Георгија у Ћелијама лајковачким, протојереј-ставрофор Златко Димитријевић, архијерејски намесник колубарско-посавски, протојереј-ставрофор Мирко Тешић, старешина храма Светог архангела Гаврила у Шопићу, протојереј-ставрофор Марко Митић, старешина храма Светог великомученика Димитрија у Лазаревцу и протођакони Иван Гашић и Никола Урошевић.

За благољепије сабрања побринуо се црквени хор „Свети Димитрије“ из Лазаревца предвођен диригентском палицом протонамесника Владимира Стојковића.

Шумадијски Првојерах поучним речима обратио се окупљеним верницима:

„У име Оца и Сина и Светога Духа!

Сабрали смо се данас у овом предивном храму посвећеном Светом великомученику Георгију првенствено да се Богу молимо, да служимо божанствену Литургију, како бисмо се на њој причестили и сјединили са Господом нашим Исусом Христом. Сабрали смо се да чујемо поуку Јеванђеља, поуку Христову. Сабрали смо се да видимо једни другима лице. Сабрали смо се у име Христово да би Христос био са нама. То осећање морамо имати сваки пут када се сабирамо на божанствену Литургију да је Господ са нама. А када је Господ са нама то значи да нисмо сами и препуштени сами себи. Нисмо сами у овом свету препуном искушења и невоља. Али у свету има и радости. Тамо где је Бог тамо нема туге, невоље, бриге, фрустрације. Тамо је радост. Радост је кад је Господ у овоме свету. Он је дошао да спасе овај свет. Није дошао да спасе једног човека или народ, већ читаво човечанство. Када носимо Бога у себи и када живимо по Богу, нико и ништа нам не може наудити, чак ни ђаво. Не могу нам наудити никакве сатанске силе. Управо нам тако сведочи и данашње Јеванђеље које описује један веома дирљив сусрет Господа Христа са човеком који је опседнут демонима. Господ је дошао у земљу Гадару у Палестини и сусрео се са човеком запоседнутим са безброј демона. Тај човек није представљао страх и опсаност само за своју породицу већ за све житеље тог места. Ђаво га је гонио на свакава зла дела којима је угрожавао друге. Нису људи имали мира од њега. Када немамо мира у себи, онда Господ није са нама. Човек, у име демона, одговара на Христово питање човеку како се зове? Човек одговара де се зове Легион, јер је мноштво демона било у њему. И демони се некада служе истином. Зна ђаво да ће Господ да дође и то користи да би плашио људе. И данас смозвани духовници плаше нароид. Причају биће смак света. Хришћани се тога краја не плаше. Они се моле речима: „Дођи Господе!“ молимо се да Господ дође да нас по милости спасе. Дакле демони се некад служе истином да би обманули човека. А обмана је болесно стање човека. Свети оци кажу да се ђаво зна обући у анђела не би ли некога преварио. Легион се послужио истином када је рекао Господу: Шта хоћеш од мене Исусе Сине Божији?“ Он зна да је Исус Син Божији. Он зна да ће рођени од Пресвете Богородице и зачет Духом Светим, испунити протојеванђеље. (Још мећем непријатељство између тебе и жене, између семена твога и њезина. Оно ће ти на главу стајати, а ти ћеш га за пету уједати.) Свети старац Јустин Ћелијски је писао о томе. Две жене владају светом: Ева и Света Дјева. Којој ћемо ми да следујемо наш је избор и одлука. Демон који је Господу рекао да их не мучи више, знао је да ће бити побеђен и отићи у вечну муку. Када је Господ изгнао демоне из човека, у близини је пасло крдо свиња. Демон је замолио Господа да их све пошаље у крдо свиња, а не у бездан. Неће ни он тамо где нема никога. Зато се ђаво и труди да што више људи обори како би имао некога око себе. Неће ни ђаво у бездан. Лепше му је и међу свињама. Човеку који сам себе изолује из заједнице је у бездану. Човек из данашње јеванђељске приче је издржао толики број демона у свом телу, а ове животиње нису могле да их издрже, него су се утопиле у мору. Човек мора да буде јако опрезан. Мора да стално зове и тражи Бога, да има веру у Бога. Човек мора да је испуњен Богом, јер је у супротном празан. Морамо да проверимо себе, да ли је Бог у нама и са нама. Бог је дошао у овај свет и он је са нама. Иако се вазнео Бог је са нама кроз Цркву, своје божанско тело. Ми крштени смо постали чланови тог тела, Цркве Христове. Дужни смо да чувамо заједницу. Дужни смо да чувамо једни друге. Када тако чинимо и други ће нас чувати. У супротном ни нас нико неће чувати. Када је у заједници човек има с ким да разговара, да подели и радост и тугу. У заједници се може и посвађати, јер и то је људско. Страшно је када немамо са ким да разговарамо. Страшно је и кад у заједници човек себе изолује од других. Мисли да је бољи, паметнији и изнад свих. И свако од нас може да буде запоседнут нечистим силама. Ове силе лако улазе у нас, али тешко излазе из нас. али Господ нам показује како и те нечастиве силе, које улазе у човека кроз ружне речи, осуђивање... можемо изгнати из себе постом и молитвом. Сада се и налазимо у периоду божићњег поста. Није довољно уздржавати се само од мрсне хране, већ и од недела. Када постимо телом треба да постимо и душом. Треба да постимо мислима, речима. Пост ће бити благословен, ако га прати молитва. Без молитве сам пост нема неке велике сврхе и обрнуто. Зато је данашње Јеванђеље и страшно и утешно. Страшно је јер показује како ђаво има огромну силу и моћ, али не и свемоћ. Свемоћ је у Богу. Али је и утешно је сведочи да је та огромна демонска сила пред свемогућим и свезнајућим Богом ништавна. Овај човек запоседнут демонима је највећи мученик који се не може описати речима. Али када је Бог са човеком, онда је човек највећи срећник. Ђаво је најстрашнији и највећи мучитељ за човека. Три непријатеља има човек: смрт, грех и ђавола. Некада смо сами себи највећи непријатељи. Ђаво је највећи мучитељ човека, али је Господ Исус Христос највећи мучитељ ђавола. Зато га они и питају што је дошао пре времена да их мучи. Од нас зависи ко ће у нама победити. Хоћемо ли бити највећи мученици када нас ђаво мами и призива на зло и грех. Или ћемо бити добровољни срећници када нас Господ зове у свој загрљај. А он нас стално позива. И овом Литургијом нас Господ позива да будемо са њим. Ђаво страхује од Бога говорећи: „Молим Те не мучи ме!“ Зло не може да поднесе присуство добра. Али ни добро не може да поднесе присуство зла. Човек који живи истином не може да поднесе човека који се служи неистином. Али ако је Бог са нама, ко може против нас? Нико. Може само наш непокајани грех, наша гордост, сујета и злоба у нама. Демон је немоћан пред Богом. Господ нас теши да и кад паднемо, постом и молитвом можемо да истерамо нечастивог из себе. Пост и молитва ће ми донети смирење. Неће у нама бујати страсти јер их не храним. Ако се удубимо у данашње Јеванђеље и размишљамо о њему, видећемо да се оно односи на све нас. У сваком човеку има зла, гордоси и слабости које терају човека да тумара по пустињама својих лажних и лудих жеља. Али ми треба да имамо добре жеље. Ко има добру жељу има Бога у себи. Када у себи имамо Бога онда имамо и другога, ближњега. Тада други није поред нас него у нама. Када се смиримо и паднемо пред лице Божије ми ћемо лутати и бити незадовољни. Незадовољни смо самима собом јер се нисмо испунили Богом. Испуњени смо собом и и оним нечастивим. Немамо мира у себи. Немирни смо. Не можемо такви у миру ни да се молимо. Тражимо се, али не на прави начин. Не тражимо се у Богу, већ у самима себи. Ако смо осетили сву трагику нашег пада, нашу запоседнутост нечастивим, клекнућемо пред Богом и молити да се избавимо. Сами себе не можемо подићи. Ни телесна ни духовна снага не могу ништа без Божије помоћи. Бог је милостив и љубав. Само човек то треба да осети и да заволи милост и љубав Божију. Нема провалије у коју ми можемо упасти, а да нас Господ не извади из ње, ако затражимо руку спасење. Чешће, несвесно, тражимо руку нечастивог да нам помогне. Свети Антоније Велики је говорио да су на сваком кораку демони и искушења. Када му је Господ открио куда су распрострте ђавоље мреже, он је завапио да ни игла нема где да падне колико је та мрежа густа. Али та мрежа ништа не значи јер смо ми у мрежи Христовој. Ми хришћани верујемо да су на сваком кораку не само демони већ и анђели Божији. На крштењу добијамо анђела чувара. Само је питање да ли слушамо свог анђела чувара или демона? А човек мора некога да слуша. На нама је у чијем ћемо друштву да будемо. Анђела или демона? Да ли ћемо бити у загрљају Божијем или оног другог? Сви смо ми помало уплашени и питамо се шта се дешава око нас, са нама и са целим светом. Бринемо, неко мање, неко више. Ако водимо бригу само о овоземаљском животу у нама ће бити паралисане све умне и духовне и телесне силе. Тако паралисани нисмо у стању да расуђујемо шта је добро, а шта је зло? Шта је Бог, а шта је ђаво? У човеку су и љубав и мржње, и Бог и ђаво. Важно је да имамо право расуђивање. За то се молимо Господу. Без правилног расуђивања немамо ни исправног живота. Не разликујемо добро дело од злог дела. Нисмо спремни да се боримо, јер смо опхрвани бригама овог света. Господ нас све позива себи да нас одмори од нашег бремена. Он нас одмара од нашег греха, ако се кајемо. Он узима на себе терет нашег живота, наш свакодневни крст ако га достојанствено носимо, ако не идемо сами на врата искушења. Када дођу искушења, а Бог је са нама, ништа нам та искушења не могу. Али ђаво хоће да у нас унесе немир, раздор, чамотињу, да нас натера да очајавамо. Човек не би смео да очајава. Зашто бих очајавао када је мој спаситељ ту? У стању очајања помишљамо да је све пропало и готово. Али ни једно наше добро дело није пропало. Наш Спаситељ је ту, а ту је и наше спасење. Добро које уносимо у своју душу не може нам нико узети. Али нашом немарношћу можемо то добро истерати из себе. На то место знамо ко далази. За добро ћемо примити награду, као и за зло. Имајмо и тражимо Бога у себи. Молимо Бога да нас исправи, да нам помогне и да нас спасе од нечастивих сила и од себе самих. Молимо се да Бог завлада у нама. Да у нама завладају искреност, љубав, поштење, оданост. Молимо се да не долазимо у искушење и да Бог обитава у нама. Без мира у себи не можемо унети мир ни у своју породицу, село, државу. Свако добро долази од Божијег мира у нама. Али док се не смиримо пред Богом нема мира у нама. Нека данашња јеванђелска порука буде стално пред нама. Не дозволимо да будемо поседнути нечистим силама. Да знамо да имамо свог анђела чувара који се моли за нас и у књигу живота записује саваку нашу добру мисао, реч и дело. Онај нечастиви анђео записује све нечисто смо учинили. Када је Човек са Христом он је испуњен Богом, а не само собом.

Бог вас благословио!“

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

У току Литургије Митрополит Јован рукоположио је у чин свештеника ђакона Милоша Кузмановића из Ђуринаца и том приликом поручио:

„Велики је дар Божији да човек учествује у Литургији и да се причешћује Светим тајнама. Тај дар нам се дарује незаслужено. Али Бог је милостив и дарује нам своје дарове како би нас подстакао на његову љубав, његово милосрђе и даровање. Данас ће ђакон Милош Кузмановић из Ђуринаца код Сопота бити рукоположен у чин свештеника и биће му поверена парохија у селу Стојник у аријерејском намесништву космајском. Да се помолимо Богу за њега да благодат коју данас прима остане на њему и у њему да га крепи и снажи. Благодат је сам наш Господ Исус Христос. Ако будеш имао страха Божијег у себи онда ћеш сачувати овај благодатни дар који се не даје свакоме. Изабрани смо, али је питање да ли ћемо то своје изабрање оправдати? Хоћемо ли тај дар Божији, благодат Духа Светога, у себи умножавати на спасење и делити другима, или ћемо занемарити благодат Светога Духа. Верујем да ћеш ти благодат умножити. Сештенство је бреме, мучеништво. Ако си спреман на мучеништво за Христа, истину , правду, Цркву, за другога онда ћеш се прихватити овога дара. Поверавају ти се душе народа којем треба да служиш. На парохији не треба да господариш, него да служиш народу који ти се поверава. Будеш ли служио народу и народ ће служити теби. Тако ћеш служити и Богу. На парохији ћеш наићи и на грдњу и оговарање, али знај да је Господ, који нам је дао све, највише био грђен и изругиван. Мучен је и на крсту разапет ради нас и нашег спасења. У народу треба да проповедаш реч Божију. Апостол Павле је говорио: „Тешко мени ако не проповедам Реч Божију“. Тешко нама ако се не трудимо да живимо по речи Божијој. Данас добијаш оно што се даје изабранима. Сећај се својих старешина који полагањем руку преносе на тебе благодат Божију. Од данас још више мораш да се трудиш и молиш. Мораш да имаш већу веру и више љубави Божије у себи. Од данас мораш да исцељујеш благодаћу Божијом, Духом Светим. Да те Господ препозна као слугу и служитеља олтара и народа Божијег. Да нам се не деси да нас Господ не препозна као своје. Данас су ти дароване људске душе. Душа је оно највредније на овом свету. Господ ће од нас свештеника тражити свачију душу, поготово оних који су због нас пропале. Рађај духовне плодове, али је потребно да се духовно препородиш. Чувај молитвено правило које ти је дато. Кад служиш служи са осећајем светости места на коме стојиш. Ти сад Богу позајмљујеш своје руке и речи Богу. Пази на то. Не плаши се ничега осим непокајаног греха. Питај. Човек који не пита он не размишља о истини. Ко пита жели да се поучи. Нека ти рукоположење буде срећно и благословено.

Нека те Бог чува и штити да будеш добар пастир своме стаду!“

Духовна поука Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

Сабрање је завршено трпезом љубави коју је за окупљене вернике приредио парох дрењански протонамесник Бојан Чоловић са својом породицом и верницима дрењанске парохије.