Након прочитаног апостола и зачала Светог јеванђеља, архијереј се обратим поучном беседом осврнувши се на апостол из посланице апостола Павла рекавши:

“Драга браћо и сестре и децо духовна у малопре прочитаном апостолу, Свети апостол Павле говори о благодатима Духа Светога. Он набраја који су то дарови, која је то благодат Духа Светога. Плодови благодати Духа Светога су : вера, љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, кротост и уздржање. Када ово апостол Павле набраја, ове благодатне дарове, он на крају каже да они који поседују те благодати Духа Светога, да за такве нема закона. Нема закона ни земаљског ни небеског који може да осуди такве људе који живе по овим плодовима Духа Светога.

Заиста они који живе Духом Светим, ти и Духом Светим и ходе. Из ових апостолових речи видимо колико је значај за човека када у себи има Духа Светога. А сваки од нас задобио је благодат Духа Светога на светом крштењу, а онда обнавља благодат кроз јеванђелски живот, кроз живот по заповестима Божијим. Кроз све оно добро што чини у овоме животу своме. Ко има ове плодове то и чини човека човеком. Човек без Духа Светога не може се ни назвати човеком Божијим. Он јесте човек који хода овим земљом, али нема те благодатне сокове у себи. Нема тог квасца у себи који треба да уздигне човека и да га усмери ка небу. Христос долази на овај свет, из љубави према роду људскоме. Човек је себе изменио толико да је постао небиће. Како каже Свети јеванђелист Јован у Откровењу: “Носиш име да си жив а мртав си.” И заиста човек без Духа Светога је управо мртав. А Господ дошавши у овај свет даровавши себе узевши све грехе наше на себе, својим распећем и својим васкрсењем поново нас враћа у биће. У Духу Светоме је све благодат, а Он нам дарује благодат Духа Светога. То што кажем да је у Духу Светоме све благодат то је и реализам Новога Завета. Богочовечански реализам оно што је реално. И човек док живи и управља се по ономе што је рално, а реално је да имамо Бога у себи, да имамо веру, да живимо вером да ходимо вером. Да вером уселимо Бога у себе. Она који има Духа Светога у себи он има Бога у себи. А онај који има Бога у себи има све особине божанске. Зато је наш Господ Исусу Христос постао човек али и остао Бог. Да би управо кроз то враћање човека из небића у биће, Он га поново призвао у спасење. Заиста браћо и сестре све до васкрсења Христовог врата раја за род људски су била затворена. То видимо и како нас учи Свето Писмо да су и праведници и грешници били у паклу и зато Господ ако се сећате из дивних молитва и јеванђелских зачала, највише у току великог поста, где каже: “У гробу телом, а Душом у Аду. У паклу. Зашто Господ одлази у пакао? Да и њима посведочи васкрсење. Да и њима да до знања да ће једном васкрснути. Сви ћемо једног дана васкрснути када Господ дође. Само што ће једни васкрснути за живот вечни у Богу и по Богу, а други ће исто васкрснути али за муку вечну. Када јеванђеље каже за муку вечну немојте да прихвате оно што данашњи под знацима наводника богомољци говоре да је пакао неки огањ и ватра. Нема није то огањ никакав у смислу природног огња. Није то никаква ватра него је печење наше савести. Кад ће нас савест тек онда када видимо шта смо имали и шта смо изгубили. Имали смо Бога нисмо за Богом ишли, имали смо Духа Светога, нисмо по Духу Светоме живели, већ по духу овога времена и по духу своме. Онда он види шта је изгубио и онда га савест пече. Зашто си човече проћердао живот? Он ти је дат да живиш богоугодно. Он ти је дат да живиш у љубави. У смирењу, у кротости, у дуготрпљењу. А ти си све то преокренуо. Онда ми кажемо да нас Бог кажњава, али Он не кажњава већ само правду спроводи. Ми својим делима или кажњавано себе или оправдавамо себе, зависно каквим делима се служимо у овом животу. Врло је важно да знамо да Духом Светим бива и наше очишћење и наше освећење. Како је говорио Свети Јустин Ћелијски. И наше охристовљење и наше обожење. Како је говорио Свети владика Николај.

Односно све и сва што нас проводи Христу. То је све што нам Христа даје. То је све чиме Христа усељавамо у себе и тек тада спознајемо радост живота. Онај који има Христа у себи он има у радост живота, па без обзира шта га снашло у овоме животу. Какве беде, какве невоље, какве болести, каква страдања.

Он има радост јер има Христа у себи, јер је Христос наша радост. Ко има Христа у себи он има и праве радости.

Живимо у великом страху шта ће бити са сутрашњицом. Тамо где је страх тамо нема љубави, јер љубав изгони страх. Ми живимо у једној неизвесности шта ће сутра бити, сетимо се шта каже јеванђеље: сваком је дани доста зла свога. Или како каже апостол Павле сад је дан спасења. Овој тренутак је моменат нашег спасења. Сутра можда нећемо моћи да се спасемо, односно нећемо моћи да се покајемо. Зато треба да чувамо благодат Духа Светога онако како каже апостол Павле “Духа Божијег не гасите у себи.” Ми Духа Божијега гасимо када живимо духом овога времена. Ми јесмо у реалности у времену у коме живимо. Али дух овога времена неће Бога. Овај свет неће Бога. Видите и сами. Слушамо ових дана како народ прети другоме народу да га уништи, јер немају Духа Божијега у себи, него се само влсдају духом овога времена. Узмите да је човечанство употребило средства за добро, а не за наоружање. Где би нам крај био? Да смо уложили све то да стварамо мир међу људима, ми у ствари стварајући оружја ми стварамо немир. Уместо да правимо добра дела, ми правимо неке топове и пушке. А топ и пушка зашто се праве? Па да убију човека. Видите ако не радимо барем ми хришћани на миру, на међусобном миру. А мира нема ако немамо мира Божијег у себи.

Мир не долази споља већ изнутра. И то који мир? Мир Божији. Онај мир који је Господ рекао апостолима када се вазнео на небо“ Мир свој дајем вам мир свој остављам вам.” Не дајем га као што свет даје. Ево нам прилике да видимо какав мир нам свет данас даје. Само нам причају о немиру. Пишу о миру и књиге, а мира све мање. Зато што нема мира Божијега у нама. Онај који има мира Божијег у себи он мирише миром Божијим. Заиста док човек има Духа Светога у себи и живи тим Духом Светим он мирише на Бога, како рече један светитељ. Јер он је са Богом, он је уз Бог. Док смо уз Бога и са Богом и миром миришемо. Како каже апостол Павле Ви сте мирис Христов. Сви знамо шта је супротно мирису. Зато човек или мирише или оно друго да не спомињем. Све зависи од чистоте нашег живота, од начина нашег живота. Како живимо. Колико смо искрени. Колико другоме желимо добро, а не колико другоме подмећемо ногу. И мислимо док њега не скинем ја не могу да живим. Можеш ти да скинеш друге и скидаш и скидамо, али како да скинеш терет са себе својих грехова своје мржње, злобе , пакости. Како да избациш из себе то што мислиш да те други мрзе. Заволи и те који те мрзе, па ћеш осетити благодат Божију.

Зато Господ и каже љубите непријатеље своје. Човек долази у ситуацију да данас има пријатељи и воли га, а сутра претвара га у непријатеља. Шта то говори? То говори да није имао праве љубави божанске. Већ оне емотивне љубави која је од данас до сутра. По чему ћемо ми да знамо да се Свети Дух коснуо нашега срца? По чему? По свему. По своме ставу и односу према Духу Светоме. И односу према Христу. Признајемо да је у Христу да је у њему истинити Бог и Дух Свети.

Он те обасјава и он те усмерава, он ти чисти савест која ти каже ово ти ваља ово ти не ваља. А ми данас најчешће своју савест пригушујемо. Нећу да ме опомиње савест, него ћу ја предупредити да ме не опомиње савест какав сам ја, да ме не изобличава какав јесам, зато ћу да изобличава ја. Зато опет понављам стално ћемо мислити да нам је други крив за било шта. У ствари све што нам долази лоше треба да се запитамо да није од нас лошло то лоше. Дал смо ми чинили добро? Или ради неког свог сталежа чинили добро да би било нама добро? Прихватамо често ону изреку народну док се некоме не смркне другоме не сване. Али то није хришћански. То није хришћански и не треба никоме да желимо никоме зло и неће ни нама нико зло мислити. И ако ће нам чинити он ће схватити да ми не узвраћамо на зло злим, него добрим. И онда ће се и тај човек пробудити. Савест његова ће се пробудити и рећи немој да чиниш више том човеку зло. Тада ћемо спасити и себе и онога који нам некада чинио зло. Зато да де молимо Богу и Духу Светоме да Дух Свети обитава у нама и да нас Он води и руководи. Зашто је Црква непогрешива? Зато што њу води Дух Свети и он је руководи. Она је непогрешива и Света, али ми јесмо грешни који смо у Цркви. Али знамо да тамо где је Дух Свети он убељује и наше грехе. Боље него снег, како каже цар Давида. Живимо у Духу Светоме и призивајмо Бога Духа Светога. Ми православни хришћани верујемо у једног али Тројичног Бога, за разлику од других, Бога Оца, Бога Сина и Бога Духа Светога. Нека Дух Свети буде на нама и нека нас води и руководи. Али предајмо се Духу Светоме. Али не можемо док се водимо својим духом. А тај наш дух је пролазан као и овај свет што је пролазан. Зато вером усељавајмо у себе Бога Оца, Бога Сина и Бога Духа Светога.

Бог вас благословио!”

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

По завршетку Свете литургије Високопреосвећени митрополит је благословио верни народ и децу из ОШ “Драгиша Луковић Шпанац” која су са својом наставницом верске наставе Милевом Пушоњић Радовић узели учешћа у Светој Евхаристији.

ђакон Немања Стојковић